MARKO VIDOJKOVIĆ, PISAC IZ BEOGRADA: "Nema te naprednjakuše koja može da zakrpi Vučićevo probušeno sito; vidimo se na ulici..."

Tekst je objavljen na portalu Buka, a mi ga prenosimo u izvornoj varijanti

  • Kultura

  • 13. Dec. 2018  13. Dec. 2018

  • 0

Protesti protiv diktature u proleće 2017. bili su bučni, na trenutke impozantni, ali kratkotrajni, zahvaljujući nejasnoj organizaciji, nejasnim ciljevima, te paničnom odbijanju demonstranata da u svojim redovima vide pripadnike opozicije. Protesti protiv “Beograda na vodi” i rušenja u Savamali bili su bučni, na trenutke impozantni, ali ekipa koja ih je organizovala nije bila u stanju da se samostalno odupre represiji režima i ubačenim provokatorima, da bi samostalnim izlaskom na beogradske izbore i teškim porazom na njima, najveću štetu načinili upravo svom najvećem dostignuću - uličnim protestima.

Na svim tim protestima sam učestvovao, a nijednog trenutka nisam osetio da se njima išta može promeniti - iskustvo iz devedesetih govori mi da su jedini ulični protesti koji daju rezultat oni na kojima učestvuju zajedno građani, studenti, sindikati i opozicija. Protesti na kojima je zabranjeno prisustvo političarima upravo su ono što režim priželjkuje, jer im upravo od opozicije, kakva god ona bila, preti potencijalna politička opasnost, a opozicija ujedinjena sa revoltiranim građanima nije više potencijalna, već realna opasnost da režim.

Zahvaljujući banditima koji su funkcionerima Levice Srbije u Kruševcu porazbijali glave i zube, zajednički protest građana, udruženja građana, sindikata i opozicije “protiv krvavih košulja”, u subotu, osmog decembra pamtićemo dugo. Otkako je naprednjačka banda okupirala Srbiju, sve su uradili samo da ne dođe do te subote.  

Došao sam u šest u Vasinu, plato je bio krcat, a bogami i ulica. To me je podsetilo na šetnje subotom u šest, tokom studentskog protesta 1996/97. Tada se znalo - ako je plato pun, biće dosta ljudi na šetnji, a ako su i plato i ulica puni, uslediće jedna od onih šetnji koje menjaju sve. Dvadeset dve godine kasnije, matematika je ostala ista. Mnogi demonstranti sebi su, pretpostavljam, tog dana rekli: “E, neće nas još i tući. Idem na plato, pa šta ako tamo bude i Đilas.” Taj stav građana podario je Srbiji, pod uslovom da se lideri opozicije međusobno ne popičkaraju, nepobediv protestni potencijal. 

Oduvek sam bio protiv govorancija na ovakvim skupovima, pre svega jer je protestna šetnja ono zbog čega smo se okupili, a utoliko pre ako znamo da će među nama večno biti mentola kojima potencijalni govornici neće biti po ukusu. Gubljenje vremena na to ko će da govori, pa na ubeđivanje govornika da govore, pa onda na pravdanje zašto govornici nisu govorili trebaju samo “Informeru”. Najbolje kod pokojnih protesta “protiv diktature” bilo je upravo to što niko nije trošio uzaludne reči na animiranje okupljenih, u vremenima kada svi dobro znamo sve. 

Kad se nađeš u takvoj armiji ujedinjenih gnevnih građana, osećaj govori da možeš da uradiš i više od urlanja pored RTS-a. Možeš, na primer, do javnog servisa da stigneš preko skupštine grada i predsedništva, idealnih da tamo shvate kako odjednom ima nekog ko može da im zakuca na vrata. Šetnja je ipak išla pored skupštine i skičećeg Sime Spasića, te njegovog banera sveže okačenog na “zid plača”, posvećenog “nedelima” DOS-ovske vlasti. Ovaj bedni dekor ostao je nevidljiv, dok su se šetači kolektivno prisećali kako su na tom mestu već jedanput doveli jednog diktatora u red.

Konačno, evo i teme iz naslova. Diktatorov odgovor na ovaj istorijski događaj stavlja jasno do znanja da je napunio gaće. Najpre je, mahnit kakvim su ga stvorili genetika, Šešelj i opijati, požurio da izjavi kako neće ispuniti nijedan zahtev demonstranata, “pa čak i ako ih bude pet miliona na ulicama”. Posle subote, i mi i on svesni smo da je mnogo manji broj potreban da, bez ikakvih zahteva, zbriše iz zemlje, pa je promenio taktiku. Između sebe i protesta postavio je žene.

Pravo nas uči da su kriminalci ravnopravni, bez obzira na pol. Ubica je ubica. Pljačkaš je pljačkaš. Naprednjak je naprednjak, bez obzira na to što je u stvari naprednjakuša. Nakaradni izveštaj o protestu, koji je lepa Barbara izvela na marginalnoj TV stanici Studio B bio je očajnički potez naprednjačke marketinške mašinerije, da se, ako je to ikako moguće, skrene pažnja sa upravo završene protestne šetnje i (po režim zastrašujućih) slika nepregledne kolone koja je marširala centrom Beograda.

Za nasilnički žargon društvenih mreža, koji se toleriše kad je reč o pretnjama smrću Vučićevim protivnicima, važi nulta tolerancija kad je reč o napušavanju lepe Barbare. Zaslepljeni mržnjom, tviter osvetnici prevideli su dve bitne stvari: a) Barbara je mlada i lepa, tako da joj je mnogo toga unapred oprošteno i b) i pored naprednjačkog pedigrea, nije odlučila da na tropskim ostrvima krcka porodično bogatstvo, već je krenula da gradi novinarsku karijeru i to pravo iz komrakovljevskog blata u koje ju je bacila urednica. To, kod mene makar, izaziva određene simpatije, te osećaj izvesnog poštovanja prema  mladoj naprednjačkoj ratnici.

Ponos pobednika bio je jači od razuma i, umesto da joj oproste šta god da je izgovorila, nadrkani demonstranti su jebali Barbari sve po spisku. Istorijski protest nakratko je pao u senku zlikovačkog izveštavanja jedne marginalne stanice, a u odbranu Barbare ustale su sve moguće naprednjačke “dive”, počevši od njene urednice i ostalih podrepaških novinarki, preko režimskih poslanica, ministarki, državnih sekretarki, predsednice skupštine, i tako sve do premijerke, u poslednje vreme spremne na fajt preko svake razumne mere.

Svaku reč kritike, naprednjačka banda, po već viđenom sistemu, definiše kao pretnju i poziv na silovanje. I onda sledi transfer blama. Kao što je morao da definiše svoju ličnu desnicu (i to dvaput, kroz dve mrtvorođene parapolitičke organizacije), Vučić je definisao i svoje žene. Na naprednjačku manifestaciju, organizovanu dan posle protesta, pod nazivom “Jake žene za jaku Srbiju”, sjatile su se sve moguće Vučićeve plaćenice, a zvezda događaja bio je upravo predsednik, nosilac zlatne medalje za odbojkašice, kako bi mu prisutne dame u lice isprosipale hvalospeve od kojih bi i samom Hitleru preseo vegeterijanski ručak. 

No, džabe. Bajka o lepoj Barbari živela je ukupno tri dana, taman dovoljno da dodatno motiviše za naredni protest, a kao uspomenu na nju, sačuvao sam fotku na kojoj se druži sa limenkom osvežavajućeg gaziranog napitka. Sada, kad znamo da će nas biti sve više, kad smo napokon svi zajedno u istom rovu, kada je jasno da će uskoro ponovo srpski demonstranti biti ti koji postavljaju pravila, nema te naprednjakuše koja može da zakrpi Vučićevo probušeno sito. 

Eventualno policijski kordon. A i to na kratko.

Vidimo se na ulici.
 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar
loading...

trenutak ...