KOLUMNA VESNE PEŠIĆ: "Možemo li se izvući iz režimskog pakla Aleksandra Vučića?"

Tekst objavljen na srbijanskom portalu "Peščanik" prenosimo u integralnoj verziji

  • Regija

  • 03. Jul. 2019  03. Jul. 2019

  • 0

Priča o Vučićevom režimu nema kraja. Čini mi se da više ništa suštinsko nije ostalo da se o tome kaže: sve je rečeno u brojnim kritičkim osvrtima. Do poslednjeg daha se komentarišu Vučić i njegova kamarila, ali gotovo nema analize opozicionog delovanja. Pitanje za opoziciju „sučim ćemo pred Miloša“ nije definisano. Leto će da prođe, a redovni izbori se približavaju. Biće održani početkom iduće godine.

Ako su pred vratima parlamentarni i lokalni izbori vredi se zapitati šta i čemu se možemo nadati. Utisak je da je opozicija zakucana i zatvorena sa svih strana (spolja i iznutra), ali i od same sebe, jer se stranke nisu profilisale i dobro organizovale. Pošto mi se čini da tu ima dosta problema, smatram da je vreme da se pažnja od Vučića okrene ka opoziciji. Za to se interesuju i građani koji bi glasali za nju, koji se pitaju da li se možemo izvući iz režimskog pakla Aleksandra Vučića.

Za analizu opozicije velika je smetnja nedostatak podataka; istraživanja su oskudna i retka. To po definiciji opoziciju stavlja u loš položaj, jer Vučić podatke dobija na dnevnoj bazi. Da bih bar površno ocenila stanje opozicije koristila sam podatke istraživanja NSPM-a iz aprila ove godine, koje je objavljeno u nedeljniku Vreme 16. maja.

Na pitanje da li podržavate sadašnju vlast, 44,4% je odgovorilo da je podržava, a 37% da je ne podržava. Na prvi pogled, razlika nije mnogo velika, tek desetak posto, s time što istraživač Đorđe Vukadinović s pravom upozorava da ovaj relativno optimističan podatak u praksi nije takav. Svi Vučićevi glasovi će se ostvariti u maksimalnom broju, što za opozicione ne važi, jer njeni podržavaoci ne izlaze na izbore u maksimalnom broju; naprotiv, mnogima glasanje nije prva i najvažnija stvar, ili nemaju za koga da glasaju.

Percepcija mnogih opozicionih građana da nemaju za koga da glasaju prilično je realna. To je prvi i veliki problem koji signalizira problematičnosti same opozicije. Dok Vučićeva stranka stabilno drži većinu, opozicija ne napreduje. Na pitanje za koju stranku biste glasali da su sutra izbori, za SNS bi glasalo 44,4 posto, plus 9,1 posto onih koji bi glasali za SPS, što potvrđuje da sadašnji režim ima preko 50 posto glasova. S druge strane političkog spektra, pokazuje se da je stanje u opoziciji haotično. Glavna nada i glavna ponuda za predstojeće izbore (ili njihov bojkot) je Savez za Srbiju.

Međutim, podaci pokazuju da Savez ne napreduje, odnosno ne uspeva da uzdrma režimske glasove. Za njega se opredelilo svega 14,5 posto građana! Očigledno je da protesti Savezu nisu pomogli, što potvrđuje i podatak da se najveći broj opozicionih građana, odnosno 19,2 posto, opredeljuje naprosto za opozicijukao uopštenu kategoriju, bez specifikacije ko bi to mogao da bude. Opredeljenja za ostale stranke su u malim procentima: samo PSG ima 4 posto, radikali 2, dok ostale skoro ne postoje. Najviše glasova je dobila „opozicija“ koja se tek čeka i koja nije na vidiku. Može se pretpostaviti da su tih 19,2 posto za opoziciju viđeni za apstinenciju, pa i pomenuti i optimističan procenat od 37 posto protiv režima postaje neubedljiv.

Vredi pomenuti još jedno istraživanje koje je uradio Secons (samostalna istraživačka grupa profesora sa Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta), koje je ispitivalo protestante u Beogradu. Pokazalo se da 55 posto šetača ne bi glasalo za Savez za Srbiju, što ukazuje da Savez ne stoji dobro ni među njima. Rekla bih da se opozicija zapravo nije oformila ni organizaciono ni politički.

Ona nije uspela da definiše alternativu režimu, da se izjasni o ključnim problemima zemlje, izađe iz starih šema dotrajalih još od doba Miloševića, niti da svoju politiku približi građanima koji su antirežimski orijentisani. I pored velikog broja opozicionih lidera ne zna se ko predvodi opoziciju. A bez vodećih i prihvaćenih interpretarastranačkih programa i orijentacija konfuzija je kompletna. To se najviše vidi u Savezu za Srbiju, čija tanka podrška dolazi otuda što on predstavlja konglomerat različitih stranaka i različitih orijentacija. Okuplja ih jedino ideja o slobodnim izborima, ali to nije dovoljno i ne stiže do većine građana. Stanje bi verovatno bilo bolje da su mediji slobodni, ali ta borba je najteža, jer se ovaj režim održava na blokadi medija.

Savez i neke stranke van njega jasni su samo po pitanju poštenih i slobodnih izbora i sada se čeka odgovor Vučića. Od toga da li će režim prihvatiti demokratske izbore zavisi da li će Savez (a i neke druge opozicione stranke) izaći na izbore. Čekaće se do jeseni da se vlast odluči, a ukoliko do dogovora ne dođe, Savez će bojkotovati izbore sledeće godine i pokrenuti kampanju za njihov bojkot.

Za sada Vučić nije reagovao na zahteve opozicije. On ničim ne pokazuje da će na slobodne izbore pristati. Odnos između opozicije i vlasti ni za jotu se nije promenio. Tabloidi rade punom parom, RTS je zatvoren za opoziciju, Vučićeve trupe i sam Vučić i dalje iz sve snage napadaju „prethodnu vlast“ (i nekoliko slobodnih medija i sve lidere opozicije), toliko konzistentno i snažno da je posle sedam godina dostignut jedan zanimljiv preokret. Zapravo, ta kampanja je dovela do toga da se sada Vučić percipira kao „manje zlo”, a nekadašnji vlast (na čelu sa DS-om) kao „veliko zlo“. Profesor Ognjen Radonjić je u pravu kada kaže da ne postoji "manje zao“ nego samo manje loš izbor, za koji po pravilu glasa većina (što baš i nije slučaj otkad je zavladao neoliberalni populizam).

Ako Vučić ne popusti, a opozicija donese odluku o bojkotu, korisno je pogledati iskustvo tek završenih lokalnih izbora u Albaniji, kao i reakcije zapadnih faktora na bojkot izbora koji je savršeno uspeo. Stranka Edija Rame je pobedila u 57 od 61 opštine (podaci i komentari su preuzeti iz lista Danas, 2. jul 2019), a izlaznost je bila 21,6 posto (opozicija tvrdi da je izlaznost bila svega 15 posto).

Edi Rama je rekao da su izbori pokazali „pobedu evropske Albanije“, dok je vođa opozicije rekao „da je izborna farsa odbačena uz prezir epskih razmera“. Uspešan bojkot je pokazao da mora postojati visoka svest da se na nedemokratske izbore ne bi izašlo. Doduše, i njihove demonstracije su bile masovnije i oštrije od naših, a i opoziciona Demokratska stranka je veoma popularna, što je sve ukupno suprotno našoj situaciji. Više je nego očigledno da ovakav „uzorni bojkot“ nije moguće ostvariti u Srbiji.

Međutim, veoma su zanimljive reakcije zapadnih zemalja, koje su apsolutno zapanjujuće i neprihvatljive. One su ove izbore ocenile pozitivno! Podržale su mafijaša Edija Ramu i nakon uspešnog bojkota nedemokratskih izbora. Pogledajmo te izjave, koje bi verovatno i za nas bile iste, to jest naša mafija na čelu sa Vučićem bi dobila podršku.

Portparolka visoke poverenice EU za spoljnu politiku i bezbednost Maja Kocijančić rekla je da su lokalni izbori u Albaniji održani u atmosferi političke podele, ali na miran i regularan način (podvlačenje moje). Uputila je poziv političkim strankama da se hitno angažuju u prevazilaženju krize, dodajući da novoizabrani organi treba da budu u stanju da rade u skladu sa ustavnim ovlašćenjima u interesu građana. Zatim je zauzela poziciju pedagoga i balkanske učiteljice, rekavši da vlast i opozicija moraju da pokažu „političku zrelost i uključe se u konstruktivan dijalog i prevazilaženje aktuelne političke situacije“.

Šefica posmatračke misije OEBS-a, kao da se ništa nije desilo, rutinski je pozvala političke aktere da rade u interesu svih građana, a ne samo u interesu onih koji ih podržavaju. Američki komentar je najveći bezobrazluk. Ambasadorka u Tirani pozdravila je ocenu OEBS-a, ocenivši da su izbori generalno bili mirni i sprovedeni na regularan način. Ona je bojkotovane izbore nazvala „političkim grčem i polarizacijom“ i pozvala sve aktere da se založe za vladavinu prava, rad institucija i otvaranje puta u demokratiju.

I kada bi se naša opozicija sredila i dobro organizovala, što je pod velikim znakom pitanja, i izvela ubedljiv bojkot (što je skoro nemoguće kad je vladajuća stranka najpopularnija), treba znati da bi na kraju dobila šamarčinu koju je dobila albanska opozicija: mafijaški režim u Srbiji dobio bi podršku.

Tako da je ovo tek početak razmišljanja o tome šta je sve potrebno da bi se sredila i ojačala opozicija u Srbiji, koja je iz svojih razloga, a i zbog ubitačne propagande režima, prilično slaba i nije dostigla nivo ubedljive alternative postojećem režimu, koji je još jedan nastavak Miloševićeve politike zbog koje Srbija propada već trideset godina. Možemo se osloboditi sopstvenim snagama, ali samo pod jednim uslovom: da opozicija pokaže čvrstu nameru da Srbija postane članica EU. Tu temu je opozicija zaturila i kaska iza vlasti, koja bar glumi da joj je stalo do Evrope.

loading...

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...