Piše: BOJAN TONČIĆ

Vozom broj 671, na liniji Beograd – Bar putovalo je tog 27. februara 1993. i dvadeset putnika koji su stigli samo do stanice Štrpci, toponima jednog od najokrutnijih zločina tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ubijeni su 18 Muslimana (Bošnjaka) i jedan Hrvat, svi državljani Srbije i SR Jugoslavije, i jedna osoba tamne puti i još uvek neutvrđenog identiteta. Ubili su ih Milan Lukić, zapovednik Osvetnika, Boban Inđić, pripadnik te državne naoružane formacije i ostali dobrovoljci te međudržavne bande koja je operisala u Višegradu i okolini. Zločin, otmicu i ubistvo, počinili su pod Lukićevom komandom, u zajedničkoj akciji za koju je logistiku pružila Vojska Jugoslavije.

U jezeru Perućac pronađeni su posmrtni ostaci četvorice ubijenih, a ostale žrtve i dalje se vode kao nestale. Ubijeni su zbog toga što su pripadali bošnjačkom narodu (uz Hrvata Tomu Buzova, penzionisanog oficira JNA koji je išao u Podgoricu da poseti sina vojnika VJ); postupak njihovog izdvajanja od ostalih putnika i docnije okrutno mučenje i likvidacija izazivaju bol i gnev zbog stepena neljudskosti.

Osvetnici su, pod komandom Lukića, došli na malu željezničku stanicu u Štrpcima i prinudili otpravnika da zaustavi voz iz Beograda. Ušli su u kompoziciju i na poleđini voznih karata zapisivali nesrpska imena putnika. Iz voza su izveli 20 putnika, među njima i Hrvata Tomu Buzova koji se jedini od oko hiljadu putnika usprotivio izdvajanju Bošnjaka.

Države i vojske saveznice u zločinu

Tadašnji advokat Fonda za humanitarno pravo, organizacije koja je zastupala porodice ubijenih, Dragoljub Todorović izložio je u svojoj analizi stav da “sva dokumentacija nedvosmisleno, jasno i bez ikakve dileme ili sumnje ukazuje na to da je otmica isplanirana, organizovana i izvedena zajedničkom akcijom Vojske Republike Jugoslavije i Vojske Republike Srpske koje praktično predstavljaju zajedničku vojnu formaciju sa jedinstvenim sastavom, oruđem, oružjem, finansiranjem i komandovanjem, kao i sa apsolutnom saglasnošću za delovanje te zajedničke vojske kod najviših političkih organa Jugoslavije, Srbije i Republike Srpske”.

Regrutaciju ubica, prema brojnim svedočenjima, između ostalih i prema iskazu osuđenog Nebojše Ranisavljevića iz Despotovca, Srbija je realizovala preko svojevrsnog vojnog, mobilizacijskog odseka, smeštenog u centru Beograda (Terazije 25). Tu je bila smeštena navodno humanitarna organizacija Bosanaca u Srbiji, a zapravo su regrutovane i opremane jedinice, među kojima i Osvetnici, kojima je data neograničena dozvola za ubijanje, silovanje, paljenje i pljačku. Ta je formacija bila u vezi sa jedinicama Belih orlova, poznatim dobrovoljcima koje je regrutovao Vojislav Šešelj.

Predsednik Srbije Slobodan Milošević u Prijepolju 15. marta 1993. unesrećenim porodicama obećava da će “prevrnuti nebo i zemlju da nađe otete putnike”. Još tri puta je primio porodice otetih: jednom je rekao da bi dao desnu ruku da zna gde su oteti. I Dobrica Ćosić je maja 1993. primio rodbinu “nestalih” građana Srbije i Crne Gore, on im saopštava da “nema nikakvih novih podataka o otmici, a da molbe upućene Aliji Izetbegoviću nisu urodile plodom”.

Sudski procesi skrivaju agresiju

Dosad su samo dve osobe osuđene za zločin u Štrpcima: Mićo Jovičić, koji se 2016. u BiH izjasnio krivim, pa mu je izrečena kazna od pet godina zatvora i Nebojša Ranisavljević koji je osuđen u Crnoj Gori na 15 godina. Na sednici održanoj 1. oktobra 2018. godine, Viši sud u Beogradu potvrdio je optužnicu za otmicu i ubistvo protiv Gojka Lukića, Ljubiše Vasiljevića, Duška Vasiljevića, Jovana Lipovca i Dragane Đekić.

Pred Višim sudom u Beogradu od 2015. traje postupak, a optužnica je tri puta vraćana na doradu iz formalnih razloga, a i zbog podataka do kojih se došlo u istrazi. FHP ističe da je reč o neozbiljnom i površnom radu Tužilaštva. Problem je bio i nepostojanje tužioca za ratne zločine koga nije postavila Zagorka Dolovac. Tokom svedočenja kao krivci pominjani su samo mrtvi, nedostupni i jedan svedok koji je postigao sporazum o priznanju krivice.

Krivica države, međutim, nedvosmislena je i zbog toga što su još tokom postupka u Crnoj Gori objavljeni dokumenti u kojima se vidi da su organi Srbije upozoravani da se tako nešto može očekivati, a železničkom osoblju je čak i naloženo da asistira Vojnoj policiji RS u privođenju dezertera koji bi se eventualno pojavili u vozu. Svi postupci pravosuđa ukazuju na to da je reč o nastojanju da se sakrije krivica Srbije za agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Svirepo mučenje i ubistvo

Osuđeni Ranisavljević je, kako se ističe u analizi suđenja Fond za humanitarno pravo, kazao pred istražnim sudijom da su otmičari putnike odveli u selo Prelovo kod Višegrada, da su u fiskulturnoj sali u osnovnoj školi u tom selu oni postrojeni uz zid, pretresani, oduzimane su im lične stvari, nakit, novac, zatim su udarani rukama, nogama, nožem i na drugi način. “Zatim je izjavio da su oteti vezani žicom, ponovo ubačeni u kamion, odvezeni u jedno selo u pravcu Višegrada u kome su skoro sve kuće bile spaljene i u tom selu u jednoj garaži spaljene kuće, u neposrednoj blizini obale Drine, Lukić i Boban Inđić su likvidirali putnike otete iz voza. Kasnije su se vratili u selo Prelovo i u svlačionici fiskulturne sale osnovne škole podelili opljačkani plen od otetih i ubijenih putnika. Sedam putnika otetih iz voza ubijeno je tako što su, dok su stajali na zidu brane iznad jezera HE ‘Višegrad’ pokošeni rafalom koji je ispalio Mićo Jovičić zvani Crni. HE ‘Višegrad’, kao objekat od posebnog interesa za Republiku Srpsku, obezbeđivale su specijalne jedinice Vojske Republike Srpske i policija Ministarstva unutrašnjih poslova i na objekat nije mogao doći niko bez posebne propusnice” navodi Fond za humanitarno pravo (2003.). Međutim, za ubistva, premlaćivanja, pljačkanja i paljenja Lukiću i njegovoj jedinici nije bila potrebna propusnica.

Ubica posebnog kova

Poređenje zločina u Štrpcima i Prelovu moguće je sa zločinom istog realizatora: Milan Lukić je i u Višegradu komandovao grupom iz jedinice Osvetnici; oni su oko 70 bošnjačkih civila prisilili da uđu u kuću Adema Omeragića, u Pionirskoj ulici u Višegradu. Bili su to uglavnom žene i deca. Milan Lukić i njegovi saborci zapalili su kuću, ubacili u nju bombe i pucali u sve koji su pokušali da se spasu. Najmlađa žrtva imala je svega dva dana. Za ovu bestijalnost Lukiću je suđeno i presuđeno u Hagu: “Požari u Pionirskoj ulici i na Bikavcu najgori su primeri nečovečnih postupaka jednog čoveka prema drugom. U istoriji ljudske nečovečnosti, koja je već isuviše duga, žalosna i ogavna, požari u Pionirskoj i na Bikavcu zauzimaju istaknuto mesto. Na kraju dvadesetog veka, obeleženog ratom i krvoprolićem kolosalnih razmera, ovi užasavajući događaji ističu se po gnusnosti spaljivanja, po očiglednom predumišljaju i proračunatosti koji ih definišu, po tome kako su žrtve iz čiste bezdušnosti i surovosti sprovedene, zatvorene i zaključane u te dve kuće da bi se našle potpuno bespomoćne u paklu koji je onda nastao, po stepenu boli i patnje koje su žrtve trpele dok su žive gorele. U tom činu zatiranja svakog traga pojedinačnim žrtvama, počiva nečuvena surovost koja itekako mora povećati težinu koja pripisuje ovim zločinima”, rekao je, prilikom izricanja doživotne kazne zatvora Milanu Lukiću predsedavajući Sudskog veća Haškog tribunala Patrik Robinson.

Milan Lukić je, ipak, i pred srbijanskim pravosuđem kriv, osuđen je na maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora za otmicu 16 Muslimana u selu Mioču i njihovo ubistvo u Sjeverinu.

Na tom je procesu formacija Osvetnici tretirana kao banda, sa jasnom namerom da se prikrije državni rukopis bestijalnosti savezničke Vojske Republike Srpske. “Pored komandnog oficirskog kadra, Vojska Republike Srpske dobila je oružje, oruđe, kompletnu tehniku i sva sredstva bivše JNA, a finansirana je od strane Savezne Republike Jugoslavije sve vreme rata. Dakle, veze dve vojske su mnogobrojne, višestruke i vrlo specifične”, konstatovao je u svojoj analizi advokat Dragoljub Todorović (Peščanik, jul 2009).

Realizatori i pisani tragovi

Brojne okolnosti vezane za poslednje putovanje otetih ostale su nerazjašnjene, poput pojavljivanja Vladimira Matovića, savetnika za štampu predsednika SRJ Dobrice Ćosića na Železničkoj stanici Beograd, te njegov razgovor sa osobom za koju će predsednik sandžačkog Odbora za ljudska prava Šefko Alomerović u više navrata istaći da je zapisivala nesrpska imena otetih na poleđini voznih karata. Alomerović je bio na stanici i docnije je za podsticanje i zataškavanje otmice direktno optužio Dobricu Ćosića i Matovića. Svoje pretpostavke i sumnje Alomerović je ponovio u intervjuu koji je objavio dnevnik Danas 27. februara 2002. Ćosić ga je tužio za klevetu, ali do suđenja nije došlo, jer se predsednik SRJ nije pojavio pred Sudom.

Prvi pisani trag o pripremanju otmice nastao je u Železničko-transportnom preduzeću „Beograd“ čiji je direktor bio Milomir Minić, čovek iz najužeg vrha Socijalističke partije Srbije. Dokument pod naslovom „Procena političko-bezbednosne situacije u železničkom čvoru Užice“, namenjen samom državnom vrhu, nastao u železničko–bezbednosnim strukturama, donosi stravični sadržaj.

Bošnjaci kao najveća opasnost

„Najveću opasnost za bezbednost pruge i objekata na njoj predstavljaju radnici muslimanske nacionalnosti. Oni su upoznati sa svim detaljima organizovanja Železnice, jer su uključeni u svakodnevan proces rada. Što se tiče radnika muslimanske nacionalnosti zaposlenih u ŽTO (kojih ima 732) za sada se ne eksponiraju kao neprijatelji ali nam otežavaju posao jer zbog njih tj. nepoverenja u njih ne možemo da realizujemo neke operativne zamisli…“

Još jedan važan dokument ŽTP, strogo pov. Br. 4-1-93 od 1. februara 1993, vodi do državnih struktura. Mitar Mandić, direktor Sektora za odbrambenu pripremu i zaštitu ŽTP, 1. februara 1993. godine uputio je pismo tadašnjem direktoru ŽTP-a Milomiru Miniću, u kome navodi da je obavešten da će „pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na dijelu pruge Beograd – Bar koji prolazi kroz BiH, vjerovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš”. Mandić piše da je „1. obavijestio najuži stručni kolegijum ŽTP-a; 2. održao sastanak sa predstavnicima milicije i SDB MUP-a Srbije; 3. obavio razgovor sa pomoćnikom ministra odbrane Srbije generalom Kuzmanovićem, gdje smo došli do zaključka da general Kuzmanović obavijesti ministra odbrane o pomenutoj najavi, da ministar odbrane Republike Srbije obavijesti Vojsku Jugoslavije i da ŽTP prestane sa daljim aktivnostima oko ovog slučaja, jer je sa svoje strane na vreme izvršio svoju obavezu”.

Poslednje putovanje i savest saučesnika

Sve je, dakle, bilo spremno za poslednji put na koji su iz Beograda krenuli Esad Kapetanović, star 19 godina, zaposlen u preduzeću “Rad”, Beograd, Ilijaz Ličina (43), zaposlen u “Ratku Mitroviću”, Beograd, Fehim Bakija, (43), zaposlen u “Planumu”, Beograd, Šećo Softić (48) zaposlen u ŽTP, Beograd, Rifet Husović (26), zaposlen u Bijelom Polju, Ismet Babačić (30), zaposlen u preduzeću „Wall Street”, Podgorica, Hail Zupčević (49), izbeglica iz Trebinja, Adem Alomerović (59), zaposlen u „Raketi”, Prijepolje, Rasim Ćorić (40), zaposlen u „Limci”, Prijepolje, Fikret Memetović (40), zaposlen u ŽTP Beograd, Favzija Zeković (54), vlasnik radnje u Kraljevu, Nijazim Kajević (30), zaposlen u pribojskoj pošti, Muhedin Hanić (27), zaposlen u „Zmaju”, Beograd, Safet Preljević (22), zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu, Džafer Topuzović (55), zaposlen u „Planumu”, Prijepolje, Jusuf Rastoder (45), zaposlen u Beogradu, Zvezdan Zuličić (23), student, izbeglica iz Sarajeva, Tomo Buzov, vojni penzioner iz Beograda i najmlađi među njima, šesnaestogodišnji Sead Đečević, učenik iz Bara.

Posthumni cinizam države prema ubijenima bio je to što je većini žrtava “prestao radni odnos zbog nepojavljivanja na poslu”.

Već 27 godina izvesno je da se putnici oteti iz voza broj 671 neće vratiti, da su žrtve države koja je učinila sve da falsifikuje okolnosti njihove smrti. Danas se u Srbiji žrtava države koji su bili njeni građani – državljani s pijetetom sećaju jedino oni koje je proglasila za izdajnike.

“Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti”, piše na spomen-obeležju u Prijepolju.

Drina otiče i ne odnosi bol porodica ubijenih. Savesti saučesnika nije ni bilo.

(Preuzeto sa portala remarker.media)