VELIČKOVIĆ O JOŠ JEDNOM SPOTU: “Predsedniče Vučiću, bili ste u Sarajevu. Kakvi su vam utisci?“ “Pa izgradilo se, ali nije kao Pale“

“Ne, ona ništa ne kaže, samo žmirka. A ja kažem: 'Doviđenja, gospođo Nado.' I krenem da izađem, a ona za mnom: 'Šta misliš kuda si krenuo.' A ja njoj: 'Kući, naravno.' A ona meni: 'Slušaj, Aleksandre. Održao si reč, ali kasniš 35 godina. Idi u ćošak'”

  • Društvo

  • 20. Mar. 2017  20. Mar. 2017

  • 2

Piše: NENAD VELIČKOVIĆ

 

 

- Predsedniče, imamo ideju…

 

- Otpušteni ste.

 

- Ali…

 

- U prošlom se nisam pojavio, pretprošli je zabranjen, sa sva tri se ljudi sprdaju… Od sad ja sam smišljam ideje…

 

- Predsedniče, uz dužno poštovanje, to je posao za koji se ljudi školuju.

 

- Ima fakultet za snimanje izbornih spotova?

 

- Nema, ima više fakulteta. Zato spot radi ekipa, a ne jedan čovek…

 

- Šta hoćete da kažete? Da jedan čovek može da vodi Srbiju, ali ne može da snimi jedan spot?

 

- A šta vi hoćete da kažete, da čovek koji može da vodi Srbiju, može sve?

 

- Kako to razgovarate sa mnom!

 

- Pa otpustili ste nas, sad možemo.

 

- Nisam, ali otpustiću vas ako ponovite. Kakvu ste ideju imali?

 

- Da operišete sami sebe.

 

- Kako?

 

- Pa na početku ležite na operacionom stolu, i kažete Samo Srbija može da izleči samu sebe. Onda sebi date

narkozu, i onda sebe operišete.

 

- Šta sebi operišem?

 

- Mozak.

 

- Šta fali mom mozgu?

 

- Pa ne fali vam ništa, ali morate nešto da operišete.

 

- Ali zašto baš mozak.

 

- Zato što je to najteža operacija.

 

- Kako čovek može sam sebi da operiše mozak?

 

- Pa gledate na ekranu šta radite. I kad se završi, na ekranu se pojavi slogan za bržu, jaču i bolju Srbiju.

 

- Moram da razmislim. Sad imam drugu ideju. Dolazim ja u biblioteku. Bibliotekarka…

 

- Vi je glumite?

 

- Zašto ja?

 

- Pa rekli ste da ćete sve sami…

 

- Nisam mislio bukvalno. Glumi je žena. Treba da bude niska, da se bolje vidi koliko sam ja visok.

 

- I kad joj govorite da vas kamera snima odozdo, iz perspektive vaših glasača.

 

- Na to nisam mislio, ali sviđa mi se. Tu sam ženu zamislio da izgleda kao Jorgovanka, ali da ne liči na nju… Zove se Nada.

 

- Odlično! Nada je u biblioteci. Odlična poruka.

 

- Ja uđem i kažem: “Gospođo Nado…” Ona se okrene, i prepozna me. Kaže: “Mali Alek!!” Ispadne joj knjiga od iznenađenja.

 

- Znači, to je bibliotekarka u biblioteci u koju ste vi išli kad ste bili mali.

 

- Nisam ja nikad bio mali. To je mataforično. Ona je niska, ja visok, a ona mene zove mali. Razumete. Ona je negativac.

 

- Nada je nagativac. Razumemo.

 

- Ja pređem preko te njene uvrede i pitam: “Kako ste, gospođo Nado?” A ona mi odgovori, onako ironično: “Ja dobro, a vidim da i tebi dobro ide.” Ja i to stočki podnesem, kažem “Izvolite”, i dam joj knjigu.

 

- Koju knjigu?

 

- To i ona pita, samo drugim rečima: “A šta je to?” Ja odgovorim: “Vođa. Obećao sam da ću da vratim knjigu i, evo, držim svoju reč.” Ovo “držim svoju reč”, to kažem u kameru. A ona nastavi da provocira, ironično: “Vidim da ti je trebalo vremena.”

 

- Knjigu ste uzeli na reč? Niste potpisali revers?

 

- Kakav revers?

 

- Pa u biblioteci kad uzmete knjigu, potpišete se na karticu koja je u knjizi. Jeste li bili član biblioteke?

 

- Pomešali ste me sa Radovanom Trećim.

 

- Izvinite. Ali ta replika visi.

 

- Koja replika, i kako to mislite visi.

 

- U našem žargonu, kažemo da nešto visi ako nije dobro povezano. Vaša replika “držim svoju reč” visi, jer deca u bibliotekama ne daju reč da će vratiti knjige, nego potpisuju reverse.

 

- Ja nisam. U mene su svi uvek imali poverenja i ja sam sve dobijao na reč.

 

- I kad ste bili mali?

 

- Ja nisam nikad bio mali.

 

- I čokolade ste kupovali na reč?

 

- Kad ja nisam bio mali nije bilo čokolade.

 

- A sličice, klikere…

 

- Nije me to zanimalo. Ja sam samo čitao knjige. Kad bih pročitao sve knjige u jednoj biblioteci, prelazio bih u drugu. Pročitao sam više biblioteka nego moji vršnjaci knjiga. Oduvek sam se spremao da budem predsednik Srbije.

 

- Kakve veze ima čitanje knjiga s predsednikom Srbije?

 

- Nikakve, ako se zovete Toma Medvedev.

 

- A zašto baš Vođa?

 

- Zbog naslova.

 

- Da, ali u priči se opisuje slepac koji celi narod odvede u surduk.

 

- To znamo vi i ja, ali Tomini glasači ne znaju.

 

- Možda vam neće biti dovoljni samo oni. Bolje da uzmete nešto što svi znaju… Šta mislite o ovim stihovima:

 

Песмо моја, закити се цветом,
Песмо моја замириши светом;
Још сва срца охладнила нису, -
Познаће те, песмо, по мирису!

 

- To je Zdravko Čolić?

 

- Ne, Zmaj, Đulići.

 

- Šalio sam se. Odakle vi to znate?

 

- Studirali smo književnost.

 

- I sad radite izborne spotove?

 

- Pa nema boljeg fakulteta za taj posao od književnosti.

 

- Dobro, mogu Đulići.

 

- Ali onda treba da promenim ime, nije gospođa Nada, nego gospođa Ruža? Zmajeva se žena zvala Ruža, tur. đul, zato se knjiga zove Đulići.

 

- Ne može. Ruža zvuči previše jorgovanski. Gde smo stali? Nada meni kaže: “Vidim da ti je trebalo vremena”, da vratim knjigu, a ja njoj odgovorim: “Da, u međuvremenu sam bio i pomalo zauzet”.

 

- Da, bili ste u Sarajevu. Kakvi su vam utisci?

 

- Pa izgradilo se, ali nije kao Pale. Odgovorim ja njoj: “Da, u međuvremenu sam bio i pomalo zauzet”, a ona meni na to, onako bezobrazno, arogantno, baš kao ovi svi što me kritikuju: “Primetila sam, Aleksandre. Ali oprosti, moram nešto da te pitam. Kao premijer radiš svoj posao odlično. Ali šta ti sada treba da se kandiduješ za predsednika?” A ja njoj odgovorim: “Uvek držim svoju reč. Pre tri godine svima sam obećao da ću sačuvati Srbiju od finansijske propasti i usmeriti zemlju na pravi put. Dobar posao smo napravili. Članovi starog DOS-a samo hoće da unište sve što smo postigli u prethodne tri godine. Neću im dozvoliti da to urade.” I onda ide ono BRŽE, JAČE, BOLJE, AV.

 

- Onda ona vas pita kako to možete da sprečite kao predsednik, a ne možete kao premijer?

 

- Ne, ona ništa ne kaže, samo žmirka. A ja kažem: “Doviđenja, gospođo Nado.” I krenem da izađem, a ona za mnom: “Šta misliš kuda si krenuo.” A ja njoj: “Kući, naravno.” A ona meni: “Slušaj, Aleksandre. Održao si reč, ali kasniš 35 godina. Idi u ćošak.”

 

- Premijera koji radi svoj posao odlično, u ćošak??

 

- Da. A ja nju pitam: “Deca vas i dalje zovu Ajkula?” Ona kaže: “Da”. A ja kažem: “Tako sam i mislio.”

 

- I?

 

- Ništa, to je kraj spota.

 

- Tako što ste vi bibliotekarki rekli da je ajkula?

 

- Da.

 

- A zašto ajkula?

 

- Kako zašto? Pa zato što je sejala strah.

 

- Ali u spotu vi sejete strah. Vi plašite ljude da će DOS sve uništiti.

 

- Neće, ako mene ljudi izaberu. Neću dozvoliti.

 

- A ako vas ne izaberu?

 

- I onda neću dozvoliti, jer ja uvek držim reč.

 

- Pa što ste se kandidovali, ako je svejedno hoće li vas izabrati ili neće?

 

- Kome je svejedno?

 

- Vama. Kakve veze imaju izbori s tim da vi uvek držite reč.

 

- Meni nije svejedno. Bolje ću držati reč kao predsednik nego kao premijer.

 

- Kako reč može da se drži bolje i gore?

 

- Lepo, možete da je održite odmah, a možete za 35 godina. Šta kažete za spot?

 

- Ne znamo… Glavna poruka je da vi uvek držite reč, a onda na kraju izvređate ženu ni krivu ni dužnu da je ajkula.

 

- Kako ni krivu ni dužnu, kad me šalje u ćošak.

 

- Pa dobro ste prošli, svako drugi bi vas poslao kod psihijatra.

 

(Peščanik.net)

 

 

 

 

Komentari - Ukupno 2

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...