SB POLEMIČKI POLIGON; KOLJA MIĆEVIĆ VS MARKO VEŠOVIĆ: „Pogledaj prevod svoj, Vešoviću“

Dosad tokom poslednjih nekoliko godina, Marko Vešović napadao me samostalno, na što sam mu uzvratio s tri utuka objavljena u podgoričkim Vijestima; u toj polemici rekao sam sve što mi se činilo da treba da kažem o svome „slučaju Vešović“, ali osećam potrebu da načinim ovaj dodatak pomenutoj polemici...

  • Kultura

  • 23. Jun. 2017  23. Jun. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Pošto je odnedavno M. Udovičić - kako se takođe ponekad potpisuje - nastavio sa svojim kritičarijama u vrlo tesnoj saradnji s izvesnom Sunitom Subašić s kojom udruženo potpisuje prevode francuskih soneta, a možda i neke druge stvari za koje ne znam, nastavljajući zajedno s njom da me začikuje i proziva, bljujući otrcanu vatru svojih skaredno-skatoloških poštapalica.

 

Zaista, taj prevodilački dvojac, ili hibrid, koji sam sebe naziva par nas sa Parnasa, a na francuskom i „paire“ - ravnopravno je preveo, potpisao i objavio elektronsku antologiju od 260 francuskih soneta po ugledu na veoma sličnu moju pre petnaestak godina štampanu Knjigu francuskih soneta s otprilike istim brojem pesama. Sve to je, dovde, legalno i veoma poželjno, ali nevolja počinje kada dvojac Vešović-Subašić, svako na svoj način ali „u paru“, barabarski, nastavlja (Vešović) i počinje (Subašić) da dokazuje kako sve ono što je iz francuske poezije prevedeno pre njih - a to sve treba čitati: Kolja Mićević, jer tako piše i podvlači boldom-fetom gospođa Subašić - ne vredi pomena i, kad bi bilo mogućno, trebalo bi sve to uništiti kao štetno, a „čarobnjaku Mićeviću“, podrazumeva se, oduzeti „sve nagrade i pohvale“ koje je dobijao!

 

Govoreći jednostavno. Marko Vešović i Sunita Subašić su se toliko zaneli u svome udvojenom nasrtaju na moju prevodilačku piramidu, da ne vide jednu činjenicu s kojom su morali da se pomire pre nego što su krenuli u tu pustu lovinu! Jer, ne postoji - moram još jednom ponoviti - u celokupnoj istoriji svetskog prevodilaštva od pamtiveka do ovog trenutka u kome pišem, prevod ijedne pesme podređene klasičnim, tj. vidljivim uslovima forme, ritma i versifikacije pre svega, za koji ne bismo mogli da izreknemo onoliko zamerki koliko nam se dopada!

 

A ne jednom zapisao sam da u tom kritičkim odnosu - koji je često, kao u slučaju Vešović-Subašić u stvari kritizerski, što je značajna nijansa - svaki prevodilac treba prvo da krene od sebe, jer on bolje nego iko drugi zna šta je u njegovom prevodu dobro i, još više, šta je loše. A Marko Vešović, koji me često citira, pokušavajući da to bude na moju štetu, ipak vešto zaobilazi jednu ovakvu samokritičku misao! Jer, par nas sa Parnasa - kako su se Vešović i Subašić prozvali, a i to su uzeli iz druge ruke - smatra da se kod njih, u njihovim prevodima, takve zamerke ne mogu naći jer, jednostavno, ne postoje! Samozadovoljstvo je prirodno osećanje posle završenog posla, ali konačniji sud treba prepustiti drugima, trećima, onima koji će doći. A njih dvoje nestrpljivaca nije ni pričekalo da se njihovi prevodi ohlade!

 

A ja im kažem: svaki od njihovih 260 prevedenih soneta boluje od takvih grešaka i svakojakih promašaja, tako nas, doslovno, iz svakog i sa svih strana udara jedna stvaralačka (preodilačka) brzopletost - Vešović se sam hvali da je u jednom danu preveo dvanaest soneta i tako verovatno postavio svetski rekord u prevođenju soneta, dok je u stvari reč o jedinstvenom skribomanskom i totalno jalovom performansu à la bull shit! - da bih povodom toga u nauku o prevodjenju poezije uveo novi pojam, ili bar pod-pojam: bolesni  prevodi!  

 

Jer, soneti francuskih pesnika - kao i Vešovićev samostalni prevod Bodlerovog Cvijeća Zla iz 2002. - u njihovom prevodu boluju od dečjih bolesti, kao što su pogrešno postavljen ritam i pravljenje opkoračenja tamo gde ih u prevodu nema ili zanemarivanje istih kad ih u originalu ima; za to je vrlo slikovit početni dvostih prvog prevedenog soneta u toj antologiji čiji je autor Di Bele, pesnik iz 16. stoleća:

 

                        Ce face ciel (quand il voudra) revivre

                        Lisippe, Appel, Homère...,

 

što je par nas sa Parnasa preveo tako da je počastio nas druge s Parnasa već od prvog akorda, Ce face ciel, neznatnom ali utoliko delikatnijom greškom, jer ce face ciel ne znači: nek nebo, nego: da nebo:

 

                        Nek nebo (kad bude ushtelo) Lizipu,

                        Apelu, Homeru dā život... .

 

(Napomena: varate se ako mislite da sam, prekucavajući ovaj distih, ekavizirao ovo ushtelo! Ne, Vešović povremeno koketira s ekavštinom, a to je, pretpostavljam, jedna od pozitivnih posledica i uticaj koji sam ipak izvršio na njega tokom njegovih čitanja i čitanja mojih prevoda! Savetujem mu da nastavi i da se opusti...).

 

 

Vidljivo je već prostim okom da je „par s Parnasa“ prvu od tri grčke ličnosti soneta, Lizipa, s početnog mesta u drugom stihu „prebacio“ na kraj prvog stiha i tako gurnuo sebe u nemogućnu misiju da nađe odgovarajuću rimu s Lizipu zbog koje je doslovno morao da preore i isprevrće logičan tok reči trećeg i četvrtog stiha katrena, a da i ne naglašavam da je tim nasiljem za sva vremena ispao iz versifikacijske sheme originala koja, da su malo bolje pogledali, nije ni približno dozvoljavala jedno takvo rimovanje! Vešović je, rimijući Lizipa, morao da se priseti onog lilihipa s kojim je kongenijalno, ali ne u dobroj nameri, uporedio moje vlastite stihove, i odustao bi od te nepristojne rime! Dođe mi da kažem: Lizni me, Lizipe! Umesto te neukusnosti ovo je, dakle, bio najpreporučljiviji postupak:

 

                        Da nebo (kad bude ushtelo) oživi

                        Lizipa, Apela, Homera...

 

Ne praviti opkoračenje tamo gde ono ne postoji u originalu nije nikakvo kaćiperstvo ni cepidlačenje, nego blagonaklon savet svakom prevodiocu početniku, naročito kad je reč o tri tako važne lične imenice koje imaju vrednost alegorija - Lizip, Apel, Homer - jer je Di Bele navodeći ih predvideo savršeni kontrapunktski odgovor u desetom stihu: skulptor (Lizip; ali naši Parnasovci prevode pogrešno: graver), slikar (Apel), pesnik (Homer), polifonijski sklad koji su Vešović-Subašić rasturili u, od pesnika, pa i od nas, nezamislivu disonancu! Vešoviću, uči na ovim besplatnim lekcijama o pesničkom kontrapunktu o kome ti nemaš pojma.

 

Što se tiče nemogućnosti postizanja odgovarajućeg ritma od deset slogova - koji je u to vreme, oko 1550. godine, bio kanonski ritam za sonet u Francuskoj, budući da se aleksandrinac tek odomaćivao - Vešović-Subašić su se upareno uhvatili za ručice i skočili za dva sloga izvan deseteračkog okvira soneta, a to znači u ponor, u za Di Beleja ritmičku nepoznanicu!

 

Ko nije povodom ovih stvari u stanju da pravi razliku između deseterca i aleksandrinca zaslužuje ono što sam u jednom od pomenutih podgoričkih utuka rekao Vešoviću, koji se njemu toliko svideo da ga je, misleći da ga niko ne vidi, preuzeo i prisvojio, jedino zamenjujući svoje ime mojim, Vešoviću, marš iz učionice! Voli, ne samo ovde, da potkrada Vesko... (Vesko? Ali on mene u svojim besomučnim zaletima i izlivima svakojakih insinuacija naziva Vračarević, a Subašićka me pežorativno krsti nadimkom Mađioničar, i čak i na francuskom, Magicien!) Povodom deseterca, predlažem paru s Parnasa da, kao ritmičku vežbu, povremeno izgovara naslov ovog teksta u kome vokativ Vešoviću može biti zamenjen imenom njegove parnaske parnakinje dodavanjem jednog o: Pogledaj prevod svoj, o Sunita!  

 

Razumljivo, ovi prevodni pokušaji boluju i od pubertetskih tegoba, posebno uočljivih u proizvoljnoj upotrebi rima, što je jednostavno posledica nedovoljnog svakodnevnog vežbanja, kao što su skale u muzici, ili sklekovi u gimnastici. Jer, dovoljno je pogledati versifikacijsku mrežu na kojoj su izgrađena dva katrena pomenutog Di Belejevog soneta - a;b;b;a;a;b;b;a - i uporediti je s onom našeg para sa Parnasa - a;b;a;b;c;d;c:d - da bi se shvatilo koliko svetlosnih godina njihov prevod zaostaje za originalom u tom smislu. Prevod uvek treba da pomalo zaostaje za originalom - to je znak pristojnog ponašanja - ali baš ovoliko, ne, što je previše, previše je! Usput, dodajem da ni u jednom od 260 soneta ovakvi zahtevi ili slične mreže nisu zadovoljeni: redovito su samopadali u njih! Potpuni poraz...

 

Najzad, boluju ti Vešović-Subašić prevodi od neizlečivih bolesti koje neizbežno donosi starost, jer ni naše Parnaslije - par nas li je? - nisu baš u cvetu mladosti - koje se tiču održavanja neophodnog smisla i značenja s kojima se, naročito u nekim trenucima i mestima teksta, ne smemo poigravati.

 

To se ogleda u dve tercine Di Belejevog soneta, u kojima su prevedeni redovi - ne može se više govoriti o stihovima - počeli da zamenjuju položaje (treći i četvrti) totalno izneveravajući završnu poentu pesme - kad je Boginja „prevedena“ Vila, a samo duduk za mitologiju ne vidi razliku između ta dva bića, i - vrhunac svega - poslednja dva stiha soneta u kojima se francuski renesansni sonet - magijom čiji ključ poseduje samo duet Vešović i Subašić - prometnuo u elizabetanski sonet koji u vreme dok je Di Bele pisao svoj, bio tek u povoju, ali s druge obale Lamanša, u Engleskoj, što znači da ga Di Bele, i da je hteo, nije mogao prihvatiti, iz čisto političkih razloga!

 

Ako se duvaju da su profesori i profesionalci, obrazovani i kvalifikovaniji (od mene) da govore i tumače poeziju., kako su onda mogli dozvoliti jednu takvu izopačenu metamorfozu i kako bi to Vešović objasnio svojim studentima avetinjsku pojavu jednog elizabetanskog distiha na kraju jednog renesansnog francuskog soneta, on koji je - tako stalno naglašava - kao počeo da prevodi poeziju da bi je mogao korektno tumačiti svojim studentima, jer za to mu navodno nisu mogli poslužiti postojeći (moji?) prevodi.

 

Taj vajni pedagoški povod Vešovićevog prevodilačkog iskustva samo je jedna od njegovih intelektualnih mućki i kombinacija, jer poezija se i ne prevodi da bi služila za njeno tumačenje, za to služi isključivo original - mada je prevod svojevrsno iako odviše lično tumačenje pesme - ali Vešović tada izvesno nije znao francuski, možda ni ruski, i izvesno ni engleski pošto je Emili Dikinson prevodio s jednom drugom parnakinjom sa Parnasa, da bi studentima tumačio poeziju u originalu! Prevod je posebna vrsta književnog teksta kojim se ukazuje na mogućnost svakog pojedinog prevodioca (ponaosob), dok je original jedan i nepromenjiv, što ne znači da u jednom jeziku ne može biti i više, ponekad na desetine, prevoda tog originala!

 

Takav je slučaj, na primer, s nekim pesmama Šarla Bodlera, koje su prevodili mnogi naši prevodioci od Triglava do Ohrida i Prokletija, i razumljivo je da među njima postoje začuđujuće razlike, inače bi njihov pokušaj-poduhvat bio besmislen, nepotreban!

 

Vratimo se Vešović-Šubićevkinom elizabetanskom dvostihu u francuskom sonetu; da bar nije toliko neuspeo, da ne kažem nezgrapan, još bih rekao hajde-de, ali ne, ovo se teško vari:

 

                        Neprestano nek je vašem krasu mramor,

                        ploča i povelja moje srce samo.

 

Vešović - a ovde sažimam njegov celokupni dosadašnji rad na tom polju - ne poznaje osnovne elemente i versifikacijske kanone, i apsolutno mu je nevažno da li je pred njim neki sonet iz 16. ili 20. stoleća. Tako on ovde po sistemu haj-haj-uživaj koristi nepravilnu, krnju rimu - mramor-samo - za koju divni Di Bele nije mogao ni sanjati da će ikada postojati! Ali, kad neko hoće da smandrlja prevod dvanaest soneta za jedan dan, shvatljivo je da bez obaziranja uzima sve što mu padne pod ruku! To prevazilazi seanse nadrealista s automatskim pisanjem.

 

Pomišljao sam da dodjem u Sarajevo i održim nekoliko časova o umetnosti versifikacije svima koje to zanima, pa i Marku Vešoviću, ali se ne usudjujem, Gospodine gradonačelniče Sarajeva! Znate li Vi da je Marko Vešović, u svome ludilu protiv mene, zapretio, ne usmeno i improvizovano nego u pisanoj i štampanoj formi, da će me izdevetati - a to može da se završi i kobno po mene - jednom štapinom koju je posekao - štetočina! - u nekoj šumici pokraj Sarajeva? Posle te pretnje od pre dve godine ne usudjujem se da dodjem u Sarajevo, a rado bih!   

 

Za demonstraciju ova tri stupnja bolesti Vešovićevih prevoda soneta može poslužiti svaki od njih 260 - neki su zaista zaraženi najneočekivanijim rešenjima ili nekim rečima koje je Vešović sklepavao u velikoj žurbi, možda onog dana kad je postavljao svetski rekord u prevodjenju soneta, kao što je biser rođaj za rođenje u Remboovom sonetu Samoglasnici - ali ovde sam privukao čitaočevu pažnju samo na prvi sonet koji valjda na tom uvodnom mestu antologije izražava neki njihov kredo.

 

To je sonet za koji se može reći da je veoma težak za prevodjenje i da ga je trebalo zaobići na prstima u velikom luku, ali Sunita Subašić, naprotiv, u svome borbenom uvodnom tekstu samouvereno kaže da nije bilo soneta koji im se „oteo“ ukoliko su odlučili da ga prevedu! I preveli su ga, ne može gore. Ne znam kako par Vešović-Subašić radi, ali oni to izgleda čine tako da delo njihove saradnje i nije moglo ispasti drukčije nego - hermafrodit.

 

I pre nego što su ušli u prvi sonet svoje antologije prevodioci i priređivači su, silovito udruženi - i ne misleći ni na šta drugo nego da unište Kolju Mićevića, svaka čast - počinili dve nepristojne greške, koje nisu umetničke prirode nego posledice njihovog na ovaj ili onaj način nedovoljnog obrazovanja. Prva greška odnosi se ne na ritam, rime ili opkoračenja, dosta s tim, nego na samo ime pesnika Di Beleja, Joachim, koje u njihovoj adaptaciji glasi fantazmagorično, Žoakim, dok je jedino moglo biti Žoašen, poštujući francuski izgovor, ili, ako su baš hteli, u naškoj adaptaciji, Joakim, što ne bih preporučio.

 

Tako su uspeli da kloniraju jednog pesnika, Žoakima Di Beleja, koji nikada nije niti će postojati u francuskoj poeziji - sem ukoliko ga Vešović ne uzme kao pseudonim kad počne da piše bolje pesme od onih koje je pisao dosad - a vi sad zamislite sve posledice i poledice jedne takve dezinformacije, za koju je izravnije kriva Sunita Subašić nego Marko koji se manje ili nikako razume u te stvari i slepo joj je poverovao! Druga greška odnosi se na naslov Di Belejeve zbirke L’Olive, Maslina, iz koje je uzet sonet o kome je bilo reči u ovom tekstu; taj naslov sadrži jednu anagramatsku sliku - što nje retkost u poeziji tog vremena - koju nije mogućno ostvariti na našim jezicima, ali su naše Parnaslije uspele da pokažu ne malu nesnalažljivost oko ovog ezoteričnig pitanja za čije rešenje postoji samo jedna pouzdana škola zvana - Kolja Mićević.  

 

Uskoro: NAJPRLJAVIJI VEŠ MARKA VEŠOVIĆA.

 

                

                          

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...