SB POLEMIČKI POLIGON: NAJPRLJAVIJI VEŠOVI MARKA VEŠOVIĆA

Ako čitalac misli da je ovo što sam prethodno napisao ti „najprljaviji vešovi“ Marka Vešovića - najavljeni naslovom ovog teksta, doduše u neočekivanoj množini, ali to je zbog rime - vara se!

  • Kultura

  • 28. Jun. 2017  28. Jun. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Vešovićeva elektronska knjiga od preko dvesto fajlova pod naslovom Prevodilački čarobnjak ili Spomenik laži meni u čast, samo se prividno bavi mojim prevodima, dok je njen cilj sasvim drukčiji i predstavlja, čak i u ovim našim još uvek smutnim vremenima, neočekivani uzorak političkog pamfleta koji se - u konačnoj tački - pretvara u jedinstveni Priručnik  govora razdora (mržnje na nacionalnoj osnovi) koji će budućim proučavaocima, našim i stranim istoričarima i sociolozima, ali i ponekom književnom radoznalcu ili kakvom mladom pesniku, služiti da na vrlo izravan način shvate kakvi smo mi to bili i otkud je još oko 2015. tamo neki Marko Vešović imao potrebu ne samo da pljuje - mada on češće upotrebljava glagol pišati - po prevodima Kolje Mićevića, nego da ga i politički i najintimnije protresa!

           

Dovoljno je u tom smislu pročitati prvi pasus te njegove elektronske knjige, stilski vrlo nezgrapan - dokaz da bi Vešović bio nikakav prozni pisac, kad bi se kao svaki loš pesnik u jednom trenutku malo više okušao u romanu - u kome autor vrlo neprimereno i očigledno s lošom namerom licitira ideju da je, pored Milorada Dodika i Nemanje (sic!) Kusturice, Kolja Mićević najpoznatiji Banjalučanin“!

 

Pominjanje svetski poznatog režisera Emira Kusturice kao jednog od trojice trenutno najslavnijih Banjalučana na Vešovićevoj besmislenoj listi - za odstrel? - pokazuje u turobnoj svetlosti koliko je Marko Vešović podmukao kao čovek i javni delatnik čiji je jedini zadatak - jer, Vešović je paćenik na zadatku - da crno učini još crnjim, i govno više nego govnetom, što nije preterano reći jer on živi, kako je nedavno izjavio na kraju jednog intervjua, u „ovom govnetu od države“.

 

I izgleda da u njemu ima sve što mu treba. Zašto kažem da je Vešović podmukao - i da se podmuklost preziva Vešović - povodom slavnog režisera? Podmukao je zato što mu on, koji sebe naziva „korijenskim čovjekom“, proglašavajući Kusturicu Banjalučaninom, oduzima, pokušava da mu oduzme „sarajevsko državljanstvo-pravo građanstva“, hoće da mu saseče „sarajevski korijen“, ono čega se Kusturica nikada nije odrekao, niti je ikome drugom u Sarajevu. sem podmuklom Vešoviću - koji nema ništa od jednog Sarajlije - palo na pamet da mu oduzme tu pripadnost i samim tim i titulu jednog od najslavnijih Sarajlija za sva vremena!

 

A Vešović bi da mu koren presadi u Srpsku! Jer Vešović je opsednut Srpskom, koju redovito naziva na svome jeziku Šumska, i time zabavlja periferne duhove i postiže neke njemu potrebne poene, jer to kod

njega nije nikakva licencija poetika, neobavezne metafore - za koje on u pravom smislu zaista nema dara - jer kako inače shvatiti sliku koja se nalazi negde u njegovoj knjizi o meni, da bi u Banju Luku putovao samo u bombarderu?

 

Vešović je toliko opsednut postojanjem Srpske da je jednom sanjao san - pričala mi je u Setu naša zajednička prijateljica - u kome mu se Srpska pojavila ne po običaju kao Šumska, nego - o užasa, probudio se poškropljen graškama znoja! - kao Mala Srbija!

 

Doduše odmah je došao na pomisao o svome novom delu, Smrt je majstor iz Male Srbije, ali je odustao shvativši da bi plagiranje plagijata - jer naslov njegove knjige Smrt je majstor iz Srbije nije ništa do doslovno adaptirani-plagirani stih iz pesme Fuga smrti Paula Celana, Smrt je majstor iz Nemačke - ali očigledno je da je u svoju elektronsku knjigu o mojim prevodima i meni ugradio dosta od te šumske građe koja proporcionalno zauzima manje prostora ali je težinskije ispunjava.

 

Jer, ispočetka je nelagodno, pa postaje zabavno i najzad dozlaboga dosadno čitati sve te Vešovićeve jeremijade nad mojim prevodima, sve na isti kalup - lup, lup! - ali me mnogo više prožima hladna jeza kada mu se, uporedo s njegovim faletanjima o rimama, ritmovima i smislovima, u blesastoj prigodnoj strofi omakne (da li baš omakne?) jedan dvostih kojim mi otvoreno preti:

 

                                                     ...mješavina

                                   Montenegrinjca i Srbina

                                   idealna je žrtva...

  

Zaista, zar uvek mora biti tako? Jer mome su djedu po majci Crnogorki Šiptari živom oderali kožu, dok sam po ocu solunskom borcu лош пример доброг Србина (krstio se pre spavanja ali nije puštao popove u kuću, nešto su mu se zamerili); tај deo svoje biografije opisao sam u pesmi Finale u zbirci Stopa Sna, ali već se zna kakvo je Vešovićevo mišljenje o mojoj poeziji: puna usta ničega.

 

Nastavljajući sa svojim nastranim političarenjem, raznim dojavama (to ja vama javljam koja su trojica najznačajnijih Banjalučana!) i lažnim svedočenjima, Vešović u spisu Prevodilački čarobnjak - kojeg se poduhvatio navodno kako bi rasturio moje prevode - u svakoj vešto - Veštović! - pripremljenoj prilici u stvari služi jednu sasvim različitu misu, onu najcrnje političke vrste, refrenski sugerišući svome čitaocu da sam ja „Dodikovo vlasništvo“ (4 puta), da sam „banjalučki princ“ (preko 5 puta) - tj. da živim od doživotne sinekure i na državnim jaslama u ovim vremenima opšte oskudice - da sam „rame uz rame s dr. Dabićem“ „prohujao kroz beogradsku čaršiju“, „da umijem lagati kao Dabić“ (tačno tako), a pesme koje sam prevodio provele su se sa mnom, doslovno, kao „Srbi u Oluji“...

 

Sve je to čudovišno, toliko da bi neko dobronameran, pokušavajući ublažiti tu razdornu retoriku, rekao da je to neka šala, koja bi to bila da je Vešović - budala! A nije; a i ako jeste, onda je budala s pedigreom. Toliko je zaintačio u tom strmoglavljenju, da čak tvrdi kako će, posle čitanja njegove knjige, njegov prijatelj Ivan Lovrenović promeniti mišljenje o meni koje je, nepravedno me napadajući što sam se 2002. pojavio na ekranu ozloglašene RTVS, ipak jasno formulisao:

 

»Kolja je potpuni antipod nacionalističkoj zadriglosti, rafinirani bel-esprit, mađioničar jezika (u fenomenalnoj srpsko-francuskoj bilingvalnosti), književni erudit...« Ali nadajući se da će Lovrenović, posle njegove analize-čerečenja mene idealne žrtve i mojih prevoda, promeniti svoje mišljenje o meni, Vešović je ne samo pokazao kolika je on beštija, nego i koliko slabo poznaje Lovrenovića.

 

Vešović se ne ustručava da iznosi podatke o meni, one za koje možemo reći da su najintimniji - i koji zaslužuju da budu poštovani - ali on je i njih na svoj način analizirao, kao što je to učinio povodom moga prevoda jednog Eredijinog soneta, u kome sam se zaista „okliznuo“ i umesto dvoje ljubavnika preveo dva ljubavnika, što Vešović nije propustio da bržebolje kazni i uplete u ona „rekla-kazala“ kako je mene moja rođena žena prevarila s nekom drugom ženom, iz čega je bez dlake na jeziku i na svom kardinalu izveo zaključak da je ona lezbejka a ja - homoseksualac! I sve to samo zbog toga što sam preveo dva a ne dvoje! Kakve to veze ima s bilo čijom seksualnom orijentacijom ili prevođenjem soneta?

 

Ako čitalac misli da je ovo što sam prethodno napisao ti „najprljaviji vešovi“ Marka Vešovića - najavljeni naslovom ovog teksta, doduše u neočekivanoj množini, ali to je zbog rime - vara se! Ima još toliko prljavije, da bi se čak moglo govoriti o crnom vešu Marka Vešovića. Jer prljavi veš može da se opere, a ovaj je neoperiv pošto ovakav literarni plagijat-kradja-lažnadlažima, ovakav intelektualni uradak koji sledi nije vidjen u bogatim analima prevodilačke tradicije od antičkih vremena do danas, a ne verujem da će ikada i biti (viđen). Čitaoče, slušaj, ali ne donosi zaključke dok sve ne saslušaš. Jer ti se obraća Marko Vešović na početku poglavlja MIĆEVIĆU, MRŠ IZ UČIONICE (II) negde iz sredine knjige o meni (čemu sam u zagradama samo dodao nekoliko svojih kraćih komentara); Vešović hoće da ispita moje znanje francuskog jezika:

 

»Sad kužnimo Magovo (Mićevićevo) znanje francuskog jezika. U pjesmi Epitaf Tristan Korbijer o jednom pjesniku, a pomalo i o sebi (niokakvom „jednom pesniku“, nego samo o sebi, - Mag), kaže:

 

                                   Il se tua... (On se ubi...)

 

Ne moraš biti stručnjak za prevode da shvatiš: ovo što je Mag Mićević standrljao može nabiti na kardinal. Kad sam pročitao stih „bol mu što ne znade ljubit svoja usta“, rekao sam si: ovo je pravi Mićević koji se desnom rukom iza vrata češe po lijevom uhu, što je groteskno i niko neće pogoditi da te riječi znače: „boli ga što nije bio svoja ljubavnica“, ali znam da se Vrač ovakvim budibogsnamskim prevodima kao krasnim uzorcima sustvaralaštva. (Ovde Vešovićevoj rečenici fali glagol, mora da se zagrcnuo od duge reči »budibogsnamski«, kao i od onog mog soneta o Bodleru, - Mag). No to je sporedno, a na Mićevićev prevod sedmog i osmog stiha u drugoj strofi:

 

                                   „klovn u licu klovn u hodu,

                                     čedo greha i preljube“

 

možete se popišati kad ga uporedite s mojim:

 

                                       „Arlekin-ragu je cio,

                                        sveg preljubnog smesa, bio.“

 

Ovim lupetanjima Mag Mićević toliko zapanjuje da sam se, ne jednom, pitao: je li ovaj pri sebi? Ali njemu koji ne zna šta znači „Arlequin-ragou“, pa je sročio pozamašnu glupost „klovn u licu“, neću reći mrš iz učionice (Zaista ga se jako dojmilo kad sam pre dve godine dreknuo na njega: Vešoviću, marš iz učionice; opet me plagira, - Vrač!), jer očigledno nema Poljančev rječnik gdje piše: „Arlekin, jelo spremljeno od ostataka“. Ja, Vešović, koji zaista ne znam francuski ove stihove sam preveo maksimalno tačno, a kakva čuda bih tek činio kad bih francuski znao?

 

Uzgred, arlekin kao metafora za jelo od svega i svačega, dakle šareno kao arlekin, u ovim stihovima je krasno legla: oživljena je! (Trebalo bi reći legao, jer je reč o arlekinu, - Vrač i Mag).

I ovaj lepi stih, obratite pažnju:

 

                                   Mélange adultère de tout

                                    (Preljubna smesa svega)

 

u Vračevom prevodu proveo se kao Srbi u Oluji: prometnuo se u „čedo greha i preljube“! Ni kad je prevodio Korbijerovu pjesmu Nesanica (Insomnie) taj Francuz po vokaciji nije znao da „nuit blanche“ znači „noć bez sna“ i da drugi stih iz druge strofe:

 

                                   Dis: pourquoi durant la nuit blanche

 

u doslovnom prevodu može samo da znači:

 

                                   Reci: zašto tokom neprospavane noći,

 

pa je napravio upiš od prevoda:

 

                                   Zašto u noćima bele jave.

 

Jebo te neblak, jes mu ovo genijalno! Diletant koji modernizuje sve što stigne mora da si je

čestitao na ovoj „beloj javi“, a šta znači boli ga jedna stvar.«

 

 

                                                           MAGOV KOMENTAR

 

Šta reći posle ovog odeljka Vešovićeve tanušne knjižurde o meni - koja će ostati kao epitaf; bolje reći smrtovnica prevodioca koji je od Ribe hteo da postane Kit, ali nije počeo na vreme da se naduvava, kao ni La Fontenova Žaba - pune posebne žestine, čak nasilnosti, krunisane skatološko-skotološkim pozivom čitaocu na kolektivno uriniranje?

 

Pa jednostavno, treba reći da je taj samohvalisavac, profesionalac i sobom proglašeni najbolji profesor-tumač poezije svojim studentima, uzeo tuđe prevode i analizirao ih iživljavajući se na njima kao da je njihov autor Kolja Mićević! Nevažno je da li je to učinio namerno ili nezlonamerno, ali nek ide dođavola takav naučenjak - koji svaki čas poseže za rečnicima da bi podvukao svoju naučnost - koji se lakomisleno upušta u tako smrtonosne analize pesama, kao što su dve Korbijerove, Epitaf i Nesanica, a previđa da primeti ispod ove poslednje ANTOLOGIČAREVU NAPOMENU od četiri puna reda koja bi svakome izbola oči samo ne njemu, zaslepljenom razdornom retorikom, iz koje se vidi da je jedini prevodilac tih analiziranih pesama Danica Trifunović!

 

A to nije moj pseudonim, niti sam ja ikada hermafroditski s njom sarađivao kao Vešović sa Subašić-Toma, jer gospođa Trifunović bel et bien predaje francuski jezik na jednom univerzitetu u Kaliforniji... i skromno prevodi poeziju, kad stigne, posebno Tristana Korbijera kojega zaista puno voli. Nadam se da neće videti ovaj tekst u Slobodnoj Bosni.

 

Moje vreme je isteklo. Još samo da pokažem Vešoviću kako se pišu pravi prigodni dvostisi, koji na precizan način treba da opišu neki događaj kao, na primer, ovaj kad je Vešović stucao svoje sveukupno dostojanstvo poturanjem lažnih dokaza protiv mene u trenutku kad „si je“ slavodobitno rekao „ovo je pravi Mićević“ i nestao u pomijama lirike:  

 

                                   Vešović stoga sebe

                                   lud zbunjenog jebe,

 

                                   Ne bi l’, kao Uroboros,

                                   sam sebi ugur’o ponos!  

 

Sa skatolozima - skatološki! Mocart je komponovao manje poznate ali uzbudljive kanone na slične teme, koje su neki mocartolozi cenzurisali. I njemu je jedan silnik vescovile (biskupski na italijanskom) zvani Hijeronimus Koloredo, zadužen od Marije Terezije da zagorča Mocartov život u Salcburgu,

 

                                    Hteo da nekažnjeno duvne u prkno,

                                    ali Mocart je u Beč munjevito trkn’o.

 

Ovu, složićete se,  sočnu rimu „skidam“ u sećanju s jedne razglednice koju mi je Izet Sarajlić 1972. uputio iz Sarajeva u francuski grad Tur, gde sam bio na usavršavanju:

 

                                     Ne znam je li to neki tur ili prkno,

                                     ali rado bih dragi Kolja do tebe trkn’o! -

 

Tri godine nakon što je u zbirci Vilsonovo šetalište, 1969, skrenuo pažnju na mene stihom a Kolja Mićević voli Pola Valerija više nego Kolju Mićevića što je već tada uznemirilo pa izbezumilo Marka Vešovića koji je sebi sada, on profesor, samopoštovani i prepravedni, a prepredeni tumač poezije svojim studentima, dozvolio da posle „Koljinog grandioznog poduhvata izdavanja Valerijevih Svesaka“ - kako ga je opisao Ivan Lovrenović u malopre citiranoj rečenici - zaključi „da se Kolja Mićević najebao Valerija“!

 

Dvostruka kletva, dvostruka uvreda. Zaista, kao što se pitao malo gore više povodom virtuelnog mene: je li on pri sebi? 

 

 

 

Uskoro: PISMO MILJENKU JERGOVIĆU

    

  

 

    

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...