SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: Vešovićeve biserne frljoke (I)

Međutim, kod našeg Marka Tmičnika, naročito otkako je udružen sa Sunitom Subašić,... njegovo je cijelo polje, on je bolji i spreda i straga, ako shvatate šta hoću reći

  • Kultura

  • 18. Jul. 2017  18. Jul. 2017

  • 5

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

Na više mesta svoje elekt-dronske knjige usmerene u celosti protiv mene, Vešović - alijas Tmičnik - podvlači da je mnoge svoje prevode načinio u nepokolebljivoj odluci da bude bolji od prethodnog ili prethodnih prevodilaca, naglašavajući da je uvek na kraju bio bolji od njih, čas od ovog, čas od onog, a od mene najčešće i redovito! To je časna žudnja, koju sam toliko puta osetio, ali sam na vreme prihvatio izreku Frane Tice Učelinija, Kotoranina koji je 1910. objavio Danteovu Komediju - s neshvaćenom porukom Srbima i Hrvatima - pod kongenijalnim naslovom Divna gluma: ko može bolje, široko mu polje.

 

Međutim, kod našeg Marka Tmičnika, naročito otkako je udružen sa Sunitom Subašić, toga nema; njegovo je cijelo polje, on je bolji i spreda i straga, ako shvatate šta hoću reći. U takvom njegovom stavu nastao je prevod soneta Artemida Žerara de Nervala, jedne od prvih pesama francuskog predsimbolizma - prevod u kome se kao crne guje prepliću rešenja najordinarnijeg pesničkog neukusa i neznanja. Ne preterujem. Sonet počinje zagonetnom i pomalo poovskom slikom:

 

                                   

                                        La Treizième revient…, .... Trinaesta se vraća…,

 

 

koja se prilično pojašnjava kad znamo da pesnik opisuje kretnju kazaljke na satu i onaj trenutak kad se ta kazaljka nađe na savršenoj sredini od 24 sata, prelazeći od 12-og do ponovo prvog sata, koji je trinaesti. U nemogućnosti da „pokrenem“ sonet na svome jezicima (baš tako) odustao sam od pokušaja da ga prevedem, te Vešović nije imao s kime da se odmerava - hoću reći da uzme koje rešenje ili potrebnu rimu - a s de Nervalom - i još manje sa samim sobom - nije imao nikakve šanse! Gadno se opekao.

 

Već na kraju drugog stiha, hrleći za bednom rimom,  Nervalovu sliku c’est le seul moment - to je jedini trenutak - onaj kad se kazaljka nalazi natren u jedinstvenom položaju između 12 i 13, smandrljao je bukvarski, embrionalno, ne kao početnik nego prapočetnik za ono čime tako vatreno hoće da se bavi. Ne trepnuvši Vešović najmirnije na svetu ispisuje šest slogova i šlagerski rimuje:

 

                                                              il’ to tek su treni!

 

Kakvi treni, kakve čiče-miče Vešoviću-Tmičniče, kad je reč o jednom, jedinstvenom trenu; c’est le seul moment! Možda je bio oduševljen aliteracijom tek i treni i tako platio cenu!

 

Ali to još nije ništa upoređeno s onim što sledi. Zastanimo na tren u osmom stihu soneta za koji se zaista može reći da je značajan koliko i jasan kao dan i u kome se ništa posebno ne isprečuje (da li baš) ni pred čitaoca ni pred prevodioca:

 

 

                                         La Rose qu’elle tient, c’est la Rose trémière.   

 

Izdvojen iz konteksta soneta, ovaj stih ima sve prepoznatljive osobine muzikalnog francuskog stiha i može poslužiti kao primer najlepše francuske prozodije: jedna devojka ili dama - u stihu: elle, ona - drži u ruci jednu Ružu, a veliko slovo koje joj je odredio pesnik - a koje Vešović-Subašić veštački zadržavaju u svome prevodu - ukazuje da je to jedinstvena i neuporediva Ruža - kao i trenutak iz drugog stiha - da ne može biti govora ni o dve ruže a kamoli o mnoštvu ruža, buketu!

 

Ali ni Sunita Subašić ni Vešović-Tmičnik ne slušaju pesnikov savet, nego bahato, prestupnički - a videće se i zbog čega - stih prevode stavljajući Ružu u množinu sve u cilju da bi unapred obezbedili jednu (ništavnu) rimu:

 

                                                     Ruže koje drži to Ruže...

 

Kao što čitalac vidi, nisam dao Tmičnikov prevod Nervalovog stiha u celosti, ne bez razloga, jer ponuđeno rešenje kod mene još uvek izaziva nevericu: na tom mestu su se i Su. i Ma. sumanuto našli pred nečim jačim od njihove prevodilačke volje za moć. Jednostavno, njih je u taj ćorsokak doveo pridev trémière koji pojašnjava o kakvoj se to Ruži radi koju devojka ili neka gospa drži između palca i kažiprsta. Tu mu nije mogao pomoći ni Poljančev Riječnik, kojim mi je probijao glavu celo vreme dok je pisao svoju elekt-dronsku knjigu uperenu protiv mene, kao da je on jedini koji ga poseduje!

 

Međutim, u ovoj prilici mu je mogao pomoći samo jedan rečnik koji ja imam a on nema, BOTANIČKI REČNIK naučnih i narodnih imena biljaka sa imenima na ruskom, engleskom, nemačkom i francuskom jezikom, s latinskim kao podlogom, autora Dragutina Simonovića, izdanje iz daleke 1959, životno delo jednog upornog naučnika. Nije zasad toliko važno kakav će predlog za rešenje de Nervalovog stiha doći iz Simonovićevog Rečnika, koliko je čudesno da čudesnije ne može biti rešenje koje je ponudio univerzitetski nastavnik i samoproklamovani profesionalac Vešović:

 

                                     Ruže koje drži to Ruže papske su.

 

Nije dopustivo - a kod Tmičnika to je svakodnevna pojava, najmanje jedna u 260 francuskih prevedenih soneta - da se jedan francuski klasični stih čak i u prevodu završi ovako kako ga je na svome jeziku završio Vešović: papske su. To se bedno rimuje čak ne sa kesu nego sa lesu - misli se na mrtvački kovčeg, ne na šumu - iz prvog stiha drugog katrena, što uostalom uopšte ne odgovara Nervalovoj versifikacijskoj shemi. Rima: lesu / papske su je toliko odvratna da nešto slično u oblasti rimologije nisam nikada sreo, zasad čak ni kod Vešovića. To su ti treni njegove vrhunske biserne frljoke.

 

A tu još nije ono najgore. S Vešovićem uvek ima gore, crnje. Jeste li se upitali šta je to Vešović mislio kad je na mesto prideva trémière ispovraćao ovo: papske su? Ja sam u prvom kontaktu s ovom čudesijom pomislio da misli na ruže koje pripadaju (rimskim) papama, i da on za to ima neki alibi ili nečije tumačenje kao potporu, ali nema; zatim su mi se u magnovenju pojavili papci, ali sam odmah odbacio tu misao kao nedostojnu; i tek sam na kraju došao, čini mi se, do odgonetke te budaleštine za koju Tmičnik nije pretpostavljao da će ikoga zaprepastiti, nego zadiviti:

 

--- pa se dosetio da u njegovim rodnim Papima - ili Papama, ili Papuama! - rastu takve ruže trémières - a možda i ne rastu, ali on je zamislio da rastu, ili da su rasle pa su prestale da rastu - i tako je bosanskohercegovačka prevodilačka umetnost, umesto c’est la Rose trémière, dobila to Ruže papske su, ono što na svakom tečaju kreativnog prevođenja može da posluži kao polazna tačka i opomena nevinim početnicima šta vam se može dogoditi kad uvrtite u glavu da ste bolji i od onog spreda i svih onih straga.

     Ali da je Vešović papan, papean ili papuan - jeste, - i spreda i straga!

 

Rešenje imena zagonetne Ruže u jednoj od sledećih Vešovićevih bisernih frljoka!

    


 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 5

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...