SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: Vešovićeve biserne frljoke (IV)

... iako Sunita Subašić izgleda nije zadužena za rime ‒ i da se i ovaj sonet, protivno originalu, završava jednim dvostihom koji ga pretvara u engleski elizabetanski sonet, takva uvreda za francuski sonet u nastajanju da je čak neki osrednji pesnik zbog toga mogao izazvati Di Beleja na dvoboj!

  • Kultura

  • 08. Avg. 2017  08. Avg. 2017

  • 1

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Marko Vešović po zanimanju Tmičnik u svojoj tmi svašta mni; ne samo da meni kao moj ubiograf svašta pripisuje i mašturbari, nego ‒ još gore ‒ on taj stil učitavanja ništa manje bezočno primenjuje i u postupku prevođenja! Tako ‒ prevodeći jedan sonet Pjera de Ronsara, rođenog 1542, u kome pesnik opisuje svoju nesanicu izazvanu ljubavnim nestrpljenjem ‒ on dva glagola s kraja četvrtog stiha prve strofe:

 

                                               ...  je tempête, je crie.

 

podređuje svojoj poetici i praksi šibanja psovkama po ušima, kao pjesnik koji voli živi jezik i sočnu narodnu riječ ‒ kao da je otkrio nešto posebno ‒ dozvoljava sebi da načini prevod à la Vešović-Tmičnik, ali ne treba prevideti da je taj prevod ravnopravno s njim potpisala i Sunita Subašić, njegova „par-nas-ovska partnerka“:

 

                                                        ... psujem, vičem. ‒

 

poistovećujući renesansnog pesnika sa sobom, jer za obratno nije sposoban. Nisam protiv sočnih reči u poeziji, prevodeći Vijona i Dantea, između ostalih, imao sam priliku da upotrebim više takvih, a ponekad i opsujem, ali pretvoriti zaljubljenog de Ronsara ‒ koji se vrti u krevetu zbog kakvog ljubavnog jada ‒ u psovača znači suštinski biti opasan za prevođenog pesnika, naročito kad taj pesnik nije u prilici da se brani! Da je hteo da kaže psujem, de Ronsar bi upotrebio za to odgovarajući glagol, jurer, ili pester, na primer, a možda je u njegovo vreme upotrebljavan i neki koji je kasnije izašao iz upotrebe. A Vešović bi da de Ronsara modernizuje, učini svojim psovačkim savremenikom!

  

Ne znači da u nekim prigodnim pesmama de Ronsar nije koristio i ovakve reči i slike, ali upravo zbog toga ih ne treba uvoditi u prevod tamo gde im mesto nije. Tim pre jer je Vešović za francuski izraz je tempête imao na raspolaganju nekoliko naših odgovarajućih reči, bjesnim, ljutitm se, gnjevim se, čak vihorim... Ali on je više od svega želeo da de Ronsara pretvori u psovača, sebi sličnog i da nam ga tako, kroz sebe, približi i pruži dokaz da njegovi „prevodi imaju dušu...“ A Vešovićeva duša danonoćno psuje li, psu je, ali još nije zalajala, a trebalo bi, ako hoće da ostane ona koju nijedna druga, kako on sam kaže, nije nadlajala!

 

U današnjem tekstu pokazaću kako, ne samo zbog neznanja jezika nego i prevodiočeve nesposobnosti da shvati pesničku sliku, pogrešan prevod samo jedne reči ‒ i to na mestu rime, na kome od pesnika izabrana reč dobija na važnosti ‒ može da usmeri prevodioca u potpuno pogrešnom pravcu a da čitaoca zlo dezinformiše. A Vešović neka sluša i uči, u svakom slučaju dozvoljavam mu da se na trenutak vrati u učionicu iz koje sam pre nekog vremena bio prinuđen da ga isteram.  Reč je o još jednom sonetu Žoašena Di Beleja, de Ronsarovog prijatelja, onom označenom rimskom brojkom LXX u zbirci Maslina, čija dva prva stiha glase (zadržavam Di Belejev pravopis):

 

                                       

                                               Cent mile fois, et en cent mile lieux
                                         Vous rencontrant, ô ma doulce guerriere!

 

Dva deseterca, s cezurom posle četvrtog sloga, s jednim produženim opkoračenjem iz prvog u drugi stih, i s onim nimalo suvišnim jednoslovnim usklikom u petom slogu - o - koji je tek ulazio u francusku liriku. Vešović verovatno sve to vidi, i te deseterce ‒ za koje nema nimalo umeća ‒ i to o ‒ koje ga već žulja i koje će papski eliminisati iz svoga prevoda ‒ i to otmeno i smireno opkoračenje koje će upropastiti ‒ i sve to prelama preko kolena, od čega nastaje ova prevodna biserna frljoka:


                                             

                                                 Sto hiljada puta, i na sto hiljada 
                                             Milja kad, ratnice slatka, vas bih srio!

Vešović nije pažljivo čitao moju knjigu Konstante i previdi, objavljenu u Veselinu Masleši 1978, njemu ispred nosa, nego ju je prezreo i odbacio, kako kaže; ali da je bio malo strpljiviji on bi, čak i pre nego što je započeo prevod ovog soneta, odredio da drugi deo drugog stiha, ô doulce guerrière, o slatka ratnice, i u prevodu zauzme isto mesto kao i u originalu, ne dozvolivši da se neukusno vas bih srio nametne tamo gde mu mesto nije.

 

Parnaski par Vešović-Subašić tokom čitave antologije od 260 soneta čini najneverovatnije pretumbacije reči u okviru jednog stiha ili strofe, da bi samo navođenje tih primera zauzelo nekoliko stranica Slobodne Bosne! To je čisti škart. Jer te pretumbacije - kao ova: milja kad, ratnice slatka, vas bih srio, umesto: srećući vas, o ratnice slatka, nisu uobičajene i opravdane inverzije koje su u poeziji tog vremena česte, nego rđavi udar na ritam i smisao čitavog stiha i posledično čitavog prevedenog soneta. Ali pravi problem još nije licitiran. 

 

Jer vajni trio ‒ Vešović-Tmičnik-Subašić ‒ koji se tu srio, rečnički ‒ da tako kažem ‒ katastrofalno greši, i pored Poljanca pod uzglavljem: prva rimovana reč soneta ‒ lieux ‒ ne znači ono što ona i on misle da znači i tako cela uvodna slika, na kojoj je izgrađen sonet, ispada im iz ruku i usporeno kao na ekranu razbija se na tisuću sitnih bisernih frljokica!

 

Dakle, lieux u množini ne znači milje - meru za dužinu - nego, takođe u množini, mesta, mjesta, kako vam drago! Da je reč o miljama Di Bele ne bi napisao lieux nego lieues, razlika je velika iako se slično izgovara, a ne bi moglo da se korektno rimuje, o čemu Vešović i Subašićka toliko uporno ne vode računa da to zaslužuje svako prezrenje! Jednom ušavši u grešku (uz pomoć Sunitinu, koja je u stvari morala da primeti ovu bitnu i sudbinsku nijansu u značenju, lieux-lieues, mjesta-milje, i da upozori svoga parnanjaka s Parnasa), više mu-im nije bilo spasa!

 

Reč milja je zaista lepa reč i vapi za rimom, i čudi me da Vešović, tonući u grešku sve dublje, nije od nje načinio nešto u tom smislu! Mogao je, zamenjujući hiljadu s tisuću, postupiti ovako:

 

                                   Sto tisuć puta, i na sto tisuć milja

                                    srećući vas, o ratnice slatka..., itd.

 

To bi u pogrešnom prevodu ipak bilo bolje rešenje, ukoliko ovo što kažem nije paradoksalno. Ali otkud mi uopšte ideja da ulepšavam Vešovićeva i Subašićkina pogrešna rešenja? Jer, reč je ne o sto hiljada milja nego o sto hiljada mjesta, i sad treba sve isponova.

 

Kako ti parnasovski pametnjakovići, Sunita i Tmičnik ‒ koji su mene nazvali budalom onoliko puta koliko su to poželeli ili im je palo na pamet ‒ koji se diče svojim univerzitetskim diplomama i profesionalizmom, misle da se može s nekim susretati na razdaljini od sto hiljada milja ‒ i to u XVI st. kad nije bilo ni telefona ni televizije, a pisma su putovala nedeljama ‒ jer bi to značilo da je pesnikova draga ‒ dok je on boravio u Parizu i pisao sonet za nju ‒ u tom trenutku mogla biti u Londonu ili u Briselu ili Rimu, u Salcburgu, pa čak i u Sarajevu (sic!), zavisno od toga kolika je u to vreme bila vrednost milje izražna u današnjim kilometrima?

 

Dok je francusko mile, 1 000 ‒ sa samo jednim l, za razliku od modernog oblika, mille ‒lako i gotovo lepršavo, vazdušasto, naša trosložna reč hiljada ‒ za koju se Vešović opredelio ‒ u odnosu na nju je preduga i deluje tromo, naročito dvaput ponovljena u jednom stihu, iako je Vešović verovatno bio ponosan što je uspeo da je ponovi dvaput; u stvari on je nesvesno sledio moj savet o konstantama, ali se donekle prevario, jer u tom slučaju reč hiljada nikako nije smela da dođe na mesto rime! To je upravo bilo ono što je trebalo izbeći, jer ga je preterana briga oko hiljadu učinila neopreznim i mjesta su postala milje! (Ovde pomišljam na Miljenka Jergovića koji mi još nije odgovorio na molbu da sa svog portala skine onu uvredljivu psovku koju mi je uputio Marko Vešović).

 

Sad ću tog Vešovića, koji se u svojoj elekt-dronskoj knjizi uperenoj protiv mene drznuo da popravlja moj prevod Danteovog stiha, nečemu naučiti. Jer pošto je Di Belejeva slika cent mile fois, sto hiljada puta ‒ i slična poređenja s brojevima, s kojima pesnici ponekad šaljivo preteruju ‒ vremenom postala jedna konvencionalna slika u francuskoj poeziji, odavno sam shvatio da je opravdano možemo zameniti našom odrednicom: bezbroj, čime je prvi stih ‒ i posledično čitav sonet ‒ mogućno čak bez posebnog naprezanja  i ogrešenja o smisao svesti u autentični okvir deseterca ‒ taj nedostižni Vešovićev ideal ‒ ovako:

 

                                   Bezbroj puta, i na bezbroj mjesta

                                   srećući vas, o ratnice slatka! 

 

Tako bih ja postavio temelje ovog soneta koji neću prevoditi, iako bi, posle Vešovića i Subašićke, trebalo izvršiti potpunu dezinfekciju i dezintoksikaciju tog prevoda. Jer on je u nastavku toliko upropastio prvi katren, da se ne usuđujem da gledam dalje.

 

I nastavak prevoda soneta je trapav. Još jednom se pitam: kako bi sada penzionisani ali još uvek samohvalisavi profesor književnosti Vešović objasnio studentima da Di Bele na kraju ovog soneta pravi ovako nikakve, rogobatne rime anti-rime: rȅci-jureći, ćutim-preminuti, itd. ‒ koje su inače sveprisutne u svim njihovim prevodima, iako Sunita Subašić izgleda nije zadužena za rime ‒ i da se i ovaj sonet, protivno originalu, završava jednim dvostihom koji ga pretvara u engleski elizabetanski sonet, takva uvreda za francuski sonet u nastajanju da je čak neki osrednji pesnik zbog toga mogao izazvati Di Beleja na dvoboj! Di Bele se prevrće u grobu. Isuviše si ga izlemao, kako ti voliš da kažeš, stručnjače za raznovrsna batinjanja ‒ ona svojim drenovim kolcem odsečenim i otesanim za mene, ali i ona „namirisana“, kako si ih detaljno opisao u svojoj elekt-dronskoj knjizi uperenoj protiv mene, preteći mi njime ukoliko se pojavim na sarajevskim ulicama! Ali zbog čega ti je Di Belejev sonet, Marko Tmičniče, bio toliko kriv, da si ga toliko izmrcvario?

 

                                               Sonete prevode mnogi

                                               mada su propisi strogi,

                                               al’ kad Marko i Sunita

                                               to im čine - ostanu grogi,

                                               s milje se vidi da su nita!

 

Komentari - Ukupno 1

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...