SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: Vešovićeve biserne frljoke (V)

Nije mene Vešović uzalud u svojoj elekt-dronskoj knjizi onoliko puta nazvao Vračem...

  • Kultura

  • 14. Avg. 2017  14. Avg. 2017

  • 0

Piše: Kolja Mićević

 

 

Veliku frku i halabuku ‒ čak na nekoliko stranica svoje elekt-dronske knjige uperene protiv mene ‒ podigao je Marko Vešović kad je u drugom stihu moga prevoda soneta Epitaf (za Skakavca) francuskog pesnika rođenog na Kubi, Žoze-Marije d’Eredije, 1842-1905, veleotkrio ‒ i opet me ulovio u laži! ‒ da sam ustvrdio kako je mlada Hela hranila svoga Skakavca tri a ne dva ljeta, deux saisons, kako zaista piše u originalu!

 

Dobro, ne želim da se „vadim“ na svoju štamparsku grešku, i kažem: mea culpa! Zaista, nije tri ljeta, nego dva ljeta ili, još preciznije, dva godišnja doba, što je nemogućno zadržati u korektno ritmovanom prevodu, složiće se i Sunita Subašić, koja je taj sonet prvo prevela u doslovnoj prozi da bi zatim njen parnaski partner sve to uobličio u nakaradne rime ‒ odlučivši da bar jednom dostigne ideal od četiri obavezne rime u sonetu ‒ hrome ritmove, i besmislene opise kojima se samo oni dive mada bi bilo bolje da se pokriju po glavi i pričekaju da prođe nepogoda...! Jer, nisam siguran da su Vešović-Subašić u pravu kad oduševljeno kažu da su Skakavčeve noge zupčaste, dok u originalu lijepo čitamo le pied dentelé, dakle stopa za koju se mirne duše može reći i da je čipkasta!   

 

Ali znate li na koga mi Vešović liči povodom njegovih preteranih kritika tog mog uvećavanja sa dva na tri u d’Eredijinom sonetu, čime sam život jednog skakavca produžio za jedno godišnje doba? Liči mi na one cenzore i mračne zlonamernike, koji su ‒ s ništa manje žestine ‒ kreštali protiv basnopisca Žana de La Fontena koji je na početku svoje poučne basne Hrast i Trska uporedio visoki Hrast s vrhovima Kavkaza! Kako je to mogućno? ‒ urlali su! Da je živeo ‒ u stvari živeo je ‒ u La Fontenovo vreme, kako bi se Vešović od Papa istresao na njega u obliku kakve papske paskvile! Ali mu ne bi mogao otkinuti ni pera i basna bi preživela, a on ne bi, kao što neće preživeti ni to tri umesto dva iz moga prevoda dEredijinog soneta Epitaf:

 

                                     Tu počiva, Stranče, skakavac sred mira

                                      kog je mlada Hela hranila  t r i  leta!

 

Ne znam gde je Tmičnik Vešović učio matematiku, pored posmatranja skakavaca i onih papskih ruža ‒ koje će ga malo sutra učiniti besmrtnim, sem na dnu iskrivljenog ogledala istorije ‒ u svojim rodnim Papama? O tome se nije izjasnio. Daću ovde dva frapantna primera iz njegove i Sunitine Antologije od 260 soneta.

 

U poslednjem stihu soneta XIX ‒ o kome će još biti reči u jednom od narednih tekstova ovog Specijala ‒  lionska pesnikinja Lujza Labe, 1524-1566, konstatuje (navodim četiri poslednja stiha, pesnikinjin odgovor Dijaninoj nimfi):

 

                                    Ie m’animay, respons ie, à un passant,


                                    Et lui getay en vain toutes mes flesches

                                    Et l’arc apres : mais lui les ramassant

                                    Et les tirant me fit cent et cent bresches.

 

Što u Subašić-Vešovićevom prevodu glasi:

 

                                    –  Na putnika sam jednog, očarana,  
                                        Zalud hitnula sve strijele svoje,
                                        Luk zatim, a on sve njih skupio je
                                        I njima trista zadao mi rana.

  

U redu: naše Parnaslije još jednom nisu uspele da se uklope u ritam deseterca, jedini ritam kojim se služila lionska pesnikinja; nisu uspele da u prvom od četiri stiha sačuvaju ni početak: Je m’animay, Okomih se; ni srednji deo: respons je, uzvratih ja, što su pokušali na nadoknade na neverovatan način, stavljajući jednu crticu (‒) pred stih! U redu, svako se snalazi kako zna, idemo dalje: passant nije putnik, nego prolaznik; u redu: zbog rime su na kraj stiha stavili pridev očarana koji kod Lujze Labe ne postoji, a ‒ ako se podrazumeva ‒ onda je S. sa M. sasvim uništili iluziju. Ipak, zamislimo da je, iako nije, sve to u redu, da ne cepidlačim.

 

Ali kakvim su se to računarom služili pa su završnu sliku Lujzinog soneta: cent et cent bresches, doslovno: sto i sto rana, preveli kako su preveli: trista rana? Razumem da na našem jezicima reći sto i sto rana, umesto dvesta, nije baš lako prihvatljivo, ali otkud se u konačnom zbiru primljenih uboja pojavljuje brojka trista umesto dvesta? Pošto se ne radi o rimi zaista hoću da verujem da je reč o najbanalnijoj štamparskoj grešci, gotovo identičnoj onoj mojoj s tri umesto dva leta povodom dužine Skakavčevog života u d’Eredijinom sonetu! Sve dok nas onaj veleumni iz Papa ne udostoji nekog zupčastijeg ‒ zubičastijeg? ‒ objašnjenja!

 

Dok ne objasni, daću još jedan nimalo bezazlen primer njihove turobne matematike uzet sa stranica pomenute Antologije, mnogo ozbiljniji, kao što će se videti. Mislim na dva prva stiha slavnog soneta Myrtho tragičnog Žerara de Nervala, 1808-1855:

 

                                  Je pense à toi, Myrtho, divine enchanteresse,
                                  Au Pausilippe altier, de mille feux brillant…

 

U prevodu naših Parnaslija ovaj početni dvostih Nervalovog soneta glasi:
 

                                     Na tebe mislim, Mirto, božanska čarobnice,
                                     U gordom Pozilipu, gdje sija vatri trista…  

 

Ovde ne mogu reći: u redu, gospođo Šubašić, jer nije u redu što ste Tmičniku podastrli pogrešan prevod drugog stiha pošto au Pausilippe ne znači u Pozilipu, nego na Pozilip. Pesnik jasno kaže da misli na Mirto i na Pozilip, inače bi značilo da sonet piše u Pozilipu, ili da boginja Mirto boravi u toj bogatoj četvrti Napulja, što je nemogućno. A Vi ste uvukli svoga Parnasliju u popriličnu grešku, jer ‒ pošto znam tačno dokle njegovo znanje francuskog jezika dopire ‒ jasno je da mu nije moglo pasti na um da francusko au na njegovom jeziku znači na a ne u, jer ste Vi tako predložili. A u Vešoviću nema dovoljno intuicije da oseti da tu nešto nije u redu. Zanimljivo je da se Pozilip pominje i u de Nervalovom sonetu El Desdichado, iz kojega sam nedavno izvukao nadimak Tmičnik za Vešovića!

 

Ipak, to nimalo nevažno au nije bilo cilj moga navođenja početka de Nervalovog soneta, nego druga celina drugog stiha od šest slogova:

 

                                               de mille feux brillant

 

‒ koja u najdoslovnijem mogućnom, dakle proznom prevodu glasi:

 

                                                    od tisuć vatri blistav

 

Pesnik misli na Pozilip obasjan hiljadama svetlosti. A šta vi načinste od toga? Pogasiste u pesnikovom sećanju svih tih mille feux, hiljadu svetala, ognjeva, vatri, kako hoćete ‒ jer to je sunce u punom sjaju iznad Mediterana ‒ i umanjiste ih za više od dve trećine ‒ kakva restrikcija! ‒ pretvorivši ih u bledunjavu uličnu rasvetu ravnu onoj koja je ispunjavala parisku ulicu de la Lantern u kojoj je de Nerval okončao svoj život obesivši se o ulični kandelabr, 26. januara 1855! A počiniste sve to ne zbog neznanja jezika nego ‒ što je još tragičnije ‒ zbog zvučne ali nažalost na tom mestu ne može pogrešnije odabrane rime: trista-blista, i 1000 je postalo… 300:

 

                                                       … gde sija vatri trista,

                                                 Na tvoje čelo koje sjajem Istoka blista. 

I šta sad? Napali ste me nemilosrdno s Vešovićem, narugali ste mi se, nazvali svakakvim imenima zato što sam u drugom stihu d’Eredijinog soneta Epitaf napisao tri umesto dva, i tako jednom Skakavcu produžio život za nekoliko meseci, a vas dvoje ste cent et cent bresches, sto i sto rana koje je zadobila pesnikinja Labe povećali za 50 %, s dvesta na trista, kao da ste želeli ne njeno ranjavanje, nego smrt! To se ne može tako lako shvatiti kao štamparska greška… A što se tiče umanjenja od 1000 do 300 u de Nervalovom sonetu, zaista bi trebalo da povučete svoj prevod iz Antologije, ili da ga doterate! Za vas bi se, varirajući početak slavnog de Nervalovog soneta Trinaesta se vraća, moglo reći: Tristota se vraća 

  

Jer ne mogu da se otmem utisku da ste bili omađijani mojim previdom i da vam je ‒ i u sonetu XIX Lujze Labe i u sonetu Myrtho Žerara de Nervala ‒ moje tri bilo kobno, pošto ste u oba slučaja, u prvom od 200 u drugom od 1000, načinili ‒ 300! Nije mene Vešović uzalud u svojoj elekt-dronskoj knjizi onoliko puta nazvao Vračem (videti katren na kraju!)! Tako je kad tuđe tekstove čitate bez trunke tolerancije. Moje je pravilo da pred nedovoljno jasnim stihom, originalnim ili prevedenim, prvo pomislim da je reč o štamparskoj grešci, kao što se za onoga koji kasni na sastanak prvo zabrinem da mu se nešto desilo.

 

Ne mogu i neću da izađem iz ovog teksta dok ne skrenem pažnju na beskrupulozan način na koji Subašić i Vešović tretiraju ime pesnika o kome je ovde bilo najviše reči, Žoze-Mariji d’Erediji: u osam varijanti, ponekad fonetski ponekad izvorno, ali nijednom ispravno:

 

                                               Žoze Marija d’Eredija

                                               Eredija

                                               Eredijinog (soneta)

                                               Eredijina (soneta)

                                               Žoze-Marija d Eredija

                                               José-Maria de Herediai

                                               José Mariai de Herediai

                                               José-Mariau de Herediau.

 

Svaki od ovih pogrešnih oblika pesnikovog imena ‒ koje bi možda bilo najispravnije pisati Žoze-Marija de Eredija ‒ mogao bi biti popraćen zanimljivim komentarom, ali gde bi nas to odvelo? Zato našem parnaskom paru ostavljam samo ovaj najavljeni katren:

 

                                                Vešović me prozvao Vračem,

                                                ali zato sa Sunitom neka zna

                                                da svaki udarac bit će vraćen,

                                                kao popravni ispit ‒ ne kazna!

 

                                              

 

                                  

                                  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...