SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: Vešovićeve biserne frljoke (VI)

Na kraju poslednje „biserne frljoke“, one od pre nedelju dana, naveo sam spisak od osam različitih načina pisanja imena i prezimena pesnika Žoze-Marije d’Eredije, čime su nas počastili Vešović i Subašić, univerzitetlije koje se igraju Par-nas-lija, Kako ne biti zapanjen pred tolikom traljavošću i kako verovati njihovim prevodima i komentarima kad nisu u stanju da ujednače ime jednog pesnika?

  • Kultura

  • 21. Avg. 2017  21. Avg. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Nažalost ne radi se samo o jednom pesniku! Na spisku tih kojima su Subašić i Vešović „zavrnuli“ ime nalazi se bar njih osam; izgleda da nisu svesni štete koju čine čitaocima od kojih će neki ‒ naročito oni mlađi koji tek ulaze u čarobni svet francuske poezije ‒ uzeti kao zdravo za gotovo, na primer, da se veliki renesansni pesnik Pjer de Ronsar ‒ o kome često pišem na ovim stranicama ‒ zvao Pjer Ronsar, tako da kad bih negde pročitao tako napisano ime ne bih ni znao, i ne samo ja, o kome je reč!

 

Sunita Subašić me najviše razočarala što je ime zaista velikog pesnika, Tristan Corbière, 1845-1875. ‒ a to znači da se s njim trebalo krajnje pažljivo ophoditi ‒ adaptirala kao Korbjer koje gotovo ne prepoznajem ovako napisano, jer treba: Korbijer. Začudo, njen parnaski parnjak Vešović ‒ u onoj fantazmagoričnoj epizodi svoje elekt-dronske knjige uperene protiv mene, kad je tuđe prevode Tristana Korbijera masakrirao kao moje, jedinstven slučaj u kritici uopšte ‒ sedam puta ispisuje ime bretonskog pesnika kako treba, Korbijer! Svaka čast bar jednom, Vešoviću! Ali to samo pokazuje koliko je parnaski par smušen i koliko im još treba da sve to ujednače.

 

Svaka čast za Korbijera, ali ne i za Fransoa Vijona, Marko Vešoviću Tmičniče iz Papa, čije ste ime nasilno transformisali u Fransuauaa Vešoviću! ‒ samo da biste se po svaku cenu razlikovali od mene koji sam preveo celokupnog Fransoa Vijona i 365 puta izvarirao njegov Katren pod vešalima, o čemu je Krleža rekao ono što je rekao! Vaš Fransua je posledica onog tako čestog karikaturalnog, da ne kažem majmunskog obraćanja meni kao Musjeu čak na 28 načina u Vašoj elekt-dronskoj knjizi, poprativši ih povremeno nadimcima:

 

                           Musje Diletant; Musje Francuz; Musje Lažove; Musje Štetočino;

                           Musje Amateru; Musje Kolja; Musje Mićević; Musje Vračarević;

                           Musje Žrec; Musje Ošljar; Musje Vrač; Musje Čarobnjak;

                           Musje Mađioničar; Musje Mag; Musje Vunderkind...

 

Imena pesnika još se mogu i ujednačiti, ali šta će Vešović i Subašić da rade s pogrešno prevedenim imenima ‒ mitološkim, istorijskim, geografskim (Tibet je, na primer, za Vešovića isto što i Kitaj, a Sunita misli da nad Anžujem vlada blagost anževinska a ne anžujska!) i drugim ‒ koja se nalaze u stihovima soneta koji čine građu njihove Antologije?  

 

Među tim imenima, boginja ljubavi, svako zna kako se zove: Venera! Da, ali to neće da znaju Sunita S. i Marko V. i preuzimaju to ime u francuskoj i latinskoj varijanti, Venus ‒ a ja već vidim, kao i ti, čitaoče, crnu Veneru, Venus Vilijams, dok ustaje sa svoje klupe i kreće da nastavi meč ‒ jer su užasnuti činjenicom što to ime ima tri puna sloga ‒ Ve-ne-ra ‒ s kojima se oni ne mogu nositi i izaći na kraj jer se pojavljuje u nekoliko soneta koje su odlučili da po svaku cenu, do havarije, prevedu. A ta solucija s Venus bi bila i prihvatljiva da, oboje i iznenadno, ne protivreče sami sebi! Evo zašto.

 

U prevodu Soneta-Posvete najvećeg pesnika Parnasa Teofila Gotjea, 1811-1872. ‒ što naše Parnaslije treba da posebno obavezuje ‒ čiji prvi katren glasi:

 

                                    Aux temps païens, toujours devant les temples fume
                                    L’hécatombe, des dieux apaisant le courroux.
                                    Vénus veut cent ramiers ; Jupiter, cent bœufs roux.
                                    Pour ma déesse, moi, je n’ai rien qu’une plume! ‒

 

pojavljuje se ne Venus ‒ na koju su nas S. i V. već nekako naviknuli ‒ nego Venera, iznenadno i protiv svih pravila strogo izvajane parnasovske forme ‒ vidljive i golim okom svakoga ko se malo pažljivije zagleda u te četiri linije ‒ čiji je Gotje najugledniji predstavnik; pojavljuje se Venera, i to na mestu koje joj pesnik nije i ni slučajno ne bi predvideo, ni kao rimu ni kao ovako rogobatno opkoračenje: 

 

                                         U doba paganska, dimi se pred hramom
                                         Hekatomba, božji gnjev što mre. Venera
                                         Sto grana; volova stoza Jupitera,
                                         Za svoju boginju, imam pero samo! 

 

Ne samo stavljanje Venere na kraj stiha, ne njeno usiljeno rimovanje s Jupiterom, nego ta neujednačenost, Venus pa Venera, od kojih bar jednu možemo nazvati mutantom ‒ kao da se radi o dve različite osobe ‒ ono je što odaje istinski karakter naših vajnih i prevajnih prevajalačkih poslenika odlučnih da izvrše revizitaciju (novu posetu) i revitalizaciju svih francuskih prevoda, naročito mojih, načinjenih pre njih!  

 

Drugi i treći stih ovog katrena retko su smandrljana lirska građa; uvođenje tih crtica (‒) ispred Venere i Jupitera, nezamislivih majstoru Gotjeu, slike svedene na telegramski, gotovo stenografski govor, i najzad poprilično ogrešenje o smisao, jer:

 

                                         des dieux apaisant le courroux

 

iz drugog stiha daleko je od toga kako su Vešović i Subašić preveli pošto ispada da je sama prinesena žrtva od stotinu bikova, hekatomba,

 

                                               božji gnev što mre,

 

dok pesnik Gotje jasno kaže da je hekatomba ta koja

 

                                               bogova gnev smiruje.

 

Zanimljivo je da su naši Par-nas-ovci počinili isti prekršaj i s vrhovnim bogom Jupiterom ‒ izlažući se tako opravdanom božjem gnevu! ‒ jer su se usudili da i njega, kao i Veneru, bar po imenu, mutantiraju u dvostruku ličnost.

 

Uglavnom se ovaj bog ‒ parnjak Zevsov iz grčke verzije mitologije, kao što je latinska Venera parnakinja grčke Afrodite ‒ pojavljuje pod imenom Jupiter, ali kad Vešoviću Tmičniku nemajstoru za rimologiju ‒ dođe mi da kažem za rimoorgiju, ali to je gotovo pohvala, bolje je rimo-morgue, mrtvačnica za rime ‒ zatreba rima, ma kakva bila, on će ne trepnuvši dozvoliti da Jupiter postane Jupitar ‒ što se dobro rimuje s Putifar, ali to je stvarno velika uvreda ‒ kao u sonetu XXII dosad već više puta pominjane Lujze Labe, 1526-1566, lionske pesnikinje:

                                  

                                           Mars voit Venus : Mercure auentureus
                                           De Ciel en Ciel, de lieu en lieu se glasse :

                                           Et Iupiter remarque en mainte place

                                           Ses premiers ans plus gays et chaleureus.




 

                                               Mars vidi Venus; s Neba k Nebu skita
                                               Pustolov Merkur, mrznući se; rane  
                                               Svoje žarkije veselije dane
                                               Na mnogom mestu zapaža Jupitar.

 

Pre svega, još jednom ni traga od deseterca originala; zatim usmeravam pažnju radoznalog čitaoca na drugi deo drugog stiha s jednim karakterističnim trapavim vešovićevskim opkoračenjem ‒ mrznući se; rane ‒ koje neumoljivo razbija sveukupni sklad katrena, dok ovo rane bez akcenta stvara trenutnu nejasnost; najzad, u dva poslednja stiha nije reč o Jupiterovim danima, nego godinama, ans, a inverzija trećeg i četvrtog stiha nešto je što bi mu se moglo i oprostiti da sve nije zapečatio ‒ kao vlastitu sudbinu ‒ zaista loše iskovanim imenom; odakle mu samo pade, s kojeg neba, iz kojeg g-ugla tmične svesti, to Jupitar?

 

Nezamislivo je da se Lujzin katren završi imenom boga Jupitera, i prevodilac to treba da zna i vodi računa o tome! Isto tako, ma šta Vešović maštao, veznik eti ili a ‒ s početka trećeg stiha je neophodan i presudan za ritmičku ravnotežu celog katrena, i treba ga sačuvati u prevodu.

 

Ne mislim da je rešenje koje predlažem konačno, ali se iz njega svakako bolje vidi način kako lionska pesnikinja postupno izlaže svoje slike i ritmove, a i boginja lepote je tu sa svojim našim imennom:

 

                                          Mars vidi Veneru; Merkur šeta

                                          s Neba k Nebu, s mesta k mestu, smrznut:

                                          a Jupiter može pogled svrnut

                                          svud na svoja prva vedra lȅta.  

 

Ali tu nije kraj… s mitološkim imenima. Nećete verovati, ali Vešović ponekad nije u stanju da razlikuje muški rod od ženskog kod tih likova! To mu se dogodilo u jednom od poslednjih de Ronsarovih soneta, kada pesnik predoseća dolazak smrti i kad mu se priviđa da ga napadaju velike zmije koje je čarobnica Alekto poslala na njega pravo iz pakla: 

 

                                      Serpentes d’Alecton, et fureur des fureurs,
                                      N’approchez de mon lit, ou bien tournez plus vite.

 

Ali ime Alekto ili Alekton ‒ i pored fusnote kojom ga je Sunita Subašić popratila i objasnila, ali izgleda da nisu bili usinhronizovani ‒ Vešoviću liči na muškarca i u njegovom prevodu sve se iskreće i dolazi do novog mutantiranja

                                         

                                          Te Alektonove zmije i bes nada                                          Svim - ne k mom krevetu, il brže kružite.

 

Prevedeni dvostih besmislen je, u svakom pogledu! Kako je Tmičnik mogao da prevede te Alektonove zmije… a da strofu zaključi: il brže kružite; kome se pesnik obraća u Vešovićevom prevodu? Reč je o Alektinim ili Alektoninim ‒ ne o Alektonovim! ‒ zmijurinama, serpentes, i tu Vešović opet pada na ispitu iz poznavanja mitologije, ali i Dantea ‒ koji je njegova velika čežnja ‒ jer, da je čitao pažljivo KOMEDIJU, Pakao, IX, 47, znao bi da je Alekto jedna od tri Furije ili Erinije. A bilo bi iluzorno očekivati od Vešovića da primeti ‒ i uzvrati na to ‒ da je de Ronsar upotrebio oblik serpentes, a ne serpents, jer je to odgovor-odjek na prvu reč soneta koju je upropastio, méchantes serpentes, zle zmijurine, što bi u verziji, „izvađenoj” iz njegovog prevoda, dalo besmislenu sliku: tužne zmijurine!

 

Kako ne primetiti, posle onog u drugom stihu iz Lujzinog katrena, ovo takođe nepristojno opkoračenje: i bes nada / svim ‒ što je besmisleno samo po sebi ‒ kad de Ronsar to kaže u šest slogova, et fureur des fureurs, i bes svih besova, ne „lomeći” sliku, smireno, i pored toga što sluti dolazak Alektinih zmija? Posle ovih opkoračenja, i nebrojenih sličnih kroz celu sonetnu antologiju, Vešovića možemo bez opasnosti da pogrešimo nazvati Majstor Pogrešnih Opkoračenja, MPO!

 

Jer i nije moglo biti drukčije; nešto što loše započne uglavnom mora ‒ i možda treba ‒ da se loše svrši. Ako pogledate njihov prevod uvodnog dvostiha tog drugog iz Poslednjih soneta ‒ kako su ih Subašić i Vešović nazvali ‒ odmah će vam biti jasno zašto je tako:

 

                                         Méchantes nuits d'hiver, nuits filles de Cocyte,
                                         Que la Terre engendra, d’Encelade les sœurs…,

 

 

                                             Ružne zimske noći, kćerke ti, Kokite,
                                             Koje zemlja rodi, sestre Enkelada…,

 

Nepojmljivo je da Vešović već na početku soneta gotovo neočekivanu sliku za jednog renesansnog pesnika, méchantes nuits, prevodi spomenarski i pojednostavljeno, kao ružne noći, umesto da se potrudio da nađe odgovarajućiji pridev, nešto između zle, teške ili nesnosne! Ali to nije tako strašno ‒ mada je grozno ‒ u poređenju s drugim delom stiha:

 

                                               nuits fille de Cocyte,

                                               (noći kćeri Kocitove),  

 

u kome ‒ recimo unapred: da bi imao bezvrednu, gluvu rimu Kokite-kružite ‒ s obraćanja ružnim noćima prelazi na obraćanje Kokitu ‒ tako da u prevodu u samo jednom stihu imamo dva jedinstvena vokativa ‒ i od cele strofe pravi jedan galimatijas u kome se više ne vidi jasno šta se odnosi na šta; a ostavljajući la Terre iz originala s malim slovom, zemlja, u prevodu, sugeriše da su njegove, Vešovićeve ružne zimske noći kćerke zemlje, ove kojom hodimo, a ne boginje Zemlje, Geje, koja ih je porodila s, kako de Ronsar kaže, Kocitom

 

Ako već moje nadimke, Amater, Diletant, Štetočina…, piše velikim slovom, zašto tako ne postupa i s nadimkom boginje Geje? Baš je Vešović gejak, i zaslužio je još jednu jedinicu iz mitologije! Daleko bliži originalu bio bi ovaj prevod oslobođen turobnog Vešovićevog kontrapunktiranja pogrešnih slika, tim pre jer nije uspeo da sačuva jedinstveni refren nuits d’hiver, nuits…, noći zimske,noći…, u prvom stihu (verovatno ga nije ni primetio):

 

                                            Zle noći zimske. noći kćeri Kocitove,

                                            koje Zemlja rodi, Enkelada sestre…

 

Tako je kad prevodiocu morate da objašnjavate, kao potpunom početniku, šta je to i kako pesnik hteo da kaže u sonetu koji je upravo on preveo:

 

                                                         Vešoviću, u klupu

                                                          trk i ne diži viku,

                                                          gde ću ti dati uput

                                                       da shvatiš mitsku sliku!

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...