SB KULTURNI SPECIJAL; VEŠOVIĆEVE BISERNE FRLJOKE (VII): Od blage erotike do crne pornografije!

Za taj prelaz od blagog erotskog naboja prema crnoj pornografiji Vešoviću je bilo potrebno samo nekoliko poteza i jedna jedina reč. Koja? Ali idimo redom.

  • Kultura

  • 28. Avg. 2017  28. Avg. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

                                                

 

Marko Vešović se kao prevodilac s formalnim pravilima i pesničkim stegama ponaša neopisivo i neoprostivo neodgovorno i pritom fingira da niko ništa ne primećuje! Kad mu se usklik O ili veznici A ili I, prepreče na njegovom posrčućem ritmičkom putu, on ih ne trepnuvši odbaci i kaže: „Šta me briga šta diletant Kolja Mićević“ ‒ jer ja sam njegovo jedino merilo ‒ „misli o tome!“ I zaspe snom nepravednika, opravdan pred samim sobom. Ali da su bar u pitanju samo taj usklik O ili veznici A ili I!

 

Vešović je dakle ‒ u sadejstvu sa Sunitom Subašić ‒ odbacio i sam pokušaj da ostvari prevod bar jednog od 260 soneta poštujući najčešću versifikacijsku shemu a;b;b;a;a;b;b;a ‒ ali i: a;b;a;b;a;b;a;b ‒ mada ima i drukčijih, kao što ćemo videti u ovom tekstu ‒ jer mu se čini da će s četiri rime izgubiti veći deo smisla soneta, ali se i vara, pošto on i kad umesto s četiri rimuje samo s dve rime ‒ uglavnom poletarske i dušmanke jedna drugoj ‒ vrlo često gubi i smisao i ono što je i u originalu i u prevodu značajnije od prepričljivog smisla.

 

Ukratko: kako neko ko, izgleda mi, nikada u životu nije napisao nijedan sonet ‒ a za to je trebalo da ih prethodno napiše na stotine, makar ih i ne objavio, mada bi ih Vešović, da ih je napisao, svakako objavio ‒ može da se upusti u jedno ovakvo sonetno nadmetanje, i da čak u jednom danu, po vlastitom priznanju, prevede čak 12 takvih bisera pretvorivši ih, neizbežno, u frljoke? Ali sve to ga ne sprečava da svoje i Subašićkine prevode smatra najboljim i jedinim... i to je njihova prevodilačka propast.

 

Pročitavajući njihovu sonetnu antologiju primetio sam da su počešće ‒ kao da im se osladilo ‒ završavali Di Belejeve i de Ronsarove sonete na taj engleski način, dvostihom! I onda ‒ kad sam se najmanje nadao ‒ još jedna njihova biserna frljoka! Jer, kao istinski previd, ali i svesni efekat, jedan originalni de Ronsarov sonet, posvećen lepoj i lenjivoj Mariji, koja se izležava u postelji, završava se tim efektom elizabetanskog dvostiha kojega ‒ shvatili ste ‒ nema u njihovom prevodu! Još jedanput, prevodeći, Vešović i Subašić su uništavali.

 

Sonet počinje pesnikovim obraćanjem Mariji i nežnom opomenom da je zora odavno svanula, a ona još drema; dajem de Ronsarov original prvog katrena za kojim sledi Vešovićev prevod, pa moj, uporedo:

 

                                   Marie, levez-vous, ma jeune paresseuse:
                                   Jà la gaie alouette au ciel a fredonné,
                                   Et jà le rossignol doucement jargonné,
                                   Dessus l'épine assis, sa complainte amoureuse.


         

          Marija, ustajte, lenjivice mlada,                Marija, ustajte, vi lenjivko mlada,

          Na nebu ćurliknu već vesela ševa,           nad plavetnim nebom javila se ševa,

          I već slavuj blago započe da peva,           a veseli slavuj razdragano peva

          Na trnu sedeći, poj ljubavnih jada.           vrh trna sedeći, pun ljubavnog jada.

 

Ni ovo uporedno navođenje dva prevoda istog teksta nema svrhu da čitalac odluči koji je bolji ‒ čiji mu se prevod više sviđa, iako mu i ta mogućnost stoji na raspolaganju ‒ nego da bih konstatovao i upozorio čitaoca da me je Tmičnik još jednom bezočno pokrao doslovno prepisujući moj prevod drugog i trećeg stiha ‒ što je hteo da zabašuri glagolom ćurliknuti, koji je pripisao ševi ‒ preuzimanjem rime ševa-peva, tako da je opet prevodio, kako sam već ranije utvrdio, s mene a ne s francuskog originala!

 

Da, nekim čudom, Pjer de Ronsar rimuje te dve reči, imenicu ševa, alouette i glagol pevušiti, chanter, u redu; ali u francuskom jeziku te dve reči su daleko od toga da se rimuju i, kratko rečeno, Vešović-Tmičnik morao je sve učiniti da nađe neko rešenje po svaku cenu različito od moga, ako je već odlučio da me prevodilački lema i bude superiorniji, a ne da me podanički oponaša, jer oponašanje je ipak čin divljenja! A imao je ‒ da je inventivan ‒ čitavu pregršt lepih rešenja!   

 

Ali ta krađa moga para rima ševa peva ‒ do kojeg nije mogao doći nikakvom logikom nego direktnim preuzimanjem od mene ‒ na ulasku u Ronsarov sonet, da tako kažem, nije ništa prema zapetljaju koji je naš parnaski par ostvario u završnim stihovima soneta o sanjivoj Mariji:

                                    Harsoir en vous couchant vous jurâtes vos yeux
                                    D'être plus tôt que moi ce matin éveillée:
                                    Mais le dormir de l'Aube, aux filles gracieux,
 
                                    Vous tient d'un doux sommeil encor les yeux sillée.
                                    Çà ! çà ! que je les baise et votre beau tétin,
                                    Cent fois, pour vous apprendre à vous lever matin.

 

 

Reč je o dva terceta, kojim se završava većina soneta svetske poezije, šest stihova koje je par Vešović-Subašić smandrljao na retko uspešan način:

 

                                        Vašim očima se zakleste, ležući,
                                        Da ujutru budni bićete pre mene:
                                        No san zorom, mio devojci, sklopljene 
 
                                         Drži vam još kapke: tu! tu! da celivam
                                         Njih i bradavicu lepu na sisi vam
                                         Stoput, dok vas ranom ustajanju učim.

 

 

Opet ista priča: gotovo sve reči su tu, ali očajnički nedostaje tačnost, ritmički sklad i poštivanje neumoljive versifikacijske sheme: c;d;c; d;e;e.

 

Tačnost: De Ronsar nimalo slučajno započinje ovu sekvencu rečju harsoir, koja je izašla iz upotrebe ali znači sinoć, o kojoj u prevodu nema ni traga ni glasa, tako da prilog ce matin, jutros ‒ a ne ujutru, kako pojednostavljeno prevodi parnaski par ‒ u sledećem stihu gubi svu tananost duhovite žaoke ‒ sinoć-jutros ‒ kojom pesnik zadirkuje još uvek snenu devojku Mariju! To je moglo da se bezbolno prevede, na primer, ovako:

 

                                       Sinoć kasno, ležuć, vi ste oči kleli

                                        da se probudite jutros prije mene… 

 

Ja sam tako preveo ovaj deo soneta pre četrdesetak i više godina, što znači da mi je i na ovom mestu Vešović „lapio“, kao u prolazu i misleći da će ostati neopaženo i nekažnjeno, rimu s mene!

 

Ritmički sklad i versifikacijska shema: Vešović voli da nepromišljeno, kao u nekoj panici, premešta reči, ne shvatajući da pojedine, menjajući mesto u stihu, menjaju donekle i svoj smisao, jer na početku ili na kraju stiha ne znače isto što i u stihu, itd.

 

Tako je de Ronsarovo en vous couchant, ležući, iz prvog dela stiha „prebacio“ na kraj istog, što je potpuno iskrivilo logični tok lirskog govora, a to je učinio još nepodnošljivijim jer je istim potezom  ostvario jednu od najgrozomornijih rima svetske poezije: ležući-učim, ne propustivši da taj utisak pojača tako što je potpuno bespravno i maksimalno razdvojio te dve reči: ležući se kod njega i Sunite nalazi na kraju prvog, a učim na kraju šestog stiha soneta!

 

Čudesan dijapazon! Kao magijski je de Ronsarov raspored rima (videti malo više) preobrazio u: c;d;d; e;e;c, i time je pošteno zaslužio ime Hermesa Trismegista bosanskohercegovačkog prevodilaštva. Pronašao je frljoku prevodilačke mudrosti! Gadan tip… Pitam se zašto se uopšte trudio da rimuje, ako je to uopšte rimovanje? C;D;D; E;E;C: shema nikada viđena u francuskoj versifikaciji… 

 

Međutim, tek sada dolazimo do konačnog zapetljaja, bez kojega se s Vešovićem i Subašićkom izgleda ne može! On vam uvek na kraju pripremi neki bonus. To je trenutak kad Vešović lepi ljubavni sonet prožet blagom erotičnošću pretvara u čistu pornografiju. Ostavimo po strani to što je sliku sna aux filles gracieux, dragog devojkama, preveo u jednini, mio devojci; što je Marijine oči zamenio s kapcima, pa ne možemo da se otrgnemo utisku da se možda radi o prozorskim kapcima! Za taj prelaz od blagog erotskog naboja prema crnoj pornografiji bilo mu je potrebno samo nekoliko poteza i jedna jedina reč. Koja? Ali idimo redom.

 

Prvo je u dvanaestom stihu, iza drži vam kapke, neobjašnjivo i bez ikakvog efekta ‒ sem onog koji treba sve da upropasti ‒ uveo dvostruki usklik: tu! tu! koji već zvuči prilično raskalašno ‒ a pomalo i debilno kao: tutubibi ‒ što uopšte nije ispravan prevod de Ronsarovog: ça! ça!to! to ili da! da! ‒ kojim počinje pretposlednji stih, u što čitalac može da se uveri u gorenavedenom francuskom tekstu. 

 

Ono što u originalu sledi iza usklika ça! ça! rečeno je lepo, prilično slobodno i jasno kao dan:

 

                                  Ça! ça! que je les baise et votre beau tétin,

                                     da ljubim njih (polusklopljene oči) i vašu lepu sisu.

 

Ali Vešović je požurio s glagolom baiser pa ga je s njegovog pravog mesta u pretposlednjem stihu ‒ zajedno s onim tu! tu! ‒ „preselio“ na kraj trećeg stiha ‒ pripremivši tako još jednu od svojih najneukusnijih rima: celivam-na sisi vam ‒ ne vodeći računa da baiser sa svojim dvosmislenim značenjem uglavom treba prevesti: ljubiti ‒ dakle: da ljubim ‒ i tako su mu u tom pretposlednjem stihu ostala na raspolaganju čak četiri puna sloga koja je nekako trebalo popuniti.

 

Tu i tad, s tim popunjavanjem, počinje pornografska igra s jezikom i doseže svoj klimaks, jer Vešoviću nije dovoljno da u svome prevodu celiva Marijinu sisutétin, deo ženskog tela o kome je Kleman Žaneken, 1485-1558, upravo komponovao čarobnu šansonu Lepa sisa, Le beau tétin, i nema sumnje da je to dalo ideju i slobodu pesniku Ronsaru da istu sliku uvede u svoj sonet ‒ nego bi hteo da celiva i bradavicu, kao da je sisa ne podrazumeva, ali bradavicu koje u de Ronsarovom tekstu, razumljivo i nažalost po Vešovića, ni nema! Naerotiziranom Tmičniku u prevodu ovog stiha bradavica je došla iz njegove nemašte kao la cérise sur le gâteau ‒ doslovno: kao višnja na kolač ‒ što je u ovoj prilici slikovitije od našeg šlag na tortu!

 

Zaista od poodavno mislim da je teže i pogubnije nešto dodavati nego oduzimati tekstu koji prevodimo, a Vešović je ovim dodavanjem ostvario još jednu bisernu frljoku, takvu da će vam zadrhtati brada od njegovog prevodilačkog vica. Mi, prevodioci klasične poezije, uglavnom skraćujemo reči zbog viška jednog ili dva sloga ‒ i kritikujemo se međusobno zbog toga ‒ ali ovde nas je parnaski par Vešović-Subašić nadigrao za 4 : 0 u slogovima umetnuvši reč bra-da-vi-ca na mestu gde pesnik de Ronsar nije mogao da je zamisli ni u snu:    

 

                                             Drži vam još kapke: tu! tu! da celivam
                                             Njih i bradavicu lepu na sisi vam
                                             Stoput, dok vas ranom ustajanju učim.

Pornografu Vešoviću lepa je (nepostojeća) bradavica, a ne sisa, iako je iz teksta više nego očigledno da se de Ronsar obraća „lepoj sisi“. Da je hteo da poljubi Marijinu bradavicu, on bi svakako rekao: mamelon, ali ko zna kakvo bi tek onda strašilo Vešović-Tmičnik načinio od toga! I još ovo: kad će ‒ nikada, naravno! ‒ Vešović-Tmičnik shvatiti da, ako pesnik u završnom trenutku soneta ‒ čuvena poenta! ‒ stavi sisu na kraj stiha, i prevodilac treba da tako postupi? Sve drugo je više-manje biserna frljoka! Vešovićeva najgrozomornija rima ležući-učim prevaziđena je ovde jednom vulgarnijom: celivam / na sisi vam.

 

Ipak, evo ‒ da malo razbijem otužnost Vešovićevih skarednih rešenja ‒ moje tri malo slobodnije varijacije na sisu iz završnog distiha de Ronsarovog soneta u elizabetanskom stilu (da njih ljubim, misli se na snene oči):

 

                                   To! to! da njih ljubim i lepu vam sisu,

                                   stoput, dok to drugi učinili nisu!

 

                                   Da! da! da njih ljubim i lepu vam sisu,

                                   stoput! pre neg zorom krenete na misu!

 

                                   To! to! da njih ljubim i lepu vam sisu,

                                   stoput, buđenju vas učeć po propisu!

 

Inače, u svome nekada davno načinjenom prevodu ovoga soneta ja u završnom stihu nisam ni preveo tétin kao sisa, nego jednostavnije:

 

                                   Da! da! da njih ljubim i lepe vam grudi

                                   stoput! učeći vas kako u zoru se budi.

                                    

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...