SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: Vešovićeve biserne frljoke (VIII)

Vešović prevodi: od svih blaženije, tako da se može shvatiti da je Sunce, kome se pesnikinja obraća, blaženije od svih nekih drugih sunaca, dok je u originalu to mnogo jednostavnije, odnosno bez ikakvog poređenja...

  • Kultura

  • 04. Sep. 2017  04. Sep. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

 

Nikako da se iskobeljam iz ovih renesansnih soneta, Di Belejevih, de Ronsarovih i Lujze Labe! U njima je opisan jedan davni svet, onaj iz sredine XVI st., koji nam se sada čini lepšim nego što je bio, i čak idealnijim od ovoga u kome smo svi taoci jedni drugih. Naravno, taj utisak se odnosi na te sonete u originalu, ne u Vešovićevim i Subašićkinim prevodima! Jer, čim počnete da čitate bilo koji od tih prevoda načinili ste prvi korak ‒ i više vam nema povratka ‒ u Prevodilački Tamni Vilajet i jedino što vam preostaje jeste pitanje koliko tih bisernih frljokica da pokupite sa sobom kako se na izlazu ‒ ako do izlaza uopšte dođete ‒ ne biste kajali što niste pokupili više, ili što ste ih uopšte uzimali!  

 

Primetio sam da Vešović voli reč zadrška, toliko da je u jednom delikatnom de Ronsarovom sonetu ‒ u kome pesnik vidi kako dolazi dan kad će se njegova dama pojaviti na njegovom pragu, posle dužeg odsustva, après un long séjour ‒ ne trepnuvši uvodi tu reč, ovako: nakon duže zadrške, kao da će mu dama doći s neba spuštajući se padobranom, ali ‒ da bi ipak ubrzala dolazak kad je već odlučila da ga poseti posle duže pauze ili dužeg oklevanja ili sprečenosti ‒ otvara padobran u poslednjem trenutku, sa zadrškom, jer to je prva asocijacija koju ima svako ko je ikada posmatrao padobrance na aero-mitingu!

 

Začuđujuća je raznovrsnost, iz soneta u sonet, Vešovićevo-Subašićkinih bisernih frljokica. Jedan de Ronsarov sonet počinje imenom jedne od njegove tri miljenice, ovde je to Marija:

 

                                       

                                                 Marie, baisez-moi..., Marija, ljubite me...,

 

Nastranu to što parnaski par glagol baiser uporno prevodi s cjelivati ‒ bez dvosmislenog značenja koje ima glagol baiser ‒ nego Marijino ime adaptira u osakaćenom obliku Mari tako da ono gubi svaku draž i ženstvenost i, kao vrhunac, podseća na francusku reč le mari, koja znači: muž, suprug, a zna se da se de Ronsar nikada nije ženio, jer niti je to mogao zbog svoga pripadanja crkvenom redu, a možda se ne bi ni oženio da je i imao to pravo! I ne samo to! Jer de Ronsar, očaran njime, u nastavku soneta stavlja to ime na kraj desetog stiha, i tako čini jedan lep kružni efekat, ali:

 

                                   

                                         Pendant que nous vivons, entraimons-nous, Marie,

 

 

u Sunita-Markovom četveroručnom prevodu postaje BBBF, tj. bleda bedna biserna frljokica:

 

                                               

                                                    Volimo se živi, Mari, jer ne vlada...

 

Parnaski par će i umreti a neće shvatiti da njihovo Volimo se živi nije isto što i de Ronsarovo Volimo se dok živimo, jer ‒ da je shvatio ‒ ne bi lepi drugi deo stiha:

 

    

                                                        entr’aimons-nous, Marie,

 

arogantno zamenio surogatom jer ne vlada ‒ besmislenim ali i tipičnim za Tmičnika i Tmičnicu ‒ dok je sve moglo biti rečeno jednostavnije i bliže originalu, onako kako to Marija zaslužuje, na primer:

 

                                                  Dok živimo, volimo se mi, Marija...

 

Naravno, Vešović se uplašio od Marije na kraju stiha, kao što su se oboje uplašili od onog prelepog anagrama Marie-aimerMarija-voleti ‒ iz jednog drugog de Ronsarovog soneta, od koga su pobegli utešivši se jednom fusnotom, a možda je Veštić Vešović u trenutku trenutne lucidnosti uzviknuo: „Sunita, pa Mari je anagram od rima! ‒ ali rimu s Marija nije ni pokušao da nađe, a kamoli da pronađe anagram! Za to je potrebno mnogo više ludosti nego što on ima budalastosti koju rasipa svud oko sebe čim nešto kaže o meni!

 

Neverovatno je da su Marijinom imenu zaista bezrazložno ‒ sem ukoliko nam oni ubedljivo ne objasne razloge ‒ oduzeli to peto slovo, e, lišivši ga tako sve ženstvenosti! Tim pre jer su bez ikakvih posledica za ritam mogli da zadrže originalni oblik: Volimo se živi, Marie, kao što su činili na nekim drugim mestima s drugim imenima... Ima u tome neke intimne, samo njihove, lokalne tajne, osećam. Ali nisu je vinuli do univerzalnog.

 

Ovako ne ostaje mi ništa nego da izgovorim duboku bosansku reč koja anagramski sadrži Marijino ime i jedno ne nesuvislo nego nesuvišno f koje u francuskim rečnicima ‒ za kojima Vešović poseže i kad je to štetno, jer nije sve u rečniku, nego i u našoj sposobnosti da maštamo ‒ određuje ženski rod: Marie+f = aferim!  

 

U sonetu XIX Lujze Labe, Marko Vešović i Sunita Subašić odlučuju da zajednički prate pesnikinju koja ulazi u epesseur d’un bois, gustina šume, tj. gusta šuma ili gaj, itd. ‒ kod njih sasvim izvrnuto: šumska gustina, ali to nije tako bitno ‒ kroz koji boginja lova Dijana lovi srndaće i druge životinjice gađajući ih svojim strelicama. Međutim, u njihovom prevodu Dijana se ne služi lukom i strelama ‒ koje više nežno ranjavaju nego što grubo ubijaju ‒ nego izgleda nekakvim buzdovanom, nekakvim drenovakom ‒ nešto kao onim koji je Vešović istesao za mene ako se pojavim u Sarajevu ‒ tako da tanani stih:

 

                                          Apres avoir mainte beste assenee 

 

 

 

prevodi ovako, može se reći u bokserskom stilu:

 

 

                                               Udarac mnogoj životinji zada

 

 

‒ i već prvom rečju kaže jasno da su mu batinjanja i udaranja svih vrsta ‒ može drenovakom ili „namirisano“, pitajte ga šta to znači ‒ svakodnevna zabava.

 

Tako, po Subašić-Vešoviću,  boginja Dijana ide kroz gusti gaj i levo i desno deli udarce svim jadnim životinjama koje je s divljenjem prate! Ovde, posle one scene s padobranom, prisustvujemo jednom renesansnom boks-meču u organizaciji Vešović-Subašić u kome boginja nemilosrdo udara ‒ u pljucu, čujem Vešovića ‒ rukavicama specijalno kreiranim za nju u Sunitinoj domaćoj radinosti, umesto da prevođenom stihu udahnu izvornu tananost i tačnost:

 

 

                                        Nakon što mnogu životinju rani (svlada...).

 

Ovaj prevedeni sonet o Dijaninom lovu sadrži ‒ ali nije ni približno  jedinstven slučaj u Vešovićevoj i Sunitinoj prevodnoj sonetnoj proizvodnji ‒ jednu od najzbrčkuranijih slika uopšte! To je onaj trenutak u njihovom stvaranju kad uspevaju da zadrže sve reči iz originala ali njima ‒ zbog nekog razloga koji ni njima nije jasan ‒ kažu nešto sasvim različito, čak suprotno, što se retko u tolikoj meri sreće u toj disciplini (prevođenja poezije).

 

Dijana, pošto se ‒ po Vešoviću i Suniti Subašić ‒ naudarala mnogih životinja, seda u hladovinu okružena svojim nimfama, i tada naša pesnikinja, Lujza Labe ‒ čije ime Sunita pogrešno adaptira u Luiz, sledeći francuski izgovor ‒ zamišljena i odsutna kao i uvek, ulazi na scenu...

 

                                      … Sans y penser ; quand i’ouy une vois,
                                           Qui m’apela, disant, Nymfe estonnee,

                                           Que ne t’es tu vers Diane tournee?





 

                                             Išla bez misli, glas kada sam čula
                                               
To, začuđena, zovnula je mene
                                              
Nimfa: Dijani što se ne okreneš?          

Išla bez misli, netačno! Pesnikinja hoće da kaže da nije mislila o tome što se dešavalo oko nje, odnosno da nije primetila Dijanu i njenu pratnju, ali daleko od toga da nije mislila, da je išla bez misli, naprotiv bila je sva puna misli o svome dragome. Naša dva prevodioca nisu shvatila značaj grčkog slova ipsilona ‒ y ‒ koje u francuskom jeziku ima vrednost priloga; a u nastavku je iza tog išla bez misli bar trebalo staviti tačku i zarez, ili tačku, ali nikako samo zarez, kao što su postupili Vešović i Subašić! Interpunkcija je ponekad u ovim pesmama presudna za njihovo razumevanje, pa i prevođenje...  

 

Glas kada sam čula je donekle dobra slika ali upropašćena nepotrebnom crtom (‒), grafičkim znakom kome često pribegavaju da bi se izvukli iz kakvog ritmičkog ili smisaonog škripca,  i tu počinje ‒ kroz dva sledeća stiha ‒ to retko, ali ne i jedino, najzbrčkanije i potpuno netačno podešavanje reči. S. i M. su se zbunili zato što je francuska reč voix, glas ‒ u originalu vois ‒ ženskog roda i u nastavku su nepotrebno uveli na scenu i jednu od Dijaninih nimfi ‒ razbivši tako tajnovitost ostvarenu isključivo glasom nekog nevidljivog bića koje govori, i za koje čitalac ‒ ali ne i pesnikinja ‒ može pretpostaviti da je reč o jednoj od Dijaninih nimfi. Vešović i Subašić su prevod prodali đavolu kad su pridev étonnée, začuđena pripisali toj Dijaninoj nimfi, a ne pesnikinji, i tako zamenili njihove uloge!

 

Ovo je doslovni prevod i, pažljivim poređenjem, lako se može uočiti ogromna razlika koju je parnaski par uspeo da ostvari u samo tri stiha:

 

                                               Ne primećujuć to; tad čuh glas

                                        što me zovnu, zboreć: „Nimfo začuđena,

                                               što s Dijanom nisi ovog trena?“

 

I tako neprekidno; sve reči su tu, ali smisao je očajno odsutan, sve dalji. 

 

Pre nego se rastanemo od Lujze Labe u ovom Specijalu, prokomentarisaću prvi katren njenog soneta XXII, čiji prevod zaista ostavlja gorak ukus, iako bi se na prvi pogled reklo da je sve u redu, a uopšte nije:

 

                                         Luisant Soleil, que tu es bien heureus,
                                           De voir tousiours de t’Amie la face:

                                         Et toy, sa seur, qu’Endimion embrasse,

                                           Tant te repais de miel amoureus.



 

 

                                          Blistavo sunce, od svih blaženije,
                                          Jer svagda vidiš lice Drage svoje!
                                          I ti, sestro joj, Endimion što je
                                          Grli – ljubavi presladak med ti je!

 

Vešović prevodi: od svih blaženije, tako da se može shvatiti da je Sunce, kome se pesnikinja obraća, blaženije od svih nekih drugih sunaca, dok je u originalu to mnogo jednostavnije, odnosno bez ikakvog poređenja, jer je Sunce jedno jedino ‒ jedino s više imena, Helios, Feb, Apolon… ‒ i stoga neuporedivo bilo s kim:

 

                                             Sjajno Sunce, toliko si srećno.

 

Drugi stih je uredno preveden ‒ mada bih ja rekao: jer uvek vidiš svoje Drage lice (misli se na neku od nimfi u koje je Febus povremeno bio zaljubljen) ‒ ali u trećem i četvrtom stihu Vešović-Subašić počinili su poveću štetu, i smisaonu i ritmičku.

 

Najpre smisaonu, jer se francusko sa soeur ne odnosi, kako se jedino može zaključiti po njihovom prevodu, na Sunčevu Dragu, nego na Sunčevu sestru Lunu ‒ kojoj se pesnikinja na početku trećeg stiha direktno obraća: et toy, sa soeur; i ti, njegova (Sunčeva) sestro ‒ koja se, po mitu, zaljubila u lepog mladića Endimiona! I ovde naš parnaski par još jednom pada na ispitu iz mitologije. Ipak, kad se već bavimo tim stvarima, nije loše da se zna čija je sestra Luna! I to su mogli naučiti kod Dantea, KOMEDIJA, Čistilište, XXIII, stih 120 u kome je Luna opisana upravo kao Sunčeva sestra.

.

Nakon tog zastranjenja sa Sunčevom sestrom Lunom dolazi, po ko zna koji put, jedno mučno opkoračenje ostvareno onim karakterističnim i početničkim što je, o kome, u originalu ‒ to se može ustanoviti golim okom ‒ nema ni pomena, a cela strofa se završava nemuštim akordom med mi je…; jer to što je, jer to mi je ‒ ako je to rimovanje onda sam ja stvarno Musje Diletant, kako me nazva Vešović ‒ dve su disonance koje svakako ne idu u skladu sa dva sledeća stiha soneta, devetim i desetim, kojima Lujza Labe, gotovo danteovskim rečima, opisuje harmoniju sfera: 

 

                                         Voilà du Ciel la puissante harmonie,
                                         Qui les esprits diuins ensemble lie:

 

‒ koje Marko Vešović, veštak za pogrešna opkoračenja, razbija još jednim (opkoračenjem) ostvarenim s onim ponižavajućim osećanjem nemoći, daj šta daš, bolje išta nego ništa:


 

                                            Eto Nebesa i moćnog im sklada
                                            Što duh bogova povezuje, a da…

 

Parnasovci prevode duh bogova ne shvatajući sliku les esprits divins, božanstveni duhovi, uvereni da se odnosi na bogove nabrojane u dva prethodna katrena, dok pesnikinja misli na ljude, ovozemaljce, ali one koji poseduju božanski, uzvišeni duh, i sposobnost da osete tu višu harmoniju, kao pesnici i muzičari. Da nije tako, ona bi rekla:

 

                                       Qui CES esprits divins ensemble lie…,

                                       Koja TE božanske duhove povezuje

 

Takođe nikako nisu smeli dozvoliti da se na kraju desetog stiha ‒ a deset je vrhunac pitagorejske skale ‒ pojavi to: a da, rogobatno, kolokvijalno, u lirskom smislu dostojno svakog prezrenja koje tu, jednostavno, ne spa-da. Mogli su to rešiti jednostavnije a približnije Lujzinoj melodiji, kao što predlažem:

 

                                                To je Neba moćna harmonija

                                                što sve duše božanske ovija.

 

Ne bi bilo daleko od smisla soneta poslednji stih prevesti i ovako:

 

                                                 Što sve duše božanske opija.

 

Ali dokle ću ja da ispravljam njihove brljivo prevedene stihove? Uostalom poslednji stih soneta XXII par Vešović-Subašić preveo je tako pogrešno i neprijatno, da je najbolje da sklopim list.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...