SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: Vešovićeve biserne frljoke (IX)

Vešoviću -Tmičniče i Krulu, sećate li se kad sam ti prvi puta, u tekstu u podgoričkim Vijestima, podviknuo: Vešoviću, marš iz učionice!...

  • Kultura

  • 11. Sep. 2017  11. Sep. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Što više napredujem kroz mračnu šumu Vešovićevog elekt-dronskog pisma od preko dvesto fajlova upućenog meni ‒ u kome se najprozirnije insinuacije prepliću s kočijaškim psovkama, koje će ipak sačuvati sećanje na jednog intelektualnog idiota sa sarajevskog univerziteta ‒ sve češće mi se pred očima pojavljuje lik onog junaka iz romana Ispovesti varalice Feliksa Krula Tomasa Mana. Predivan roman, toliko različit od ostalih Manovih romana, koji sada nisu toliko u modi, ali doći će ponovo.

 

U jednoj sceni iz detinjstva Feliksa Krula, Man opisuje tog dečaka kako na nekoj terasi fingira da svira violinu, dok u stvari zvuke proizvodi pravi virtuoz iza zavese koga je otac iznajmio i platio za taj koncert. Gde je taj DNK Feliksa Krula u Vešovićevom mozgu? On sam daje odgovor, jer je u svome zanosu kroz pomenuto elekt-dronsko pismo upereno protiv mene rekao mnoge stvari koje nije ‒ kako kažem ‒  „pustio da prespavaju“!

 

Već sam na ovim stranicama pomenuo da je Vešović hteo da se krulski ‒ u stvari huljski, jer dosad nije dao nikakav protivdokaz, iako sam ga pozvao da to učini pošto je tuđe prevode tumačio kao moje ‒ umeša u moju pustolovinu s prevođenjem Danteove KOMEDIJE, pa je kao ukazao na navodno „razritmovani“ deseti stih u mome prevodu prvog pevanja Pakla, zatim ga je kao doveo u ispravnu formu, a sve tako izigravajući kako on prevodi Dantea! Evo kako je Vešović, taj falsifikator i prevodilački prljavko, postupio: prvo je Danteov stih

 

                                       Ma per trattar del ben ch’io vi trovai

 

naveo u navodno mome „razritmovanom“ prevodu, u kome je kao nedostajao jedan slog, a smisao nije imao nikakve veze s Danteovim originalom:

 

                                               Al zboreć’ o tom koga tu nađoh,

 

da bi zatim dao taj „moj“ stih ali u svojoj doradi i korektno „izritmovan“:

 

                                               Ali zboreći o tom kog tu nađoh,

 

ne dokučivši smisao, jer Dante u tom stihu ne govori o TOM KOG tu nađoh, nego o DOBRU ‒ kod Dantea: del benKOJE tu nađoh, a to je velika razlika koju ta hinja od profesora sarajevskog univerziteta i samoproslašenog profesionalca sa svojim potpunim neznanjem italijanskog nije mogla uhvatiti!

 

U stvari, radilo se o najkoruptivnijem literarnom poduhvatu uopšte, jer je Vešović-Tmičnik-Krul na svoju ruku razritmovao moj stih da bi zatim imao šta da ritmuje! Moja izdanja KOMEDIJE iz 2004, 2007. i 2015. smrtonosno ga pobijaju, jer u sva tri taj stih glasi:

 

                                               Al’ zboreć’ o dobru koje tu nađoh! 

 

To što je on načinio s mojim prevodom Danteovog stiha prevazilazi instituciju plagijata! Izgleda da mu se osladilo da se meša u moje prevode, ali ne samo preuzimanjem rima kad nije nalazio svoje ‒ tako da povremeno i kod njega ima dobrih rima, uvek mojih! ‒ nego i na nekim mestima gde je mogao kreativnije da učestvuje, iako nisam siguran da sam ga uhvatio na svim mestima gde se tako ponašao.

 

U jednom poglavlju svoje elekt-dronske knjige hteo je da se umeša između mene i trubadura Arnoa Danijela, ali je uspeo da navodeći samo jedan stih od tri reči iz slavne Danijelove pesme Caras rimas načini isto toliko štamparskih grešaka: Suy be vengutz? postalo je pod perom ozbiljnog profesora književnosti: Sio ben vengtuz? Treba li i prevoditi smisao ovog stihića: Nisam li sasvim pobeđen? ‒ Pobeđen si, Vešoviću, pobeđen si, samog sebe si pobedio!

 

Ovu Vešovićevu krulovsku osobinu preuzimanja i papagajštine potvrdiće i završni odlomak ovog teksta. Reč je o Polu Valeriju, 1871-1945, i njegovoj pesmi Palma.

 

Kao profesor književnosti Vešović je imao svoje slušaoce ‒ studente koje često pominje, ali dosad nijednog po imenu, a dosad se nijedan nije posebno istaknuo, izuzimajući možda S. K.,

ali kako videće se uskoro ‒ koje je mogao „krulirati kako je hteo. Na primer jednom je odlučio ‒ navodim doslovno po njegovom pomenutom elekt-dronskom pismu ‒ da im objasni pravo značenje naslova zbirke Charmes Pola Valerija. Da li je to moglo da bude, 1975-85-95... ili kasnije, sada i nije toliko važno. Važno je to što on objašnjava studentima ono što je sam francuski pesnik ‒ koji nikada nije zaboravio svoj latinski iz Gimnazije ‒ objasnio u podnaslovu svoje zbirke:

 

                                       CHARMES                                  CHARMES

                                                          

                               C’est-à-dire poèmes.                       To jeste pesme.

 

I šta je tu Vešović-Krul imao da objašnjava svojim studentima što Valeri već nije objasnio i što nije poznato evo gotovo već celo jedno stoleće i pticama u letu? Pa on je to objašnjenje mogao pročitati i u mojim izdanjima Valerijeve poezije, kao i u predgovorima i pratećim komentarima, ali je hinjski svojim studentima prećutkivao i Valerija i Mićevića, da bi pred njima  i sobom! ‒ izigravao majstora!

 

Izigravao je znalca... ali ne autentičnog, jer prvo je uz pomoć svoga Rečnika i Gramatike zvanih Sunita Subašić, saznao:„ ...U korijenu 'charme' je čarolija, čaranje“, a zatim je prepisao iz Malog Robera „da je riječ charme u 12. vijeku značila magijsku formulu i dolazi od latinskog carmen što je bilo magijska pjesma, a studentima sam objasnio da naslov Valerijeve zbirke ne znači samo Čari već i Pjesme u izvornom vradžbinskom smislu te riječi...“ ‒ Nakon čega sam najzad shvatio zašto me Tmičnik tako često naziva Vračem!

 

Tako su, dakle, izgledala Vešovićeva profesorska tupljenja na sarajevskom univerzitetu, malo Sunite, malo Malog Robera i Pol Valeri je objašnjen! Barata pred studentima Vešović latinskim kao da mu je rođeni jezik, ali se zaboravio pa je u prvoj rečenici svoje elekt-dronske knjige uperene protiv mene nedvosmisleno i čežnjivo priznao: Da znam latinski...!

 

Ali da je stvarno, kao što kaže, „korijenski seljak“, i ako smatra da „taj Valerijev naslov puti ka dubokom oranju u književnosti“, zašto onda nije „zaorao dublje“ u taj naslov, jer Valeri, svakako, nije hteo sve da kaže i otkrije u tom podnaslovu, ostavljajući nešto i čitaocima i tumačima, pa i Vešoviću i njegovoj parnaskoj partnerki Suniti Subašić. Da je malo pažljivije otvorio svoj Petit Robert, našao bi u njemu i jedno botaničko značenje Valerijevog naslova, pošto na francuskom charme znači i drvo grab, ali u Valerijevom slučaju ta neočekivana slika postaje jasna i značajna samo onima koji su upoznali i njegovu poeziju sačuvanu u Sveskama, u kojima se uglavnom nalaze pesme u slobodnom stihu ‒ potpuno oslobođene versifikacije i unapred određenog ritma ‒ vrlo često o Stablu i stablima.

 

Među stablima koja Valeri pominje poimenice nalazi se i palma, koja mu je poslužila kao naslov završne pesme pomenute zbirke CHARMES, i u čijoj sam trećoj strofi, petom stihu ‒ čini mi se prvi i jedini ‒ još tamo negde oko 1967. otkrio anagram koji me oduševio i koji sam u citatu koji sledi naveo verzalnim slovima, kako bi ga čitaoci Slobodne Bosne lakše uočili:

 

                                              Autour dune même place               

                                              AMPLE PALME ne se lasse             

                                              Des appels ni des adieux...

 

‒ što u doslovnom prevodu, dakle bez anagrama, znači:                

 

                                                     Oko jednog istog mesta

                                                    puna palma ne smara se

                                                    od doziva i svih zbogom...                

 

U ovoj pesmi ‒ napisanoj po modelu klasične ode, pohvalne pesme, kakve su pisane u XVII i XVIII st. ‒ Valeri je i pored mramorne, kao okamenjene i „zaustavljene“ forme, ukazao na sebe kao jednog od najintelektualnijih savremenih pesnika, iako su nadrealisti s Bretonom na čelu već šamarali neistomišljenike po pariskim salonima.

 

Ali iza otkrića anagrama ample-palme pojavilo se pitanje: kako ostvati taj efekat u prevodu na naš jezike? Dosad sam prevod te pesme objavio u najmanje pet verzija, u prve dve uopšte nisam rešio pitanje anagrama, a onda sam u sledećoj verziji, oko 1986, odlučio da pridev ample puna, prostrana, zrela ‒ zamenim s plamna i s njim sam bio zadovoljan: doduše delimično, jer sam imao jedno n viška:

                                              

 

                                                   Oko mesta tog istoga

                                                   PALMA PLAMNA stoji prȁva

                                                   sred doziva i pozdrava...

 

Naravno, Vešović i Subašić nisu imali pojma o ovom anagramu dok ga nisu otkrili u mojim izdanjima, a Valerija su mogli listati, čitati i čak prevoditi i nikad taj anagram ne bi primetili! Ipak, sada je ‒ u svome elekt-dronskom pismu ‒ Vešović najozbiljnije na svetu odlučio da se i on umeša „u mene“ i pozabavi s tim anagramom i neobavezno, kao doslovni amater u ovim pitanjima, predlaže rešenje, poričući samoga sebe jer je, eto, i on „zajunio da prevodi neprevodivo“, ono zbog čega me silovito kritikovao.

 

U stvari Vešović se ponašao kao oni Danteovi Firentinci iz Čistilišta, VI, 133-135, koji, za razliku od stanovnika drugih gradova ondašnje Italije, u svakom trenutku mogu sve, sposobni su za sve, uzvikujući:

 

„To je moja struka!“ Čak me čudi da, kao povodom d’Eredijinog skakavca i de Nervalovih papskih ruža, nije uzviknuo kako je u svojim rodnim Papama posmatrao rast i sazrevanje drveta svoga detinjstva, palme, jer Pape i Palma čine gotovo savršen anagram, a mogli bi, kod Vešovića, proći i kao svojevrsna rima, slika, ili čak naslov zbirke stihova, Palma iz Papa, u čemu bi neki pretplaćeni kritičar našao mnogo smisla! I Vešović ‒ taj isti koji je, zajedno sa Sunitom Subašić, ustuknuo pred lepim anagramom u de Ronsarovom sonetu: Marie-aimer, Marija-voleti ‒ ad hoc predlaže:

 

                                                              palma ‒ lampa.

 

 Feliks Vešović alijas Marko Krul ‒ koji tvrdi da svoje prevode pravi „iz dubine duše i da oni zbog toga imaju dušu “, što je čista budaleština ‒ u stvari predlaže jedno ‒ kako bi ga Mocart nazvao ‒ mehanicističko rešenje, jer misli da je dovoljno samo naredati jednu reč pored druge, lampu iza palme, i da je anagram tu ‒ kao na primer: Marko makro, itd. ‒ ali previđajući pritom da je još uvek daleko od smisla Valerijevog stiha.

 

[Usput, u toj sekvenci svoga elekt-dronskog pisma gadno se narugao Polu Valeriju ‒ što neće ostati nekažnjeno ‒ ironično zaključivši da sam ga ja, njega Valerija, pobedio sa 13:1 u anagramima, u čemu i greši, po običaju, jer kod Valerija je reč o jednom anagramu a kod mene o trinaest parova anagramskih rima! Koje, koliko ja znam ‒ sem ako me nadri-vešović ne ispravi ‒ niko nikada nije koristio ni u našim poezijama ni u svetskoj, tako da je njegov zaključak, natopljen retkom literarnom zavišću, pogrešan. Ipak u svakoj zgodi citiraću to njegovo mišljenje o mojim anagramima i jedno, još ludičkije, o mojoj poeziji u celosti].  

 

Da je čitao i druge moje anagramske pesme ‒ a ne samo onu čudesnu Rodna Lipa ‒ poznavao bi i ovu strofu iz moje druge pesme s anagramskim rimama, Punom mesecu:

 

                                                      I samotna Lampa

                                                      kojoj tama smeta

                                                      vidi, izvan plama,

                                                       užas ovog mesta

 

Jasno bi trebalo da bude za vajnog profesora književnosti i tumača pesničkih tajni, doktora Tmičnika, da je ovaj katren „izašao“ iz moga razmišljanja oko Valerijevog nemogućnog anagrama, i da povodom palme nisam mogao ne pomisliti na lampu.

 

Prvu verziju prevoda Valerijeve Palme ‒ ali bez nađenog anagrama ‒ objavio sam u Sarajevu, u časopisu Život, oko 1967! Zato sam dvostruko zadovoljan što ću na ovoj stranici sarajevske Slobodne Bosne da obznanim trenutno najkonačniju verziju rešenja Valerijevog anagrama, ali ne statično ‒ kako je predlagao Vešović, uobraženi profesor ‒ nego u pokretu, tj. u sklopu teksta treće strofe:

 

                                                    Ukrug gde svoj polet crpi

                                                    palma plama puna trpi

                                                    dozive i zbogom mnoga…

 

Vešoviću-Tmičniče i Krulu, sećate li se kad sam ti prvi puta, u tekstu u podgoričkim Vijestima, podviknuo: Vešoviću, marš iz učionice! Da li vam je ikada moglo doći do tvog prljavog psovačkog mozga da sam ti se ja u tom trenutku u stvari obratio jednim veoma valerijevskim anagramom: charme-marche, šarm-marš (napolje), a koje si ti ‒ oponašajući me još jednom i potkradajući me u nedostatku mašte i za svoje potrebe ‒ pretvorio u mr'š i jednim potezom uništio i anagram i sebe? Svakako da nije moglo doći; jer ‒ zaslepljen mojim otkrićem anagramskih rima ‒ nisi rođen za ezoteriju nego isključivo za egoteriju. A sad vam ti je kasno za ezoterapiju.

 

                                                    Jošte koja frljoka

                                                    pa ćemo se istom merom

                                                    pozabavit s doka-

                                                    zima i Vašim Bodlerom!

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...