SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: Vešovićeve biserne frljoke (X), SMEĆE-SMEĆU!

Marko Vešović, čim zjevne, laž mu s usne sjevne! Ali za to ima ova La Fontenova,
da „dvostruka slast je slagati lažova!“

  • Kultura

  • 20. Sep. 2017  20. Sep. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

Dosad sam više puta Vešovićeve prevode s francuskog nazvao prljavim ‒ što je njega posebno razbješnjelo ‒ misleći u prvom redu na njegove prevode Šarla Bodlera, dok za one iz  Antologije od 260 soneta koje sam na stranicama Slobodne Bosne analizirao tokom nekoliko proteklih meseci mogu mu sasvim odgovorno reći da bi najbolje bilo da ih baci u korpu za smeće, ‒ smeće smeću.

 

Lišen iole ozbiljnijeg prethodnog iskustva sa sonetnom formom, nije bilo dovoljno, kako on mistično i tmično misli, imati „dušu“, kako bi i njegovi „prevodi imali dušu“! Jer ukoliko je mislio ‒ a svakako se ushićivao tom idejom ‒ da može de Nervalovo Je suis ténébreux prevesti, i to kljasto, bez ja, Tmičnik sam, samo zato što je u svojoj pesmi o Tolstoju upotrebio pridev tmično; ili da onu Rose trémière slezova Ruža ‒ iz jednog drugog de Nervalovog soneta, ima pravo pretvoriti u buket ruža i nazvati ih papske ruže zato što je rođen u zaseoku Pape ‒ jasno je kakvoj opasnosti izlaže svoga čitaoca! 

 

To je postupak za koji postoji samo jedno ime: d e b e l o  početništvo. Raznovrsne primere tog postupka nalazimo doslovno u svakom prevedenom sonetu, jer je očigledno propustio priliku da na vreme „uskoču“ u te sonetne vrtloge, nego je samo skvasio noge! I to mu se sveti u svakom stihu, u svakom slogu!  

 

On baca prašinu u oči svojim studentima i čitaocima razbacujući se svojim znanjem srpsko/hrvatsko/bošnjačko/crnogorskog jezika, ali ja nemam ni volje ni vremena da s njim raspravljam o nijansama značenja pojedinih reči ‒ jaz, na primer ‒ jer bi to bila jalova diskusija, a neću ni komentarisati neke njegove jezičke bisere koje je u nastupu neverovatne želje za svetom osvetom izmislio i poverovao da je obogatio taj četvorojezični jezik: veličje, nevrat, pokaz, oprostljive (?), ziđe, rođaj..., koje, ako slučajno i postoje u njegovim Papama ili okolini, nimalo ne odgovaraju prirodi i poetici prevođenih francuskih pesnika majstora soneta.

 

Svim tim trikovima i fingiranjima Vešović alijas  Krul-Tmičnik ipak nije uspeo da prikrije ono što je njegova kob, tj. da je u tim stvarima pretakanja bilo kojeg francuskog soneta na naš jezike bio i ostao početnik. Ima više načina da prepoznate prevodilačkog početnika, kao na primer po učestaloj upotrebi jedne konstrukcije ‒ čiju sam lakoću i zavodljivost i sam osetio, ali kad sam imao sedamnaest godina, dok se Vešoviću to dogodilo u njegovim više nego pedesetpetim ‒ od koje je parnaski par Vešovišć-Subašić načinio pogubnu konvenciju koju će svaki čitalac s lakoćom primetiti i shvatiti da od svih tih nebrojenih i neumornih što je i to je na kraju stihova nema ni traga u originalima (ovo što sledi stihovi su izuzetno ružni u njihovom prevodnom obliku):

 

Da mogu, rijeka veličajna što je;

Da ne pusti krik čist ko oružje što je

Na mramor postolja gdje sni Sjena što je;

Gipkost voda, snagu vjetra? Svemir što je;

Smrt smiješa na toj zemlji divlja što je;

I ti, sestro joj, Endimion što je;

Učini najkraćim, il granu ti što je;

Tih božanskih duša čast prašnjiva što je;

S kadom rascvale ruže na ziđu kule što je;

Pa nam se čini sporo ptičje krilo što je;

Jer ono čemu težim stvarnost bez vela to je;

Muzički telegraf i, preveden, to je;

Ne, ne isisajte; kad preminem, to je;

Otvoren - što skvrni ‒ tabernakul to je;

I na jednoj, žuta tačka, Pariz to je;

Taj pâs skitački, krivac to je;

Il Betelgeuse, to Venus s belim stomakom, to je;

Il Laval i Pétain, Bonnard i Binon to je.

 

[Teniskim jezikom govoreći, ovakvi stihovi mogu se uporediti s prvim udarcem igrača koji, umesto da načini ace, za koji milimetar promaši crtu, nakon čega drugi servis obavezno završava u mreži!]

 

Svako od ovih što je i to je ‒ a ima i drugih ‒ povlači obavezno za sobom neku kržljavu rimu, kao svoje, moje, stoje, itd., što je dovoljno da bude uništen stih, katren, i na kraju čitav sonet! Vešović zna da ima soneta koji su slavni samo zbog jednog stiha, ali nije shvatio ili uporno neće da shvati da jedan početmički preveden stih može uništiti čitav sonet! Kako ta konvencionalna poštapalica što je, to je, da je, mi je, li je, funkcioniše, dovoljno je pogledati Vešovićev prevod jednog stiha iz Bodlerovog Albatrosa:

 

                                           Taj krilati putnik, smeten i slab li je!

                                  

u kome drugi deo stiha slab li je, upoređen s originalom:

 

                            Ce voyageur ailé, comme il est gauche et veule!

 

‒ zazvuči gotovo šatrovački, kao ono malo li je! Potpuno u suprotnosti s Bodlerovom prozodijom, koji se upravo užasavao uvođenja takvih izraza u stihove. Zanimljiv je povodom toga i prvi katren Bodlerove pesme Žali jednog Ikara:

 

                                               Ljubavnici koji dijele

                                               ljubav drolja ‒ sreća to je!

                                               Skršene su ruke moje

                                               jer su oblak grlit htjele!

 

Ako pogledamo drugi stih originala Sont heureux, dispos et repus, Srećni su, raspoloženi i siti, videćemo da u njemu nema ni ljubavi drolja ‒ koje Bodler oslovljava s više poštovanja : les prostituées, prostitutke, ali na kraju prvog stiha ‒ a nema ni poštapalice sreća to je, tako da je drugi stih doslovno uništen, a to što je pesnik imao nameru da grli oblake, nuages, a ne jedan oblak, kako čitamo u prevodu, Vešovića nije mnogo brinulo! Smetao mu je zbog osmerca suvišni slog, pa je rasterao oblake da bi na nebu ostao samo jedan! Itd.. Samo čitalac početnik ‒ a Vešović kao da računa upravo na njega ‒ pročitaće ovo antilirsko sreća to je i neće posumnjati da od njega nema ni traga u Bodlerovom originalu!

 

Korektniji prevod ovog katrena ‒ iako diskusija ostaje otvorena ‒ glasio bi:

 

                                               Ljubavnici žena bludnih

                                               srećni su, siti, raspoloženi:

                                               skršene su ruke meni

                                               jer oblake njima žudih!

 

Na nesreću, naš parnaski par pravi i druge greške ‒ ne samo ove formalne oko ritma, rima i značenja ‒ koje ukazuju na neka elementarna neznanja i nepotpuno obrazovanje. Nisam cepidlaka, još manje čistunac; ali zaista, gde god otvorim neki novi prevod našeg parnaskog para, u oči mi skače greška za greškom. Evo, uzeću, kao i kod Bodlera, samo prvi katrena iz prve pesme ciklusa Stance, čiji je autor Žan Moreas, 1856-1910. grčki pesnik koji se opredelio za francuski jezik i oko 1900. bio jedan od vodećih kao osnivač romanske škole:

 

                                    L’arbre palladien produit la douce olive.

 

Vraški Veša to je ovako preveo:

 

                                             Zri s Paladijeva stabla slast maslina.

 

Započeti stih glagolom kao što je ovde slučaj ‒ zri, dok Moreas kaže proizvodi, produit - nije preporučljivo, ali hajde-de. Međutim, šta ćemo s nastavkom: s Paladijeva stabla? Kako ne postaviti pitanje o kakvom se to Paladijevom stablu radi? Tu se naš parnaski par ‒ po koji put? ‒ uvalio u poprilično g****!

 

Ovako je to išlo! Listajući Internet, Sunita ‒ koja je zadužena za ta pitanja, jer njen parnjak u zanosu prevodi i nestrpljivo čeka da mu saradnica objasni značenje prideva palladien ‒ nalazi tumačenje da palladien dolazi od imena slavnog renesansnog arhitekte Andree Paladija, 1508-1580, i eto ih u raljama od neznanja! Jer, Internet je varav i ne otkriva sve!

 

Da su logično mislili mogli su doći do objašnjenja i bez Interneta! Najzad, ako baš hoće da listaju po rečnicima, savetujem im Litreov, najkompetentniji, u kome jasno piše : l’olivier, arbre de Pallas ou Minerve, tj. maslina, Paladino ili Minervino drvo.

 

Jer, hoću reći, da su se prisetili da je Žan Moreas, pesnik kojega prevode, Grk poreklom ‒ koji to poreklo nikada nije zaboravio ni porekao ‒ ne bi mogli pridev palladien pripisati nekom ma koliko genijalnom italijanskom arhitekti koji nikada nije imao razloga da gradi nikakva stabla, nego bi se prisetili boginje Palade, ili Atene, kojoj po mitologiji pripada upravo to stablo, maslina, o kome je reč u drugom stihu ovog Moreasovog katrena! Još jednom, i Vešović i Subašić padaju zauvek na ispitu iz mitologije s kojom zaista nemaju sreće… Nema ocene dovoljno niske za takvo neznanje, ipak su oni univerzitetlije!

 

Dakle, Moreasov stih mogao je u jednoj od varijanti glasiti:

 

                                   Stablo Paladino dā slatku maslinku.

 

Ili pak ovako ukoliko uzmemo Vešovićev glagol zriti, ali stavljajući ga na mesto u sredini stiha, kao što je i kod Moreasa :

 

                                 S Paladinog stabla zri slatka maslinka.

 

Jer nema sumnje da pod olive Moreas misli na maslinku, inače bi stih bio besmislen, kao što je upravo kod Vešovića, po kome ispada da stablo masline (Paladino, a ne Paladijevo) proizvodi maslinu, tj. samo sebe! Pa ako je u Papama u svojoj mladosti, kako nam otkriva, netremice posmatrao i proučavao ponašanje skakavaca i rast papskih ruža, a možda i nepostojećih palmi, kako to da nije dovoljno proučio i masline koje svakako rastu u tom kršu!  

 

I ovde je našem parnaskom paru ‒ umalo ne rekoh papskom! ‒ moj Dante mogao biti od velike koristi, povodom masline, čiju grančicu sa sobom, kao znak mira, nosi upravo boginja Palada ‒ kod Dantea u latinskoj varijanti Minerva ‒ ali i povodom arhitekte Paladija! Nema sumnje da je upravo ovaj, rođen kao Andrea di Pietro dela Gondola, bio verni čitač Danteove Komedije jer je očigledno svoj nadimak Paladio uzeo na osnovu legende ‒ koju Dante oživljava u Paklu, XXVI, 63 ‒ prema kojoj je Odisej Trojancima ukrao statuu boginje Palade, zaštitnicu grada, Palladium!

 

Međutim, Vešović je od onih koji je u čitanju Dantea otišao nešto malo dalje od desetog stiha prvog pevanja Pakla! I misli da je sve shvatio! Što mu nije smetalo da u intervjuu datom  Infobosni ‒ kojim je najavljivao svoj sonetni poduhvat sa Sunitom Subašić ‒ samouvereno i s jasnom intencijom zaključi kako ima prevoda koji nikada ne zastarevaju, navodeći kao primer Kombolov prevod Danteove Božanstvene komedije, ali se nije usudio ‒ mada je to mislio, znam to kao da sam bio u njegovoj glavi ‒ da kaže kako je prevod Komedije Kolje Mićevića već prevaziđen, odnosno da će ga on korektno uritmovati, što je i učinio s desetim stihom prvog pevanja Pakla ‒ kako? videli smo u prošli ponedeljak ‒ i tako najzad pojeo ogromno (immense) govno!

 

Pošto se u sledećoj frljoki pozabavim Vešovićevim prevodima četrnaest soneta Pola Valerija iz njegove i Subašićkine sonetne Antologije , počeću da objavljujem na ovim istim stranicama Lekcije Vešoviću o Bodleru! Da mu ukažem šta je sve prljavo u tim njegovim prevodima, kao što je prljavo već i to što nigde u svome izdanju Cvijeća Zla iz 2001. čak ni diskretno nije naznačio da se radi o izboru, a ne o integralno prevedenoj Bodlerovoj zbircim kao što se po semu može pomisliti…

 

Čak i kao apsolutno pristrasan antologičar i navodno savesni profesor književnosti, morao bi znati pre drugih koliko je to, zbog mnogo čega, neophodan podatak. Ali nije tako, jer Vešović čim z’jevne neku laž pjevne! Оn će ostati jedinstven i po tome što je ‒ iako je češće i bučnije nego iko govorio i pisao protiv laži, pa i s TV ekrana ‒ najviše lagao na Balkanu za poslednjih dvadeset i više godina! Vešović je još uvek živa laž.

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...