SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: Vešovićeve biserne frljoke (XI); Kako je Marko „poginuo“ prevodeći

Ova gluporija nad gluporijama morala mu se dogoditi...Vešović ne primećuje ‒ a to je mogao primetiti već u prvom katrenu ‒ da je pesma napisana u ženskom rodu, za ženski glas, preko čega je mačovski-markovski prešao, a onda sam sebi, i pre kraja soneta, u upravo navedenom prvom stihu drugog katrena zadao coup de grâce!

  • Kultura

  • 26. Sep. 2017  26. Sep. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

Na jednom mestu svoje elekt-dronske knjige u celosti uperene protiv mene, Marko Vešović, alijas Tmičnik-i-Krul, saopštava ne bez gordosti ‒ a sada bi trebalo da se stidi! ‒ da je u toku samo jednoga dana preveo čak dvanaest francuskih soneta, i time ‒ bar što se tiče količine ‒ verovatno postavio svetski rekord, vredan da se pomene u Ginisovoj knjizi! Bilo je to: ili u Ginisa, Marko, ili gini! Pa je i poginuo... Pošto nam ne kaže o kojim sonetima se radilo, možemo pretpostaviti da je u pitanju dvanaest od četrnaest soneta Pola Valerija koliko se nalazi u njegovoj i Subašićkinoj Antologiji op 260 francuskih soneta koja je bila tema ciklusa ovih bisernuh frljoka, koji se ovom poslednjom, jedanaestom, završava.

 

 Pozabavimo se sada njegovim prevodima Valerijevih soneta. Kao i u drugim prilikama, počinjem od početka i uzimam prvi katren prvog soneta u Vešovićevom i Subašićkinom izboru, Helena, iz Valerijeve rane simbolističke mladosti:

 

Azur ! c’est moi… Je viens des grottes de la mort
Entendre l’onde se rompre aux degrés sonores,
Et je revois les galères dans les aurores
Ressusciter de l’ombre au fil des rames d’or.

 

Ova na prvi pogled bezazlena strofa parnaskog nadahnuća postaje pod rukom silovatelja Vešovića prilično raščerečena bezlirska tvorevina, puna smisaonih i formalnih okliznuća:

 

Azur, to sam ja!… Dođoh iz špilje smrti tmule,
Da slušam kako val se o zvonke hridi slama,
I opet videla sam galije u zorama, 
S nizom vesala zlatnih, iz senki uskrsnule. 

 

Scena se osvetljava, zavesa se diže, Helena, grčka lepotica uzročnica Trojanskog rata, izlazi na scenu i otpočinje svoj monolog, ali u Vešovićevom prevodu od prvih izgovorenih reči ne ostaje na sceni, nego pada u ponor kroz levak njegovog pogrešnog pevoda! Sad ću pokazati zašto. Kod Valerija ona kaže :

 

                                               Azur ! c’est moi…,

 

‒ i time postavlja papagaju iz Papa njemu nerešivu zagonetku. Jer on uopšte ne shvata šta to Helena kaže! Prevodeći taj uvodni akord onako kako ga prevodi, on se isključuje iz igre:

 

                                                   Azur ! ja sam to

 

Izgleda da je sve u redu ‒ iako ovo ja sam to zaista zvuči trapavo i nimalo melodijski ‒ a uopšte nije! Jer autentična Helena se obraća plaveti (kasnije ćemo videti zašto Vešović koristi reč azur) ‒ nakon izlaska iz špilja smrti, tj. sna ‒ i kaže joj:

 

                                                   Plaveti! to ja sam...,

 

‒ dok se Vešovićeva Helena autistično ‒ žao mi je što to moram reći ‒ tj. vešovićevski, poistovećuje s azurom, po Vešoviću i Subašićki, ona je azur... ja sam to! Ogromna greška, ne samo metaforička ‒ iako, na kraju, zašto Helena ne bi bila i azur ili plavet, ali u nekom drugom trenutku i na drugom mestu? ‒ nego gramatička, zaista nedopustiva, o čemu gamad tmička nije vodila računa. Zaista, reč je o mini činjenici od koje ipak sve zavisi; jer da je Valerijeva Helena htela da se poistoveti s azurom, ona bi rekla:

 

                                      L’azur, cest moiPlavet, to ja sam

 

Međutim, uvođenjem člana le ‒ s apostrofom, l’, l’azur, na što brzopleti Vešović nije obratio pažnju ‒ Valeri je zapečatio Vešovićevu prevodilačku sudbinu! A pritom se magijski ‒ zar Vešović nije svojim studentima govorio o vradžbinskim svojstvima naslova Valerijeve zbirke Charmes?! ‒ poslužio mnome, Koljom Mićevićem! Razumljivo, objasniću to.

 

Ovaj sonet preveo sam i objavio među prvim Valerijevim pesmama, dakle pre 1970, a preštampavao cam ga u više prilika, bez izmena. Vešović i ne krije da je imao moje prevode Valerija pokraj sebe dok me je kritikovao i pravio svoje verzije tih istih soneta. Tako se događalo da je više puta prevodio, kako ja to kažem, s mene a ne s Valerijevog originala! Ali iako sam pogrešno preveo početak soneta Helena, Vešović  ‒ koji i danas slabije zna francuski nego ja pre 1970. ‒ doslovno je preuzeo moju grešku po kojoj se grčka lepotica ne obraća azuru nego se s njim poistovećuje!

 

Tmičnik lopovčina kakva je, da bi zamaglio trag, preinačio je moj naslov Jelena u Helena, a našu zajedničku i lepu srpsko/hrvatsko/bosansko/crnogorsku reč plavet zadržao je u  stranom obliku, azur, da bi se bar nečim razlikovao od mene, a moje to ja sam anagramatizirao je u ja sam to! Prozirna obmana čitaoca koja mu se sada sveti, jer izlazi na videlo!

 

U čemu je dakle taj crimen magnum Marka Vešovića, a ne moj, kad sam i ja počinio potpuno istu grešku u značenju prevodeći taj isti sonet? Veliki zločin Marka Vešovića sastoji se u tome što je on ‒ dolazeći posle mene ‒ imao priliku i obavezu  ‒ ako je već odlučio da sa Sunitom Subašić revitalizuje francusku poeziju u prevodu kod nas ‒ da ispravi moju veliku grešku, a on ne samo da to nije učinio nego je moju grešku  ‒ koja se njemu svidela  ‒ doslovno preuzeo i tako ‒ udvostručio svoju! Da ju je popravio, imao bi sva prava da me kritikuje, a ovako samoga sebe i svoju parnaskinju osuđuje na osmi krug Pakla , XXX, u koji je Dante smestio krivotvoritelje raznih dokumenata (Đani Skiki) i novca (majstor Adam).

 

Zbog te prljave osobine da povremeno ponavlja tuđa, uglavnom moja rešenja, i nazvao sam, malo više, Vešovića Papagaj iz Papa! Posle svega, gotovo da je suvišno dodavati primere druge vrste, kada je viens, stižem, prevodi kao dođoh ‒ što zaista nije isto ‒ i Et je revois, I ponovo vidim, kao I opet videla sam, što ne shvata da dans les aurores može jedino da bude prevedeno u duhu naših jezika kao u svitanja, a ne u zorama, a ne treba ni naglašavati koliko je nepodnošljivo što je prvi stih soneta, savršeno iscizeliran u dvanaest slogova:

 

                                   Lazur! c’est moi... je viens des grottes de la mort, 

                                     

‒ „začinio“ dodajući na kraju, uz špilje smrti, samo njemu priličan pridev tmuo, da bi zbog rime dobio sliku smrti tmule, nesvesno dokazujući time da je neopreznije dodati originalu neki pridev nego mu ga oduzeti:

 

                                     

                                       Azur, to sam ja!... dođoh iz špilje smrti tmule,

 

‒ ne obazirući se na to što su špilje kod Valerija u množini, grottes, tako da se ne zna tačno da li se pridev tmule odnosi na smrt ili na špilju! U svakom slučaju, Vešović je uspeo da ovaj stih neumoljivo postupno, slog po slog, uništi s leve do desne strane! Stih je mogao da bude preveden ovako i gotovo nikako drukčije:    

 

                                        Plaveti! ja sam... stižem iz špilja smrti.

 

 

Ali, Vešović me ne sledi i ne potkrada baš uvek, što bi bilo bolje nego da ‒ bežeći od mene  ‒ pravi takve greške od kojih vam se može zavrtiti u glavi! Tako na primer u, u takođe Valerijevom, sonetu Pčela, ne samo da je napustio svaku ideju da sačuva složenu versifikacijsku shemu:  a;b;b;a;a;b;b;a ‒ nego ju je nasilnički pojednostavio: a;b;a;b;c;d;c;d ‒ i osmerački ritam ‒ koji je zamenio svojim devetercem u kome nije napisana nijedna Valerijeva pesma ‒ nego čini i bljutavoštine na planu smisla, jer samo tako mogu nazvati ono što je načinio od prvog stiha drugog katrena tog soneta:

 

                                      Pique du sein la gourde belle.

 

Pogledajte njegov neverovatni prevod:

 

                                            Lepojke glupe bodi grudi.

 

Ova gluporija nad gluporijama morala mu se dogoditi. Zaista čitajući i prevodeći brzopleto sonet ‒ jer trebalo ih je prevesti dvanaest u jednom danu! ‒ Vešović ne primećuje ‒ a to je mogao primetiti već u prvom katrenu ‒ da je pesma napisana u ženskom rodu, za ženski glas, preko čega je mačovski-markovski prešao, a onda sam sebi, i pre kraja soneta, u upravo navedenom prvom stihu drugog katrena zadao coup de grâce!

 

Valeri je već u prvom katrenu  ‒ stvarajući pastoralni dekor u kome mlada žena očekuje ubod pčele, vrlo tanano uvedena erotska slika koju naš potvrđeni pornograf Vešović nije ni nazreo ‒ uveo nekoliko vrlo plastičnih slika kao košara, corbeille, i čipka, dentelle, što je, i pored tačke na kraju prvog katrena, produžio da čini i na početku drugog, uvodeći sliku lepa tikva.

 

Dakle, to nije pesnik, ili neki muškarac ženomrzac, koji za svoje izopačeno zadovoljstvo nagovara pčelu  da ubode grud neke glupe lepotice, kako Vešović neuračunljivo prevodi sliku la gourde belle ‒ jer je u nekom od svojih rečnika video da pridev gourde može prenosno zaista značiti i glupa ‒ nego to čini sama lepotica koja izaziva ili čak zapoveda pčeli da bocne njenu lepu tikvu ‒ tj. lepa prsa ili, određenije, jednu od dve dojke ‒ pošto kao imenica i u glavnom značenju la gourde znači tikva!

 

Smisao prvog stiha drugog katrena je dakle:

 

                                               Bocni prsa tikvu bajnu!

 

Videli smo u jednoj od prethodnih frljoka kako se Vešović iskompromitavao s lepom sisom de Ronsarove Marije, ali ovde je otišao još dalje!

 

Kao što se može i zaključiti Valeri je od ovog barokno započetog soneta celu ideju o ubodu završio s nekoliko problemskih pitanja o odnosu sna i jave, stvarnog i glumljenog bola, itd., a ako se Vešovićev prevod može pohvaliti bar jednim lepim stihom, to je onaj poslednji koji je doslovno preuzeo iz moga davnog prevoda tog soneta:

 

                                           Bez koje Ljubav mre il spava.

 

Čudovišno čudo od svoje prevodilačke brzopletosti načinio je Vešović i od soneta Le Sylphe, čiji je naslov preveo opisno kao Zračni duh, a mogao je sasvim lepo zadržati oblik Silf, pošto je to biće iz mitologije zapadnog sveta, i podseća na ona vilinska ženska stvorenja poznata, zahvaljujući baletu komponovanom na Šopenove melodije, kao Silfide...

 

Taj magični Valerijev sonet, jedinstven i po retkom ritmu od pet slogova ‒ koji je kod Vešovića tvrdoglavo postao šestoložan ‒ i po triput ponovljenom refrenu u 1, 5 i 12 stihu:

                       

                                               Ni vu ni connu

 

‒ postao je, kad ga se Vešović dočepao, neka vrsta razbojišta na kome su delovi soneta razbacani u svim pravcima i više ih nije mogućno spojiti. Prvo, trojni refren ni vu ni connu Vešović je preveo tako nemušto da se jednostavni doslovni smisao: ni viđen ni znan, i pored najbolje volje, ni ne nazire, uglavnom zbog te proklete rime na kraju:

 

                                                    Ni viđen ni čuti.

 

Šta Vešoviću znači ovo čuti? To očigledno nije infinitiv glagola čȕti, a ako je mislio na pridev, na ovom mestu je morao upotrebiti oblik čût, u skladu s prvim, viđen, dakle:

 

                                                     Ni viđen ni čût,

 

‒ što bi bilo i najbolje ritmičko rešenje za celu pesmu. Tim potezom imao bi i pet slogova, ali problem je u tome što Silf ne kaže da nije ni čût, jer on niti govori niti pravi bilo kakvu buku oko sebe, nego naglašava da nije samo ni viđen nego ni znan, čime još više naglašava zagonetnu svoje prirode i prisustva!

 

Ali još debilniji od ovog početka je nastavak katrena tokom kojega u tri stiha Vešović uspeva da utrpa bilo šta i bilo kako ono što je u originalu rečeno ne može jednostavnije:

 

                                               Ni vu ni connu

                                               Je suis le parfum

                                               Vivant et défunt

                                               Par le vent venu!

 

                                                    Ni viđen ni čuti

                                                    Miris sam što žije

                                                    I mrtav ućuti

                                                    U vjetru što vije!

 

Ako logično čitamo, u Vešovićevom prevodu miris je taj, a ne Silf, koji ućuti, iako se možemo takođe upitati kako to neko ko je mrtav - ućuti? Izrazi što žije i što vije su Vešovićeve male boginje prevodilaštva.

 

Refren ni viđen ni čuti‒ iako potpuno neprihvatljiv ‒ sačuvan je i na početku drugog katrena ‒ u kome mi je Vešović po navici mirne duše prisvojio dva stiha sa svim rimama: Genij il slučaj/Zadatku je kraj ‒ ali je zanimljivo da se u trećem pojavljivanju izgled refrena menja ‒ iako se istim potezom uništava Valerijeva originalna ideja o trostrukom refrenu u jednom sonetu ‒ i ono nerazumljivo čuti iz dva prva pojavljivanja postaje u dvanaestom stihu ono što je trebalo da bude otpočetka:

 

                                                       Viđen ni čut nije?

 

‒ ali s ovim upitnikom, kojeg u originalu nema, tek se postavlja pitanje, kao i povodom soneta Pčela: ko u stvari govori sonet, pesnik ili Silf? Ali to Tmičniku kao da nije važno, uopšte nije svestan velikog preokreta koji je načinio ovim upitnikom! Do dvanaestog stiha, bilo je očigledno da je to Silf, ali ovaj znak pitanja remeti sve! Valjda je do toga opet došlo opet zbog rime s nije-dvije, kojom se završava njegov prevod, što je mogao izbeći da je doslovno, ne ijekavizirajući ga, prisvojio moj prevod poslednjeg stiha, tako da je moje:

 

                                                        međ košulje dve

 

postalo, u Tmičnikovom zaista više nego mizernom prevodu, izuzimajući stihove koje je preuzeo od mene u drugom katrenu i na kraju:

 

                                                      međ košulje dvije!

 

Kad je već odlučio da me prevaziđe u svenu, morao je zaobići taj mali papagajski plagijat, tim pre jer se Valerijev original završava slikom dvije košulje, deux chemises, te je umesto da me slepo sledi morao pokušati da se vine do virtuoznih visina:

 

                                                      međ dvije košulje,

 

‒ ali to bi značilo očekivati od njega nemogućno, za što on nije sposoban. Da je znao za onu Valerijevu rečenicu koja obavezuje: Večna slava izumitelju soneta, ali najbolji još nije napisan, Vešović bi možda iz poštovanja i opreza porazmislio pre nego što se bacio u te sonetne vrtloge. Ili bi možda uzeo nekoliko časova o pisanju soneta od svoga prijatelja H. H., kojega je svojevremeno travestirao u H. I. i time pokazao u malom kakve sve svinjarije može počiniti u velikom!

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...