SB KULTURNI SPECIJAL; LEKCIJE VEŠOVIĆU O BODLERU (II): Od Markovih „srpskih turcizama“ do Džehenema

Da je tako Na Drini ćuprija ne bi bila The bridge on Drina na engleskom, Le pont sur Drina na francuskom, a da je francuski prevodilac postupio kao Vešović s Džehenemom, od Proklete avlije dobili bismo na francuskom L’avliya maudite!

  • Kultura

  • 09. Okt. 2017  09. Okt. 2017

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

Vešović, čim zakorači u prvi stih neke Bodlerove pesme, izleti u punom trku na drugu stranu, kao bokser iz ringa, a onda mu se ošamućenom nije lako vratiti u meč! Uzalud se napreže i Bodlerov savršeno ujednačen stih kojim otpočinje Blagoslov, La bénédiction, prva pesma iz prvog ciklusa slavne zbirke:

 

                        Lorsque, par un décret des puissances suprêmes,

 

postaje jedna razvodnjena tipično vešovićevska ritmička nizalica:

 

                                    Kada, po dekretu višnjih sila, stiže  

 

u kojoj ova dva poslednja sloga ‒ sti-že ‒ usmeruju celu strofu, a strofa celu pesmu u pogrešnom pravcu, i sve je izgubljeno već na početku. Ta „iskakanja“ iz prvog stiha ponekad bitnih pesama ‒ jer ni kod Bodlera nisu sve isto važne ‒ prva je Vešovićeva prevodilačka boljka, pa je odsad više neću ni pominjati, da ne bih dosadio i sebi i čitaocima. Ovo stiže je ubistvo poezije, tim pre jer je stih mogao lako da se prevede:

 

                                   Kada, po odluci uzvišenih sila!

 

Naravno, Tmičnik ne odustaje posle tog početnog okliznuća i pokušava da se na neki način iskupi i spasi sebe kad već ne može pesmu! I šta čini? Doseti se da u Bodlerovu pesmu uvede jedan turcizam kojim završava petu strofu, iako se ta reč koju je preveo turcizmom u originalu ne nalazi na tom završnom mestu u strofi! Reč je o

 

                                               Džehenemu!

 

Svakako, ne bih prošao pored te strofe ne obrativši pažnju na tu reč koja je očigledno veoma istaknuta i zvuči mnogo jače nego Bodlerova Géhenne na kraju trećeg stiha. Ali ono što me je sasvim privuklo i navelo da malo više porazmislim o tom pobosančenju Bodlerovog stiha jeste samo Vešovićevo naglašavanje te reči, kojom je pokušao, po svom običaju, da obesmisli moj prevod Gehena u svojoj elekt-dronskoj knjizi napisanoj protiv mene!

 

Mislim čak da Vešović na jednom mestu te besomučne knjige pune proizvoljnosti kaže da je to „srpski turcizam“, želeći valjda da me upozori i pripreti, što je suvišno u mome slučaju jer ja sam i u prevodu Danteove Komedije i Vijonovih Zaveštanja itekako koristio ‒ čak na način od kojega bi se Vešoviću zavrtelo u glavi ‒ naše turcizme, i bez mnogo pričanja jasno ću reći da nema te reči koja je na bilo koji način u opticaju na prostoru u kome sam odrastao koju ne smatram srpskom i svojom, ukoliko mi na ovaj ili onaj način može priskočiti da rešim neki problem, prevodilački ili vlastiti. Neka Tmičko Vešović s nadimkom prevodilačka Havarija, otvori moj prevod Vijona pa će videti kakvu sam čaroliju načinio od našeg turcizma hava!

 

Ali, ovde nije reč o tome. Da bih najbolje bio shvaćen, zamislite nekog srpskohrvatkobosanskog pisca ‒ a malo je onih kod kojih se u rečniku ne nalazi poneki makar nesvesni turcizam ‒ koje treba prevesti na bilo koji evropski jezik? Taj čvor još niko nije i nikad neće definitivno rešiti. Da je tako Na Drini ćuprija ne bi bila The bridge on Drina na engleskom, Le pont sur Drina na francuskom, a da je francuski prevodilac postupio kao Vešović s Džehenemom, od Proklete avlije dobili bismo na francuskom L’avliya maudite!

 

Da li je Andrić, ostavši u prevodima bez ćuprije, time nešto izgubio? Možda i jeste, budući da je bez sumnje želeo da u naslovu svoga romana svoje prezime za sva vremena poveže s njegovim predmetom: na drini ćuprija, pomažući nam tako da shvatimo zašto nije upotrebio reč most u naslovu, kako bi se očekivalo!

 

A da li je u obrnutom slučaju, Bodler u Vešovićevom prevodu s naglašenim turcizmom nešto dobio, ne verujem! Možda je malo izgubio, jer kao gradski pesnik ‒ koji se kao takav čuvao provincijalizama ‒ ali ne bez izvesne naklonosti prema orijentalnom, o čemu posebno svedoči pesma Poziv na putovanje, svakako ne bi Gehenu zamenio za Džehenem!

 

Međutim, ovde se ne radi o tome šta Bodler ‒ koga Vešović mrcvari na svoj način i čak lupeta da je u direktnom kontaktu s njim, kao navodno prima savete od njega! ‒ dobija ili gubi tim naglašenim turcizom. Razmišljam o trenutku kad je to on prevodio Blagoslov, i kad je odlučio ‒ kako bi se distancirao od mene i moje Gehene i možda umilio ko zna kome, to vi znate bolje od mene ‒ da unese bosanskog sastojka u svoju prevodilačku protetiku. Ideja je bila sasvim dobra, ali ono što mu treba ozbiljno zameriti jeste to što nije potpunije iskoristio priliku koja mu se pružala! U stvari bio je veoma neiskren!

 

Jer, da je poštovao duh turcizma kojim je začinio petu strofu Blagoslova, nipošto nije smeo da prvi stih te Bodlerove pesme prevede onako kako ga je preveo:

 

                                               Kada, po dekretu...

 

‒ što je doslovno preuzeta Bodlerova reč, le décret, za koju je u svojim rečnicima mogao naći bar nekoliko čas srpskih, čas hrvatskih sinonima, ali pun pogodak bi bio da je već na početku pesme upotrebio jedan ništa manje ubedljiv turcizam:

   

                                               Kad se, fermanom...

 

i tako ‒ uz možda još koji slični termin ‒ ostvari prvi bosanski prevod Bodlera! Takav bi me Bodler oduševio, kao što smatram zanimljivim pokušaj jedne sarajevske pesnikinje da učini nešto u tom smislu s pesmama francuske renesansne pesnikinje Lujze Labe, 1520-1564, objavljenim u Životu, u kojima je Lujzine fontane zamenila šedrvanima, i učinila da zažubori zaista vrlo prijatna muzika.

 

Ali ovaj Vešovićev potez s Džehenemom ostao je na pola puta, kao što će sve i jedan njegov prevod ‒ ma koliko ih on obogaćivao, u stvari obogaljivao svim mogućnim srbizmima, hrvatizmima, ili ekavštinom ‒ ostati na pola puta i na kraju ličiti na jednu pticu kojoj je Bodler u svome Cveću Zla, odmah iza Blagoslova, posvetio četiri strofe i naslovio ih

 

                            ALBATROS

 

Albatros. Izgleda da je Vešović ne samo čitao seriju mojih frljoka, nego je čak ‒ bar kad je reč o toj Bodlerovoj pesmi ‒ porazmislio o nekim mojim primedbama, pa je rešenje iz prvog stiha treće strofe:           

 

Taj krilati putnik, smeten i slab li je,

 

u kome sam kritikovao ovo: i slab li je, ali ni novo koje je ponudio na svome sajtu gde se odmerava sa mnom, nije nimalo bolje (ono što ne uspe iz prve teško može iz druge):

 

                                  Taj krilati putnik nevješt, mlitav tu je.

 

I slab li je i mlitav tu je su karakteristične Vešovićeve poštapapalice, baš tako.  Pokušao je da poboljša i poslednji stih pesme ali je od nekoliko varijanti ipak najbolja ona koju je još davno, oko 2000, preuzeo doslovno od mene! Međutim, ma koliko se trudio oko Albatrosa, očigledno je da poslednji stih treće strofe neće nikada dovesti u red. Slika koja mu se usekla u svest: bogalj koji  l e t i ‒ dok Baudelaire kaže:

 

                               L'infirme qui volait, Bogalj koji je  l e t i o

 

‒ pratiće ga sve do Džehenema, dokle drugog puta nego pjehe nema!



Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...