SB KULTURNI SPECIJAL; LEKCIJE VEŠOVIĆU O BODLERU (VI): "Otkuda Tmičniku jedna takva halucinacija u glavi, iz kakvog ju je rečnika ili enciklopedije izvadio"?

"Vešović vadi iz nekakvog svog rečnika tu reč koja – i kad bi postojala u tom rečniku u njegovoj glavi – uopšte ne bi ni svojim izgledom ni zvučanjem odgovarala Bodlerovoj prozodiji"

  • Kultura

  • 06. Nov. 2017  06. Nov. 2017

  • 0

 

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Možda se neki čitalac seća da sam poslednju – od prošlog ponedeljka – lekciju o Bodleru upućenu Marku Tmičniku Vešoviću završio jednom reči koja je mogla da ga začudi: besporedak. Upravo tako! Ali ta reč, iako se nalazi u mome tekstu, nije moja! Nikad mi ne bi sinula ideja da je izmislim i upotrebim, naročito tamo gde ju je Vešović upotrebio prevodeći Bodlerovu pesmu Male starice, o kojoj je takođe bilo reči povodom njegovih lupetanja u svim pravcima dok je prevodio tu pesmu, naročito u vezi pariske kockarnice i javne kuće Fraskati. Tako Vešović jedan zaista lako razumljiv, pa i prevodiv stih, iz četvrtog odlomka Malih starica:

 

                               À travers le chaos des vivantes cités

 

ne samo da prevodi glomazno i netačno – pošto se kod Bodlera, na primer, ne radi, kao kod Vešovića, o gradu, nego o gradovima – već uvodi tu izmišljenu, kvazi-filosofsku reč besporedak, misleći da će ga ona spasiti od onoga što on ne može da spreči, tj. od još jedne biserne frljoke, jer on taj stih prevodi ovako:

 

                            Kroz besporedak i kroz metežni život grada (!).

 

Kakvo prepričavanje stiha! Ova dva kroz, ovaj besporedak i metežni život – iako u originalu nema nikakvog života, la vie! – odličja su Vešovićeve prevodilačke naduvanosti, upravo kako je naduvan i ovaj Bodlerov stih u njegovom prevodu, a sve je moglo da se kaže i jasnije i jednostavnije:

 

                                  U metežu užurbanih gradova.

 

Naglašavam ovu nepotrebno iskovanu reč besporedak – jer je Vešović-Subašić sasvim opravdano mogao da doslovno prevede Bodlerovo le chaos kao haos ili kaos – pošto naš Tmičko neretko pribegava sličnim kovanjima misleći da obogaćuje, a on u stvari muti naš jezike.

Tako na primer u drugom stihu treće strofe pesme Sedam staraca – koja prethodi Malim staricama – od Bodlerove slike jasne kao dan:

 

                                    roidissant mes nerfs

                                       (naprežući svoje živce)

 

Vešović pravi jednu neverovatnu i prije i poslije njega nezamislivu kovanicu:

 

                                     živčevlje napregnuto!

 

Živčevlje, Slobodna Bosno! U stvari tu se više ne može govoriti o kovanicama – koje u određenim trenucima imaju svoje pravo glasa, zavisno od toga koji pesnik je u pitanju, ali svakako ne Šarl Bodler – nego o sklepanicama koje, kao ova, izazivaju ne samo podsmeh nego i ozbiljnu zabrinutost za jezičko zdravlje njihovog sklepatelja. A da ne pominjemo štetu koju čini i pesniku kojega prevodi i čitaocima koji ga čitaju.

 

Tako, na primer, kako bi skrenuo čitaočevu pažnju sa stvarnog problema kome ga izlaže nudeći mu svoj prevod, on neće na početku Jesenje pesme, prevesti Bodlerovo bientôt onako kako Bog-Rečnik zapoveda: uskoro, nego će izmudrovati – napregnuvši se do pucanja – svoje naskoro, ali ne vodeći računa što u nastavku tog prvog stiha falsifikuje Bodlerovu sliku koji kaže ronićemo kroz a ne ronićemo u… nijansa, ali sve je u nijansama!

 

Isto tako, na primer, Vešović Bodlerov nedužni podatak da se nešto dešava le soir, tj. uveče, pred noć, iz sredine četvrtog stiha prvog katrena soneta Raniji život, ne samo da taj prilog bahato premešta na početak trećeg stiha, nego nas još jednom šamara svojom sklepanicom: izveče! (i zveče i zveče, Vešoviću, tvoje sklepanice).

 

Isto tako, na primer, u trećem stihu petnaeste strofe već analizirane pesme Blagoslov, u kome je reč o najboljoj i najčistijoj suštini

 

                                        la meilleure et la plus pure essence

 

 Vešović vadi iz nekakvog svog rečnika tu reč koja – i kad bi postojala u tom rečniku u njegovoj glavi – uopšte ne bi ni svojim izgledom ni zvučanjem odgovarala Bodlerovoj prozodiji:

 

                                            I ko izažetak najčišći, najbolji.

 

Pred ovom onostranom reči izažetak gotovo da i ne primećujemo to prostačko ko – umesto kao – koje je njemu ušlo pod nokte i u snove i nema izgleda da ga se otarasi, odnosno da shvati koliko njegov oblik te rečce ne odgovara Bodlerovom klasično jasnom stilu koji odbacuje sve otrcane, ulične oblike reči, od kojih danas doslovno vrve svi naši TV-ekrani.

 

Živčevlje, naskoro, izveče, izažetak… a ovo nisu izdvojeni slučajevi, ima ih još, videćemo! Može Vešović da pjeni i pjani i govori kako te reči postoje – nadam se da i postoje… u njegovim Papama – ali one su toliko anti-bodlerovske da samo doprinose i uvećavaju već utvrđenu prljavost njegovih prevoda. A on neka nastavi da ih sklepava.

 

Ali ovo što sledi baca u zasenak sve prethodno rečeno! Kako se moglo dogoditi da naš papametnjaković iz Papa – koji nam svaki čas drži predavanja te o skakavcima, te o zaštiti okoline zagađene mojim prevodima – kako se moglo dogoditi da taj hvališa nad hvališama i revitalizator francuske poezije kod nas zajedno sa svojom saradnicom Sunitom Subašić – od samo jedne od četiri reči koje čine prvi stih slavne Bodlerove pesme Poziv na putovanje ostvari takvu prevodilačku izopačenost kojoj nema ravne – usuđujem se da tvrdim – u istoriji svetskog prevodilaštva!

 

Taj stih od četiri reči i samo pet slogova, jedan od najmuzikalnijih u francuskoj poeziji koji je mogao poslužiti – a verovatno je i poslužio – kao obrazac simbolističke muzike Polu Verlenu ili Stefanu Malarmeu, glasi:

 

                                        Mon enfant, ma soeur!

 

Šta ima jednostavnije i neposrednije od ovog obraćanja voljenoj osobi koju pesnik želi da povede na neki daleki put u zemlje koje je nekada posetio? Ali, jednostavnost nikada nije jednostavna kad je treba iz jednog jezika prevesti u drugi, makar četveroobličan, odjednom se ispreči toliko stega, ritam, versifikacija, što tačniji smisao. Ako prihvatimo da je Tmičnik Vešović zadovoljio dva prva uslova, iako ne sasvim – ali da ne cepidlačim – što se tiče smisla načinio je od ove slike jednu istinsku havariju-kalvariju ukoliko mogu da upotrebim tu reč.

 

Preveden doslovno, rečnički, gornji stih na svim našim jeziku glasi:

                                 

                                           Moje dete, moja sestro!

 

 I neko ko ne zna francuski shvata ovaj stih! Ali koja je to muha – gore: obad! – ubola Vešovića i pakosno mu došapnula da ga prevede tako da je već obezbedio sebi vrhunsko mesto u svetskoj antologiji ne loše prevedenih stihova – jer ta je veća od one s dobro prevedenim –  nego u onoj u kojoj se nalaze prevodi za koje slobodno možemo reći da su smrt poezije.

 

Odjednom, u Tmičkovom prevodu pored voljene žene kojoj pesnik zavodljivo tepa moje dete, moja sestro, kao da joj peva uspavanku – jer san je u stvari krajnji cilj tog poziva na putovanje – otkrivamo da se Bodler ne obraća samo svojoj dragani-sestri, nego na put poziva i – nepostojeću kćerku:

 

                                       Kćeri i sestro mila!

 

Nastranu što je uz sestro dodao besmisleni pridev mila, zbog rime, i tako neumesno pokičio Bodlerov stih; nastranu što je veznikom i povećao ionako prevelik broj slogova u prevedenom stihu – što nije beznačajno – nego je zaključio da se Bodler ovim enfant-dete obraća još nekome, a to je, po Vešoviću tmičnom – kćerka! Prevedeno tako, Bodler na put ne poziva samo svoju draganu – koju iz milja naziva sestrom – nego i kćerku za koju ne znamo da li je njegova iz neke prethodne veze ili njihova zajednička (mada valjda i Vešović-Subašić znaju da se Bodler nije nikad ženio, niti je imao sina ili kćerku).

 

Da je Bodler dao i naslutiti da se “ispod” tog mon enfant, pored dragane-sestre obraća i nekoj svojoj kćerki, i da želi da ih obe povede na put, bio bi to u njegovo vreme skandal prvog reda, francusko sudstvo bi jedva dočekalo da ga optuži za povredu javnog morala i bio bi osuđen, kao što je bio tužen i osuđen zbog nekih mnogo manje izopačenih pesama!

 

Otkuda Tmičniku Vešoviću jedna takva halucinacija u glavi, iz kakvog ju je rečnika ili enciklopedije izvadio? Jer, postupajući tako, mogao je to mon enfant prevesti i kao moj sine, jer i kćer i sin su dete, enfant, svaki rečnik bi to dopustio, ali nikakva pesnička logika, značajnija od svih drugih. Koju Vešović ne poseduje u dovoljnoj meri, bar ne u onoj koja ne bi dozvolila da se na tom tako nevinom mestu Bodlerove pesme i celokupne frncuske poezije dogodi takav prevodilački pobačaj.

 

Kćeri i sestro… treba stvarno biti bil-de! Ma neka Vešović nastavi da bilda s rečima, ali neka te nabildane-sklepane ne koristi prilikom prevođenja Bodlera, nego u svojim nikakvim pesmama.

 

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...