SB KULTURNI SPECIJAL; LEKCIJE VEŠOVIĆU O BODLERU (VII); VIRTUOZ VRTIGUZ: "Tmičko Vešović prevodeći Bodlerov sonet Neprijatelj bio najveći dušman samome sebi“

Očekujem da Vešović jednom korektno otpočne, nastavi i završi prevod neke pesme, ili soneta. Ovaj Bodlerov je nastavio loše i završio ga još gore, a ako je i započeo korektno bilo je to zato što je doslovno preuzeo prvu strofu iz moga nekadašnjeg prevoda te pesme!

  • Kultura

  • 13. Nov. 2017  13. Nov. 2017

  • 0

  

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Nakon dvije prethodne lekcije Vešoviću o Bodleru u kojima sam se kretao, da tako kažem, napreskok kroz Vešovićev prevod i prepjev – kako ga on naziva – Bodlerovog Cvijeća Zla, dok su sa svih strana iskakali pred mene najraznovrsniji dokazi njegovog prevodilačkog neumijeća, zadržaću se danas na samo jednoj pjesmi, sonetu Neprijatelj čiji je prevod Vešović doterao u odnosu na svoju prvu verziju, ali odmah moram dodati da to što je Vešović poboljšao u odnosu na sebe, ni najmanje ne znači da se poboljšao u apsolutnom iznosu! Poboljšao se ali nije bolji, nije ni to lako!

 

Zaobilazim prvi katren soneta koji je dosta korektno preveden, pre svega zbog toga što ga je Tmičnik Vešović gotovo doslovno prepisao iz prve verzije moga prevoda te pesme! Ali zato nas već u prvom stihu drugog katrena čeka jedno od onih Vešovićevih rešenja za koja možemo reći da su „lopate i grablje“ (da upotrebim alatke koje Bodler pominje u ovom katrenu) kojima on dubi svoj vlastiti grobić na prevodilačkoj mapi četiri jezika kojima se služi. Bodler kaže – a tim stihom on iz uvodne, romantično-parnasovske atmosfere otvara jednu modernu stranicu poetskog mišljenja –

 

                        Voilà que j’ai touché l’automne des idées.

 

Stih je i gramatički i rečnički jasan, svaka od reči nalazi se u bilo kojem rečniku francuskog jezika, pitanje je samo kako će ko shvatiti Bodlerov koncept. Vešović, crni Tmičnik prevodi ovako i izvrće sve naopačke:

 

                            I već jesen misli, evo, dotakla me!

Pođimo od manje značajnih pojedinosti, ako se tako može reći za ijedan Bodlerov stih. Vešović je odlučio da Bodlerovo kolokvijalno voilà, s početka stiha prevede s i već, što nije isto, ali složio bih se – da ne ispadne da sam cjepidlaka – da samo par slogova kasnije, u sredini stiha, taj isti Tmičnik još jednom ne prevodi to voilà, i to ispravnije nego prvi put: evo, i time šalje dođavola i sebe zajedno s tim jedinstvenim refrenom – jedna reč prevedena dvaput u istom stihu! – kakav nećete sresti, ja mislim, nigde.

 

To Bodlerovo voilà, prevedeno dvaput u istom stihu, na početku kao i već i u sredini kao evo, u stvari je jedna bedna ritmička poštapalica i, kao što Vešović voli da kaže kako ja često koristim neku reč zbog rime, evo njega koji pojevtinjuje Bodlerov stih do budzašto samo da bi imao neophodnih dvanaest slogova. Slažem se da prevodilac treba da vodi računa o ritmu koliko i o rimama – kad prevodi pesmu čiji original to zahteva – ali s ovim i već i evo očigledno je da Vešović ne preza ni od čega, samo da pređe na drugu stranu, tj. da, ako je ikako mogućno, dovede prevod soneta do kraja. Da ga smandrlja, kao što će se videti iz nastavka.

 

Još smo u tom petom, po Vešovića kobnom, stihu! On Bodlerovo automne des idées, bahato s kraja stiha prebacuje u prvi deo stiha, i prevodi – ovo sada postaje vrlo ozbiljno – kao jesen misli, ali dokazivati sada tom magarcu iz Papa da ideja nije isto što i misao, bilo bi čisto gubljenje vremena.

 

Međutim to nije kraj i vrhunac Vešovićevog uništavanja Bodlerovog petog stiha soneta Neprijatelj. Sledi ono najbitnije. Reč je o doticanju, odnosno postavlja se pitanje ko koga dotiče u dotičnom stihu. Prema originalu koji je pred nama očigledno je da pesnik kaže j’ai touché, što znači da je on dotaknuo jesen ideja, dok u Vešovićevom slučaju to je jesen misli koja je dotakla pesnika! Ako Tmičko misli da je isto da li pesnik dotiče jesen ideja ili je jesen ideja ta koja ga dotiče, onda neka se pripremi za donji svet koji čeka takve obešenjake!

 

Usput, Vešović je upotrebio jednu prokleto lošu konstrukciju: dotakla me, samo da bi imao kakvu-takvu rimu s jame, i u toj pogrešno odabranoj rimi – ako je dotakla me-jame uopšte rima – počiva i uzrok besmisla koji je ostvario obrnuvši uloge izvršioca radnje.

 

Kao i u mnogim drugim slučajevima, kad Vešović do te mere zabrlja to čime se bavi i u čemu smatra da je najbolji, pokazaću kako je taj Bodlerov stih mogućno prevesti tako da se izbegnu sve te Vešovićeve besmislice, i dvaput prevedeno voilà, i i već i evo, da se zna ko koga dotiče, a da se sačuva izvorni ritam, i rima, i njegov celovit smisao:

 

                              Evo taknuo sam već jesen idejā.

 

Zaobilazim ostatak drugog katrena i dva prva stiha treće strofe – jer Vešović je tu uspeo da načini takav zapetljaj u svakom pogledu i da umesi nešto poput onoga za što kažemo da to ni pas s maslom ne bi pojeo! – a onda nas na kraju prve tercine sustiže jedna veličanstvena Vešovićeva sklepanica, kako sam u njegovom slučaju odlučio da nazivam ono što u normalnim uslovima nazivamo kovanicama! Bodler govori o mystique aliment, mističnoj hrani – koja kod Vešovića postaje mistični sok, dakle piće – koja treba da cvijeću, o kome je reč, da potrebnu vigueur, snagu! A znate li koju reč Vešović Tmičnik stavlja u usta francuskom pesniku ne znam na kojem od svoja četiri jezika: krepčina!

 

Čak i ako shvatamo šta to znači (okrepa, okrepljenje, krepkost...) koja ružna reč! Meni miriše po nečemu krepalom, čujem glagol krepati, vidim krepkost uvećanu do maksimuma i spremno da pukne sa svim nagomilanim gasovima u sebi! Jednostavno, Tmičnik ponovo pokušava da jednom napadnom rečju spasi ono što se spasiti ne može... svoj prevod Bodlerovog soneta.

 

U poslednjoj tercini čak zadaje sam sebi smrtonosni udarac, izvodi neku vrstu neobaveznog harikirija budući da je u međuvremenu zaboravio naslov soneta koji prevodi! To je za ne verovati... Jer Bodler nije bezrazložno ponovio naslovnu reč Ennemi, Neprijatelj, u prvoj polovini pretposlednjem stiha:

                                   

                           Et l’obscur  Ennemi...

 

                              A mračni Neprijatelj...

 

a Vešović se – ne znam da li zbog ritma ili nekog drugog ubeđenja – opredeljuje za reč koja mu se pogrešno čini da je sinonim za neprijatelja dušman! A toliko je ustreptao što je kako-tako došao do poslednje strofe soneta da ne vidi ono što bi morao da vidi i što vidi svako: da Bodler tu reč piše velikim slovom, kao što to čini ponekad i s drugim takvim rečima ali koje Vešović, potpomognut ili nepotpomognut Sunitom Subašić, svojom parnaskom parnakinjom, redovito piše malim inicijalima gubeći tako onu tananu nit koja razdvaja Bodlerovog Neprijatelja i bilo kojeg drugog neprijatelja!

 

Ako već nije mogao da prevede taj deo stiha od šest slogova – jer naš neprijatelj ima čak četiri sloga – tako da sačuva naslovnu reč među njima, mogao je sonetu dati naslov Dušman! Ali toliko, priznajem, još pošandrcao nije! Što nas ne sprečava da zaključimo da je Tmičko Vešović prevodeći Bodlerov sonet Neprijatelj bio najveći dušman samome sebi! Jer, prevesti – u drugom delu pomenutog pretposlednjeg stiha – da nam taj mračni dušman srce glođe – kao što bi pas glodao kakvu kost – dok Bodler kaže ronge le coeur, grize (nagriza iznutra) srce – znači stvarno raditi na vlastitoj propasti...

 

Najzad, apsolutni apsurd u poslednjem stihu! Zar mu Sunita nije mogla pomoći da ne počini taj contresens, ili je smatrala da je njen Vešović superiorniji od Bodlera, koji kaže da taj mračni Neprijatelj koji nam ronge le coeur, izgriza srce

 

                        du sang que nous perdons croît et se fortifie.

 

– dok nedostojni Vešović ne samo da ne shvata da sang que nous perdons, krv koju gubimo, nije što i prosuta krv, isto kao što je besmisleno zameniti teze – kao i povodom toga ko koga dotiče u petom stihu soneta – i zamisliti da tog mračnog dušmana, kako kaže Vešović.

 

                           u rastenju snaži naša krv prosuta,

 

dok je taj Neprijatelj u stvari taj koji nam uzima, pije tu krv koju mi gubimo – ali ne prosipamo! – i

od naše krvi raste i biva sve jači!

 

Očekujem da Vešović jednom korektno otpočne, nastavi i završi prevod neke pesme, ili soneta. Ovaj Bodlerov je nastavio loše i završio ga još gore, a ako je i započeo korektno bilo je to zato što je doslovno preuzeo prvu strofu iz moga nekadašnjeg prevoda te pesme!     

 

 

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...