SB KULTURNI SPECIJAL; LEKCIJE VEŠOVIĆU O BODLERU (VIII): „Vešović se nikada nije izgubio u prevodu, prevod se izgubio u Vešoviću“!

Očekujem da Vešović jednom korektno otpočne, nastavi i završi prevod neke pesme

  • Kultura

  • 20. Nov. 2017  20. Nov. 2017

  • 0

 

 

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

Kad bih svojim Lekcijama Vešoviću davao naslove – ali to ću uraditi kad ih budem objavljivao u knjizi – ovu bih naslovio Zbog rime, a možda bi odgovarao i naslov Marko i Mirka.

 

Vrlo često Vešović – kad ne zna kako da me po svaku cenu napadne – izrekne jednu svoju krilaticu da sam taj i taj stih preveo tako – zbog rime! Uopšte ne poričem da sam stihova i stihova preveo upravo tako da bih i u prevodu, uz sve, imao i dobre, odgovarajuće rime. Slično Vešoviću na isti način je moje prevode Dantea profesorski zavidljivo i karikaturalno napala doskorašnja šefica beogradske italijanistike Mirka Zogović, ali sam joj ja održao takvu lekciju upravo o tome zbog rime, da se nije usudila ni pomoliti iza svoje katedrice, a kamoli da mi pismeno i polemički odgovori!

 

Iako vidim dosta sličnosti između Marka i Mirke, ipak postoji jedna uočljiva razlika: Vešović je samoubistveno drzak i hrabar i spreman je da svašta lane, plane, izmisli (mada i Mirka izmišlja) i ostane živ! Tako je i s rimama. Nema te koju neće prihvatiti samo da bi što brže izašao iz versifikacijskog ćorsokaka, a čini mi se da on uvek nađe opravdanje u sebi za svaku svoju odluku, čak i najpogrešniju, kad su u i pitanju rime.

 

Ne ulazim u oblast Vešovićevog ličnog pesništva, gde on povremeno takođe rimuje – jer to nije moja tema ali za njegov prevodilački rimarij mogu reći da je najsirotiji, najneinventivniji – sem u iskrenutom smislu – u stvari najprostiji koji je iko zamislio i primenio na ovom našem četvoroglavom jeziku, i verovatno šire!

 

O toj Vešovićevoj zloupotrebi rime pisao sam i ukazivao analizirajući njegove prevode francuskih renesansnih i modernijih pesnika, gde je on sebi dozvolio takve ne slobode – jer postoji i jedna prevodilačka licencia poetica – nego bezobrazluke širokih razmera koji su za cilj imali samo jedno – ubijanje Boga u Poeziji! Potpuno isti postupak primenio je i na prevode Bodlerovih pesama, što znači da je Vešović – čak i u saradnji sa Sunitom Subašić – nesposoban da nam – pored drugih stvari i efekata – i kroz tu versifikatorsku veštinu ukaže na razlike između, na primer, jednog Pjera de Ronsara i Šarla Bodlera...

 

Ukratko, u celokupnom prevodilačkom opusu Marka Vešovića – a on govori o nekih 40 000 prevedenih stihova – nema ni jedne jedine rime koja mi je izmamila zavidljivi uzdah. Naprotiv, ono što je najviše učinilo da se zgadim od svega tog nadriprevodilaštva su upravo rime u njihovim najraznovrsnijim iskvarenim oblicima.

 

Tih iskvarenih oblika rime ima kod Vešovića u svakom trenutku i na svakom mestu. Neću ovde davati primere nepravilnih, krnjih ili asonantnih rima – koje svakako nemaju šta da traže prilikom prevođenja francuskih pesnika od Renesanse do XX veka – nego ću s vašom dozvolom izdvojiti iz tog sumanutog inventara samo one za koje mogu reći da su svojevrsni izum Marka Tmičnika Vešovića koji on ne mora da patentira jer niko zdravopametan mu ga neće ni plagirati i još manje pokrasti. Rime čiju jednu rukovet navodim u nastavku one su koje nazivam početničkim, čak prapočetničkim, ali kako je njihov izumitelj preturio mnogo decenija od doba  kad su pomalo i dopustive – jer se računa da će u budućnosti biti popravljene, a pred Vešovićem nema više nikakve (prevodilačke) budućnosti – moramo ih uzeti u najvećoj ozbiljnosti i kao školski primer anti-versifikacije.   

 

Žalosna jedinstvenost ovih rima je u tome što se Vešović dosetio kako pomoću malih, jednosložnih reči – kao: će, je, se, ti, ga... – povezanih s nekim drugim rečima, može da se „provuče“ kroz kakav za njega drukčije nerešiv versifikacijski problem, misleći da ga niko neće videti, ne vodeći računa što ni Univerzitet – a ovo kažem jer se on lično busa u prsa da je univerzitetki profesor, kao što je to i Mirka Zogović, ali oboje penzionisani – ni dobar čitalački ukus nisu u stanju da to provare. Pogledajte u kakvu je konvencionalnost – najsmrtonosniju suštinu po Poeziju – i formalnu usiljenost pao Vešović, udovičko-udarnički zloupotrebljavajući lepe male reči naših jezika: će, je, se, ti, ga...:    

  

izabra me / plamen         koje / potrebno je                 što ga / blještavoga

pred tim / leti                   mramorna ti / brati                dotakla me / jame

zaludna je / daje              ko da / Priroda                       jecaje / ustima je

krilu ti / puti                     što me / mome                       gase / ogrnula se

razgaljuju ga / puka        riječ / mi je                              strese / činile se            

sjaje / dojila je                 čudesa / raspinje sam            nose / smo se                

tvoja će / zadaće              biće / naši će                          kretao se / kose            

                                          potom / to to

 

Sve ove reči naših jezika, svaka lepa za sebe, crvene od stida što ih je Tmičko Vešović ovako na silu povezao i proglasio za rime, i to u nasrtaju na Bodlerovo Cvijeće Zla!

 

Neko može, provocirajući, reći: što da ne! Zaista, što da ne? Ako je Vešović do guše zaljubljen u ovu vrstu nerima – pozdravila ga Merima ! – neka ih koristi u svojim pesmama, ili možda prevodeći neke pesnike – svakako ne francuske – kojima bi one eventualno odgovarale, ali ipak bez preterivanja. Međutim, kad je reč o Bodleru, one ne dolaze u obzir. Nema u celokupnom Cvijeću Zla nijedne rime koja bi opravdano mogla biti zamenjena nekom od ovih gore navedenih, ili sličnih.

 

Jer Bodler je strože nego ijedan francuski pesnik poštovao pravila francuske klasične versifikacije – nije se usudio čak da rimuje jedninu s množinom, na primer: mer-vers, more-stih, jours-amour, dani-ljubav, itd., što se Vešoviću u njegovom uglu čini neverovatnim, ali on ne razume ništa od toga – kako se ne bi zamerio Akademiji i Univerzitetu i da bi izbegao napade u tom smislu, jer mu je estetički moral bio iznad onog drugog, malograđanskog, zbog kojeg je i dopao Suda.

 

E sad, Vešoviću! Kad kažem zbog rime, dakle, nisam apriorno protiv tog postupka, ali jesam protiv ovih nakaradnosti i neodgovornog kalemljenja tvojih rimskih prljavština na Bodlerove stihove. Dosad se nisi izvinuo za psovku koju si mi uputio, dosad nisi objasnio zašto si tuđi prevod Tristana Korbijera kritikovao kao da je moj – što znači da hoćeš da i dalje ostaneš hulja u očima cijeloga svijeta – ali daj navedi jedan jedini primer u mojih preko 100.000  prevedenih stihova gde sam zbog rime počinio ovakve nepodopštine s bilo kojim pesnikom kojega sam prevodio – ipak mnogo više nego ti – a pritom možeš uzeti u obzir i mojih 30.000 stihova koje sam s italijanskog, slovenačkog, hrvatskog, bosanskog i srpskog, preveo na francuski – podatak koji bi te – avajni univerzitetski profesore Vešoviću, kao i tvoju koleginicu Mirku Zogović s beogradskog Univerziteta – morao i zanimati i obavezivati, da oboje niste načinjeni od iste kvarne tvari pune žuči.

 

 

U izboru tekstova o Bodleru, Vešović je – kako bi svome aljkavom prevodu dao navodno naučni izgled! – na kraju svoga izdanja Cvijeća Zla citirao nekoliko tekstova o Bodleru, među kojima i zapis Tina Ujevića, koji doslovno kaže da je Bodler dijete salonskog 18. vijeka! Čak da je ova Ujevićeva misao samo delimično tačna, a ona je više nego takva, Vešović je morao da vodi računa o tome što kaže veliki Tin. Ali umesto djeteta salonskog 18. vijeka u njegovim prevodima i to najviše zbog tog zbog rime dobili smo jednog – oprostite na izrazu – prevodilačkog  neotesanca.   

 

Evo još malo istorije poezije. Nikola Boalo, 1636-1711, francuski pesnik i autor jedne slavne Pesničke umetnosti – koja je slobodno mogla biti nenapisana, ali koju Bodler nijednim mišljenjem nije doveo u pitanje – eliminisao je iz francuske poezije formu balade, čak i one Vijonove, tvrdeći da je ona odviše podložna „hirovitostima rime“, upravo tako. Opet to Vešovićevo: zbog rime. Klasicista Boalo nije imao dovoljno mašte, kao ni Vešović uostalom, da se priseti kako su najlepše pesme napisane vrlo često zahvaljujući tim hirovitostima rime, а mi poznajemo i novije primere: symboles kod Bodlera, nevermore kod Poa, i hiljade drugih!

 

Iz čega izvlačim zaključak: i u prevodu možemo da zbog rime – ali koja zvuči ubedljivo, a ne kao očigledna disonanca, već kao da je sama izašla iz originala – načinimo neki previd ili neznatno smisaono ogrešenje, ali pod uslovom da smo došli do pesme koja se čita kao da je napisana na jeziku prevoda, odnosno da je – kako je to jednom rekao Pol Valeri, 1871-1945 – belle mais infidèle, lepa makar i po cenu da bude neverna, jer prevod je na francuskom ženskog roda! Nažalost povodom Vešovićevih prevoda Bodlera – kao i onih iz Antologije ostvarene sa Sunitom Subašić – mogu reći da su sve njegove traductions i nelepe i neverne!

 

Vešović se nikada nije izgubio u prevodu, prevod se izgubio u Vešoviću!     

          

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...