SB KULTURNI SPECIJAL; LEKCIJE VEŠOVIĆU O BODLERU (X): “Tmičko Vešović još jednom osiromašio bh. prevodilaštvo, natprirodnom sposobnošću da...”

Na kraju teksta od prije nedelju dana, rekao sam – i poneki čitalac Slobodne Bosne možda se začudio jer nije navikao na moj takav govor – da je Tmičko Vešović konjina nijedna, iako sam mu nedavno, istina je, rekao da je i magarac iz Papa (imao sam neki razlog koji sam zaboravio, ali ovaj neću)!

  • Kultura

  • 04. Dec. 2017  04. Dec. 2017

  • 0

 

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Jesam, rekao sam da je konjina nijedna da bih opomenuo Vešovića – koji sebe smatra uvaženim penzionerom sarajevskog Univerziteta – koji je u jednom tekstu, da bi pokazao kako sam ja loš prevodilac, načinio ovu cirkusku igru rečima, onu najprizemniju, neoprostivo laku, nazvavši neki (čitajte: svaki) moj prijevod KONJgenijalnim! To ipak nije dostojno jednog samopoštovanog univerzitetskog profesora, takva petparačka terminologija, kad je ipak reč, hteli ili ne hteli, o vrhunskoj intelektualnoj djelatnosti kao što je prevođenje poezije.

 

(Mala digresija: ovde se Vešović još jednom „dodiruje“ s onom bivšom šeficom beogradske italijanistike, Mirkom Zogović, koja nije odolela, u svojoj sterilnoj i polupismenoj recenziji moga prevoda Vita Nova Dantea Aligijerija, da me nazove Konja Mićević, da bi joj zauzvrat Tmičko Vešović okivao u suvo zlato najobičnije, već odavno izbledele reči njenoga oca; ludilo!)!   

 

Šta treba da očekujemo? – da ja sad uzvratim na isti prizeman i prostački način i da, na primer, kažem kako je svaki Vešovićev prevod, pa i sam Vešović, kongenitalan, čak kongenitalijan, itd! Pa gde bismo tako stigli, i kakvu lekciju dajemo onima koji od nas u ovim utucima – koji po svojoj prirodi treba da budu žestoki, ali... konjgenijalan! – očekuju da nešto, nakon svega, ipak nauče!

 

Ali, Vešović je – primećujem – definitivno zaražen tim virusom neukusnog ukusa – koji pojačava utisak prljavosti svakog njegovog prevoda, pa i njega samog – u tretiranju reči svih naših četiriju jezika, valjda zbog toga što mu u prevođenju poezije, pa ni u pisanju vlastite, to ne polazi za rukom na ozbiljniji način! A u nekoj drugoj prilici, stalno napadajući moje prevode, čak je otišao tako daleko da je napisao kako sam neku pesmu pretvorio u Sosovo polje i odmah je – da bi bio shvaćen – pojasnio da se radi o onom istorijskom polju gdje su Srbi bili u gadnom sosu! To je neuporedivo neukusnije nego kad bih ja, recimo, čineći sličnu igru, rekao da je Marko Vešović Sorosovo čedo, umesto Šorošovo, zato što je dobio uglednu nagradu te Fondacije!

 

Pa kako onda da se brani od moga mišljenja iznesenog na stranicama ovih novina u pismu Miljenku Jergoviću – koji mi, primećujem usput, još nije odgovorio – i poriče da su njegovi tekstovi protiv mene, zamišljeni kao navodni traktat o prevodilaštvu, u stvari i par excellence Priručnik govora mržnje kakvome nema ravna na ovim prostorima. Navoditi primere za to, vadeći ih iz tekstova u kojima se kao govori o Bodleru, Valeriju ili Erediji, ispunilo bi prostor nekoliko ovakvih lekcija, pa zasad prekidam razgovor o ovoj temi za neku drugu priliku i nastavljam s tabirenjem Vešovićevog prevoda Cvijeća Zla.

 

Neki čitalac se možda seća da sam u prethodnim bisernim frljokama pokazao Vešovićevu slabost prema broju trista 300 – koji on koristi kad mu treba rima na ista, bez obzira što u originalu redovito nema ni pomena te brojke! Ne kažem da se u nekim slučajevima – ali zaista retkim, kao u nekoj prigodnoj pesmi bez većih ambicija, na primer – jedna takva poštapalica ne može i tolerisati, ali kad postane navika i kad je upotrebljena tamo gde ne može biti opravdana ničim drugim nego lošim versifikacijskim ukusom, i uopšte ukusom – to ne!

 

Takav je slučaj s Bodlerovom pesmom Harmonija večeri, Harmonie du soir, neobičnog oblika čiji je prevod skandalozan ne samo zbog te rime na trista, nego doslovno zbog svega što je Vešović strpao u taj jalovi pokušaj prevođenja Bodlera. Gotovo nigde kao u tom pokušaju nije pokazao koliko je njegova slabost jaka, kako bi rekao Jonesko... Odnosno, kako se od harmonije pravi disharmonija...

 

Harmonija večeri je jedinstvena među Bodlerovim pesmama jer je napisana u formi pantuma – koju je Bodler mogao upoznati prilikom svog nedovršenog putovanja do Indonezije – čiji su formalni uslovi prilično strogi jer su četiri katrena povezana jednim parom rima od kojih se neke kao refreni ponavljaju iz jedne u sledeću strofu, ovako: a-b-b-a / b-a-a-b / a-b-b-a/ b-a-a-b.

 

Radi se o ostvarivanju jedne harmonije, istinskog versifikacijskog kontrapunkta, a mogao bih upotrebiti i neko poređenje sa šahovskom igrom pošto je Tmičnik, umesto da češće boravi u mojoj uvek otvorenoj školi prevodilaštva, protraćio mnogo vremena buljeći u figure što je za posledicu imalo potpuno iscrpljenje njegovog osećajnog srca i otupljenje njegove maštovite mašine!

 

Da bi ostvario taj uslov dobro odabranih rima koje treba da funkcionišu od početka do kraja, prevodilac gotovo mora da bude ništa manje maštovit i vidovit od samog pesnika! On mora da izabere one rime za koje predviđa da ga neće izdati, da tako kažem, ni prinuditi da ih, već posle nekoliko redova, muči, siluje i iživljava se na njima, opisujući trenutak u kome se na svet spušta jedna tiha harmonična večer, ničim narušena, što je zaista retkost nad retkostima u Cvijeću Zla. Ovo su te dvije rime koje se prepliću kroz celu Bodlerovu pjesmu: ige i oir, a kod Vešovića: ine i ista, koju će on u toku prevođenja pretvoriti u išta i time poremetiti taj sveopšti sklad, i samim tim nagovestiti konačni rezultat: ništa!

 

Ali, poremećaj tog sklada jasno je nagovešten već u prvom stihu. Bodler kaže:

Voici venir les temps où vibrant sur sa tige –

što u doslovnom prevodu može da glasi:

 

                        Evo dolazi tren kad trepereć na svome struku…

 

Međutim, Vešović u pomanjkanju invencije uvodi na kraju svoga prevoda jednu sliku koje nema kod Bodlera i koja u potpunosti narušava tu predvečernju atmosferu, jer noć još nije pala:

 

                        Evo došlo je doba kad trepteći, sred tmine,

 

Da je naslov Bodlerove pesme Harmonija noći ovaj petparački Vešovićev dodatak, lirski patrljak, sred tmine, još bi i imao smisla, ali ovako svedoči o njegovoj nespretnosti i nespremnosti od samog početka. Tmičko voli tminu, nikad mu je nije dosta, i zato kaže: sred tmine. a to što ne razlikuje značenje francuskih reči le soir, veče, i l’obscurité, nema veze!

 

Vešović takođe voli da dodaje prideve, to sam odavno ustanovio, i opomenuo ga da je u ovim stvarima, ako smo već prinuđeni, opasnije dodavati nego oduzimati. On te prideve redovito dodaje zbog rime, kao što na jednom mestu kaže Mojsije stari – razume se, zbog rime sa stvari – iako Bodler ne precizira da je Mojsije bio star kad je primao Zapovesti! Tako u drugom stihu ove pesme on za Bodlerova encensoirs – bez ikakvog atributa – kaže da su kadila čista, što je takođe jedno bljutavo, potpuno nebodlerovsko poređenje, jer šta drugo kadila mogu da budu nego – čista!

 

Ubrzo, već u trećem stihu dolazi taj trenutak koji bi u istoriji prevodilaštva mogao s pravom da se nazove Vešovićev trenutak. Bodler kaže:

 

                        Les sons et les parfums tournent dans l'air du soir –

 

koji u približnom doslovnom prevodu glasi:

Zvuci i mirisi kruže u zraku večeri.

 

Zvuci i mirisi kruže, ali francuskom pesniku ne pada na pamet da ih prebrojava, jer je to i nemogućno pošto je njihov broj izgubljen u toj međusоbnoј povezanosti i prožimanju koje Bodler u jednoj drugoj pesmi povodom mirisa i zvukova naziva correspondances, saglasja, saglasnosti. Ali Vešović hoće da ih po svaku cenu prebrojava – valjda se u tome vežbao i u svojim Papama u dubokoj mladosti, dok je mirisao i slušao predvečernje mirise i zvuke – i očaran je kad blesasto ustanovljuje da i zvukova i mirisa ima tačno 300 – i slovima: trista – i, posrćući do telefona, javlja svojoj parnaskoj parnakinji Suniti Subašić ovo:

 

» Zamisli, izračunao sam koliko ima zvukova i mirisa u zraku u Bodlerovoj Harminiji večeri, sve ukupno trista, a to mi daje fantastičnu rimu na ista!« – Divno, odgovara Sunita, i tu se razgovor prekida (bar za nas).

Tako je Tmičko Vešović još jednom osiromašio bosanskohercegovačko prevodilaštvo, ovoga puta svojom natprirodnom sposobnošću da broji zvuke i mirise, poslušajte:

 

                        Zvukova i mirisa kruži u zraku trista.

 

Da je Bodler bar rekao da ima mnogo zvukova i mirisa, ali nije… Pošto zvuci i mirisi kruže Vešović ih je zaokružio na 300, a zašto ne 305, 310, 333, itd? Zaista, ovde Vešović daje jedinstveni primer kako jedna reč – čineći čak sasvim korektnu rimu, čista-trista, ali nije sve u rimi – može biti smrtonosna u nekom stihu ako se pojavi ne svojom voljom nego neprirodno, nasilovano, kao što je ovde slučaj.

 

Da nastavim, jer ima još toga da se kaže do kraja pesme? Zaista, posle ovog Vešovićevog trista, dosta mi ga je za danas, a nadam se i za vas!


  

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...