SB KULTURNI SPECIJAL; LEKCIJE VEŠOVIĆU O BODLERU (XI): TROJNI IDIOT: „Mačuga, kojom mi Vešović prijeti ovdje je izdevetala Bodlerov katren kao..."

Ne mogu verovati da neko namerno želi da napravi idiota od sebe, a za Vešovića – dok nije počeo da se bavi prevođenjem poezije i, još gore, pisanjem o njenom prevođenju, tj. o meni – najmanje

  • Kultura

  • 11. Dec. 2017  11. Dec. 2017

  • 0

 

 

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Pa ipak evo tri vrlo različita dokaza koji me uveliko poriču, mada bi ih se lako našlo još toliko (idiotija nema međe).

 

Prvi dokaz da Tmičko Vešović namerno ili nenamerno pravi od sebe idiota:

U jednom od utuka – koje on objavljuje u svojoj brbljivoj ali nemaštovitoj Svaštari i nepotrebno troši tintu i muči svoju tintaru – komentarišući moje pisanje na ovim stranicama, Vešović piše kako sam ja sebe predstavio kao Mocarta a njega kao zlog i ljubomornog Salijerija!

 

Kad se zna da su u onom lošem i pogrešnom Formanovom filmu – na koji se neobavešteni Vešović oslanja – Mocart i Salijeri zaista predstavljeni u tom odnosu: genijalni i osrednji umetnik, Vešovićeva priča može da se učini prihvatljivom: Kolja Mićević je sebe proglasio za božanstvenog Mocarta, a njega, bednog Vešovića, za ljubomornog dvorskog doušnika Antonija Salijerija! Tako dezinformiše Vešović, i kao da uživa u toj ulozi doušnika!

 

Ali Vešović živi u malom krugu svojih budaleština i malo šta vidi izvan tog kruga. Jer, da vidi, znao bi da sam ja, Kolja Mićević, prvo u Banjoj Luci – njemu pod nosom, ali u koju bi on putovao, kako kaže, samo u bombarderu – a zatim dvaput u Beogradu – u koji ne smije ni u bombarderu ni auto s-topom – objavio čitav jedan muzikološki roman-studiju od preko trista (300, broj Vešoviću suludo drag!) strana pod naslovom MOCART, Zločin Marije Terezije, u kome sam upravo svu krivicu za Mocartovu preranu smrt dokumentovano prebacio na austrijsku Despoticu i, kasnije, na njenu policiju, u potpunosti rehabilitujući krivo optuženog stranca u Beču, Italijana Antonija Salijerija.

 

Dakle, da sam ga – a nisam – i uporedio s Antonijom Salijerijem bila bi to za mračnjaka iz Papa jedna sasvim časna pohvala! Umesto toga on se sam pred nama legitimisao kao navodni doušnik   Salijeri... i ispao to što je ispapao.  

 

Drugi dokaz da Tmičko Vešović namjerno ili nenamerno stvara od sebe idiota:

Od trenutka kad je samoga sebe proglasio za Salijerija – ali onog lošeg i ljubomornog, iz izmišljene legende i lošeg i pogrešnog Formanovog filma Amadeus – Vešović je mene istim potezom proglasio za – Mocarta!

 

Kako to čini, i zašto to još čini? Pa on piše serijski kratke tekstove o mojim prevodima Šarla Bodlera u kojima je, već u naslovu svakog, sasvim zamenio moje ime Mocartovim, tako da neko – ko ih čita, a verovatno ima i takvih – zaista može steći utisak da je Volfgang Amadeus Mocart prevodio, i to krajnje loše, francuskog pesnika Šarla Bodlera na srpski i ostale ovdašnje jezike koje doduše, ako verujemo Vešoviću, nije dobro naučio! Mocart, prevodilac po anticipaciji, budući da je umro trideset godina pre Bodlerovog rođenja... samo idiot može doći na takvu ideju. Nažalost, ima i idiotskih ideja...

 

Kad sam prvi put naišao na tu nesuvislost nadao sam se da će Vešović, gutač mraka, već u sledećem tekstu odustati od te besmislice, ali ne! Već je objavio preko desetak takvih tekstova – a vjerovatno će ih biti još – pod krupnim naslovom MOCARTOVI PREVODI BODLERA, s vešovićevskim simptomatičnim podnaslovima od kojih neki zaista zadiru u oblast čiste šizofrenije: Uradak prevodilačke kurčine, Jer Srbin ima što niko nemade (itd, neka mu bude) ali kako shvatiti ovo: Kako Mocart prca Šarla (Bodlera)! Na pitanje zašto on to čini, nemam odgovora. Ali da će mu se osvetiti to što skrnavi Mocarta, ja sam mu garant.

 

Treći primer da Tmičko Vešović namerno ili nenamerno gradi od sebe idiota:

Bez obzira što je njegov rečnik skaredan i počesto skatološki, to još nije vrhunac njegovog urođenog idiotizma! Vrhunac je, na primer, kad Tmičko odluči da stavi uporedo svoj i moj prevod neke Bodlerove pesme – ne navodeći original – i pozove čitaoca da proceni koliko je njegov prevod bolji od moga.

Za ovaj uporedilački prevodilački eksperiment Tmičko Vešović opredelio se za pesmu Cijela, Tout entière, za koju misli da ju je savršeno preveo naročito u odnosu na moj prevod, a ja kažem da je to jedan od njegovih – opet! – prljavijih prevoda.

 

(Nota bene za benu Vešovića: Tmičko, pa Vi niste u stanju da na francuskom navedete ispravno ni naslov pesme s čijim prevodom hoćete da se megdanišete sa mnom, jer nije: Toute entière, nego: Tout entière, šta radi Vaša parnaska parnakinja Sunita s tim suvišnim E?)

Počnimo od dve sitnice s početka prvog i cijelog četvrtog stiha prve strofe, kada se Demon obraća Pesniku, iskušavajući ga i želeći da ga uhvati u grešci. Pesma počinje:

 

                                Le Démon, ...,

a Vešović to pretvara, nećete verovati, u:

                                   Gore Vrag...

 

I još jednom, meni za inat, ne poštuje zlatnu konstantu, tj. da Demona stavi na sam početak cele pesme, a da ne govorimo koliko je ovo gore – sa svojim višemislenostima – neodgovarajuće, i da Demon nikako ne može da se prevede kao Vrag, jer je Vrag jedna od vašarskih manifestacija Đavola, dok se kod Bodlera ne radi ni o jednom ni o drugom, nego upravo o Demonu, Zlom Duhu, nekoj vrsti Amora boga ljubavi preobučenog u intelektualnog Mefistofelesa; Demon je zaista naša reč i ne treba joj nikakav sinonim.

Nakon ovog pogrešno postavljenog početka, Vešović nas vraški – pun vaški – zasmijava rešenjem četvrtog stiha prve strofe:

                                Me dit: „Je voudrais bien savoir...“

I polaznik večernjeg kursa francuskog jezika znao bi da prevede ovo, čak na više načina – ali uvek moramo da se odlučimo za jedan – pa sam tako postupio i ja u svome prevodu načinjenom pre dobrih tridesetak i više godina:

                                   Reče mi: „Hteo bih znati...“

A šta čini Vešovičev Tmičnik? Njegova opsesija da po svaku cenu bude bolji – i različit, različit! – od mene do najmanje sitnice, samo pravi neverovatan obrt reči i ispisuje (za ne poverovati):

 

                                   Stog reče: „Bih htio znati...“

 

Kakva originalnost! Marko misli da će postupkom pretvaranja moga hteo u htio i idiotskim obrtom reči – Htio bih u Bih htio – postići to što želi – žarko! I ide u totalnu destrukciju naših BiH jezikâ stavljajući u Demonova usta jednu konstrukciju koja ni približno ne postoji u originalu, a – što se tiče naših jezika – mislim da je Vešović prvi – i, nadam se, poslednji – ko je iskoristio ovaj stilski iskaz: Bih htio... Jer, ako je želeo da zaista bude različit – i možda bolji od mene, što mu želim – mogao je Demonovu uvodnu rečenicu elegantnije – pošto Demon govori čisti francuski jezik i zgadio bi se na ovo Vešovićevo Bih htio... – formulisati ovako:

 

                                   Stog reče: „Rado bih znao“..., itd.

Ali to bi Vešovića obavezivalo da menja prokletu rimu koju je po navici već drpio od mene!

Ove sitnice – Gore Vrag; Bih htio; i od mene oteta rima na znati – potpuno deklasiraju Vešovića već na prvom koraku da me prevaziđe; a to je tek početak!

 

Posle sitnica, krupnice! Posle besmislene druge i treće strofe – u njegovom prevodu, dakako – ulazimo u jednu od najzapetljanijih i najiskrivljenijih Vešovićevih prevodilačkih bisernih frljoka tako da mi nije jasno – i tu se razotkriva Tmičkov treći idiotizam – kako je mogao i pomisliti da se s takvim galimatijasom od četiri stiha i 32 sloga mogao pojaviti u javnosti i stati izazovno do mene. Iako taj isti Tmičko insistira na tome da se ne poredi original s prevodom, ipak – kao jedinstveni kuriozitet i poslasticu – navodim ta četiri stiha:

 

Quel est le plus doux. " - Ô mon âme !
Tu répondis à l'Abhorré :
"Puisqu'en Elle tout est dictame,
Rien ne peut être préféré.

 

Očigledno je da su prve reči ovog katrena kraj jedne duže Demonove rečenice. Što je prilično redak i možda jedini efekat takvog opkoračenja u Bodlerovom Cvijeću Zla. Čak je Tmičko to donekle i sačuvao, ali nakon toga on od svega ostalog pravi rusvaj u kome su se ispreturale Bodlerove rečenice, pojavila se nova opkoračenja, izmešala se glagolska vremena, nametnule se nepravilne rime koje nemaju blage veze s Bodlerovom versifikacijom, uleteo znak pitanja koga u Bodleru nema, a u svemu tome se iskristalisao jedan novi lik u Vešovićevoj prevodilačkoj menažeriji za koji bismo mogli reći da je bliži rođak već dobro poznatog Tmičnika: to je Gnusnik, kako je Vešović adaptirao Bodlerovog Abhorré iz drugog stiha!

 

A gde se izgubilo Ô mon âme, o dušo moja, iz drugog dela prvog stiha? To će vam otkriti Tmičko-Gnusnik ovim što sledi:

                                   Najslađe? „Jer iz cijele

                                   Nje“, o moja dušo, kažeš

                                   Tom Gnusniku, „lije melem

                                   Ništa nije mi najdraže.“

 

Mačuga, kojom mi Vešović prijeti u svojim tekstovima, ovde je izdevetala Bodlerov katren kao rijetko kad ko bilo koga! Čak i ako prihvatimo to novokomponovano ime Gnusnik kojim je Vešović nazvao Bodlerovog Demona, kako ne ostati zabezeknut da je drugi stih ove strofe, ritmički i smisaono klasicistički jasan:

                                   Odgovorih ja Gnusniku –

postao – uz toleranciju mnogih pesničkih licencija (ili pretumbacija, govoreći Vešovićevskim jezikčinom – neprobavljivo:

                                   Nje, o moja dušo, kažeš?

Iz cijele / nje, prevodi Vešović, kao da cedi sav gnus svoje prevodilačke duše, jer otpočeti stih slogom nje je protiv pravila najslobodnijeg pjesništva, a kamoli onog kome se povinovao modernista Bodler ali još uvek sav u klasicističkom ruhu.

 

Takođe, velika je razlika ako poslednji stih katrena prevedete, kao što je to učinio Tmičnik-Gnusnik – evo, doneo nam je još jedan svoj nadimak! – Ništa nije mi najdraže, a ne nijansiranije: Ništa ne može bit draže! Ali naš Tmi-Gnus–Vrtigus nema nikakvo čulo za ta smisaona nijansiranja. On kao sivonja napreduje kroz tekst, s devizom Što prije do kraja. Jer kako inače objasniti da je Bodlerov aorist Tu répondis, Ti odgovori, postao prezent: kažeš, na zahtevnom i ključnom mestu rime, gde je – kad ga je već izmislio –  trebalo da postavi tog Gnusnika, Abhorré! Ali to su sve velike nepoznanice za Vešovića.

 

Isteklo mi je vreme i neću navoditi sledeće u prevodu ubogaljene strofe, a neću dati ni svoj sublimni prevod gornje strofe. Po prvi put otkako pišem o Veršoviću zaista moram da se distanciram od jednog takvog Tmičko-Gnusa! A on neka se i dalje u prsa busa.

Bih htio ipak ovu lekciju završiti jednim epitafskim dvostihom za Vešovića:

                                   Znam da kao Tmičnik usnih

                                   a probudih se ko Gnusnik!

 

                                  

    

 

   

  

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...