SB KULTURNI SPECIJAL; LEKCIJE VEŠOVIĆU O BODLERU (XIII): „Lajem, lajem, ne znam šta ću s tim belajem...!“

Pored svih mrcvarenja dvostiha u svim pravcima, Vešović je uspeo da drugi stih učini u najmanju ruku dvosmislenim!

  • Kultura

  • 25. Dec. 2017  25. Dec. 2017

  • 0

 

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Otkako je Tmičko Vešović u jednom svom budalastom tekstu o meni prepričao svoj telefonski razgovor sa Sunitom Subašić – koja je upravo na TV gledala i izbezumila se slušajući kako me Boris Dežulović hvali kao prethodnog dobitnika Kočićevog Pera – više puta mi se događalo da jasno, kao da mu prisustvujem, čujem Sunitin i Markov razgovor, preko telefona ili uživo za nekim sarajevskim kafanskim stolom – gde ja nemam pravo pristupa jer je strahoviti Tmičnik –  kome se odnedavno pridružio i Gnusnik pravo iz njegovog bednog prijevoda Bodlerove pjesme Cijela – zapretio da će me izdevetati drenovakom ako me sretne na sarajevskim ulicama! Jednom sam kao čuo ovaj odlomak njihovog razgovora na moju temu:

 

Sunita Subašić: – Onaj Mićević ne prestaje da u Slobodnoj Bosni objavljuje odvratne tekstove o tvojim prevodima Bodlera...

Marko Vešović: – Ma pusti ga neka objavljuje, jednom će i prestati, dosadiće mu... kao što je i meni dosadilo ovo što pišem u Svaštari... Lajem, lajem, ne znam šta ću s tim belajem!

 

Sunita Subašić: – Uhvatio je neki gadan ritam od ponedeljka do ponedeljka, kao da nema namjeru da staje. Nema on tvoju pronicljivost i elokventnost, ali ne može mu se reći da nas ponekad dobro ne zakači!

Marko Vešović: Sunita, ti znaš da mene nikada niko nije nadlajao u polemici, a imao sam ih cijeloga života, pa neće ni taj banjalučki smrad.

 

Sunita Subašić: Mora mu se priznati da te pažljivo čita, meni je žao što nisi iz moga proznog prijevoda Bodlerovog soneta Ponor zadržao ponor, nego si se opredijelio za jaz, jer si ga povodom Valerijevog Morskog groblja kritikovao zbog toga što je upotrijebio upravo tu riječ umjesto ponor! Tu si bio malo neoprezan, Kolja je svakako slabiji od tebe ali ipak mu ne treba ostavljati priliku da te opravdano kritikuje... iako je mene povodom ponora pohvalio!

 

Marko Vešović (Povisujući ton): Nemoj da se sad raspravljamo šta je trebalo, šta nije, tako je kako je, i ako ti se ne sviđa ne moraš mi više ni praviti te svoje prozne verzije ako misliš da ih se moram držati kao pjan plota...  

 

Sunita Vešović (Smiruje ga): Naravno, naravno da ne, ti prepjevavaš, ti si pjesnik, Kolja samo štanca,  ali vidiš kako i on zna da udari. Ponekad mi je žao kad pročitam kako te vrijeđa, a ti znaš koliko čitaoci uživaju u tome kad tebe neko vrijeđa! Dosad te nazvao magarcem, jazavcem, pa i konjinom... Možda bi mogao da ga tužiš za uvredu i duhovnu bol...

 

Marko Subašić: Neka vrijeđa koliko hoće! Dokazano je u slučaju svih velikih pjesnika da je njihova slava samo porastala što su ih više vrijeđali i napadali! A iskreno mislim, što se tiče suda, da on zasad ima više razloga da tuži mene nego ja njega... ipak sam mu prijetio drenovakom da ću ga izlemati ako ga djekod sretnem u Sarajevu, zbog čega se, vidjela si, požalio gradonačelniku i rekli su mi da je to upozorenje registrovano... 

 

Sunita Subašić: Mislila sam da bi možda bilo dobro da mu povremeno odgovoriš u Slobodnoj Bosni, ovo u Svaštari je gotovo anonimno, imaš pravo na to po zakonu o štampi, jer tvoja šutnja može biti shvaćena kao priznanje i slabost...

 

Marko Vešović: E zabole me i zbog priznanja i zbog slabosti, na crvenog ću ih bana sve nabosti! Ne treba mi glasilo Šćepovo, dosta sam se uz njega šlepov’o...        

Sa ovim se – najzad zvučnim i bogatim rimama: slabosti-zabosti; Šćepovo-šlepovo – završava ovaj razgovor dvoje paparnaskih paparnjaka, ali nije nemogućno da se u nekoj drugoj prilici neće nastaviti ili otpočeti neki sasvim novi! Odoše u paramparčad ti parnaski snovi! Zato bolje da pogledamo gdje smo danas sa stanjem Vešovićevih prevoda-prepjeva Bodlerovog Cvijeća Zla!     

  

Predlažem da se načas zadržimo na pantumu, onoj jedinstvenoj pesmi Harmonija večeri, u kojoj je Vešović, prevodeći je, prebrojavao mirise i zrake, i došao do čudesne brojke 300, trista! Da je bar nastavak opravdao taj račun! Ali nije, čak se može bez oklevanja reći da je u nastavku produbio jaz – riječ koju Vešović voli kad je on upotrebi, a ne voli kad je upotrebim ja! – u koji je pao kao u ponor

 

Vešović ima veliki problem s malim rečima, i to konstantno! Malim, ali ne po značenju – jer svaka reč je značajna – nego po broju slova ili slogova od kojih su sačinjene. Kad, kao u pesmi Odricanje Svetog Petra, treba da imenicu le bruit prevede kao bruj – muzički termin, jer je reč o pesmama-himnama koje Bog uspavljujući se sluša od strane svojih nezadovoljnih podanika – on naopako poteže reč žagor, koja jeste zvučna, ali uz koju ne može da ide pridev blagi – jer žagor može lako da se preobraziti u galamu ili pobunu – pošto bi taj Vešovićev žagor pre razbudio Boga – a to znači i naljutio –  nego što bi ga uspavao, kako kaže Bodler!

 

Međutim u trećoj strofi Harmonije večeri Vešović izvrće stvari i uvodi reč bruj koje kod Bodlera i nema, pošto Bodler kaže: le violon frémit, violina trepti . Svojim brujem Vešović tako još jednom iskazuje svoje muzičko neznanje, jer bruj se odnosi isključivo na glas ili više glasova koji podržavaju glavnu melodiju, a, ako je po svaku cenu hteo da glagol frémir, treperiti, treptati, zameni nekom imenicom, onda to svakako nije bruj, kad je reč o violini koja cvili, nego treptaj, drhtaj, čak jecaj ili cilik! Violina definitivno ne bruji... sem kad je Vešović dohvati i to onu od drenovine!

 

A dovoljno je pogledati original i njihov prevod da se uverimo kako je Vešović u stanju ne samo da sve – to sam već rekao – isprevrće u Bodlerovim stihovima, nego – ovo poređenje koristim prvi puta komentarišući nečiji prevod – da tako dobro izgužva stih, ovde dvostih, da je teško zamisliti veću papazjaniju od ove, valjda zato što nam dolazi iz Papa i koju bismo stoga mogli nazvati i papazijanija:

 

Le violon frémit comme un coeur qu'on afflige,
Un coeur tendre, qui hait le néant vaste et noir!

 

Evo jednog od tih zgužvanih dvostiha u Vešovićevom prevodu :

                        Na srce što se muči – sliči bruj violine,

                        Nježno srce što mrzi bezmjerno, crno Ništa!

 

Šta nam sve ovde nije poslužio naš Tmičko! Prvo, kod Bodlera je violina ta koja treperi drhturi, titra – kao srce, a ne srce koje liči na bruj violine! Uvođenjem crte (–) u sredini prvog stiha, jer mu je rečca kao, comme, ritmički zasmetala – a Vešović sve što mu zasmeta šutne u stranu i prođe – prevodilac je upravo ugrozio ritam tom i grafičkom i vizuelnom i, pre svega, slušnom disonancom, prešavši iz molskog u potpuno durski, bolje reći, kad je reč o Vešoviću, drski tonalitet! Stopostotni anti-Bodlerus!

 

Zatim, Vešović kaže: na srce što se muči, dok Bodler govori o srcu koje (drugi) ucveljuju, cœur au’on afflige – da se bar dosetio i preveo: na srce ucveljeno – jer ovaj nepogrešivo izabrani glagol affliger, ucveliti, najbolje govori o opštem štimungu celog pantuma.   

 

Već sam više puta pominjao i Vešovića opominjao da reči koje Bodler piše velikim slovom treba tako pisati i u prevodu, i nikako pisati velikim slovom reči koje su kod Bodlera napisane malim! To bi bila jedna lako shvatljiva konstanta, kad bi Vešović znao da sluša. Ali ne ! Vešović u drugom stihu navedenog dvostiha ne samo da Bodlerovu reč le néant, napisanu malim slovom,  katastrofalno ne prevodi kao ništavilo, nego kao ništa i to s velikim slovom – Ništa – a da bi pojačao i nepotrebno opravdao taj inicijal, stavio je tu reč na kraj stiha i istim potezom dobio jednu nakaradnu rimu – koja je za sobom povukla jednu još nakaradniju i netačniju: skloništa! –  jer ništa svojim šištavim š upravo narušava tu predvečernju, smirenu atmosferu, poremećenu nepromišljenom zamenom početne rime na ista ovom na išta!

 

Vešović je apsolutno neosetljiv na ovu vrstu tananih sazvučja. Da jeste, ne bi nikada Bodlerovu sliku kojom se završava ova treća strofa, le grand reposoir, veliko odmorište, preveo grubo i netačno, poput grdnog skloništa, jer pridev grdno – kako je Tmičnik preveo Bodlerovo grand – neodoljivo asocira na nešto što je možda veliko ali ništa manje grdo, ružno!       

 

I tu nije kraj s ovim! Pored svih mrcvarenja dvostiha u svim pravcima, Vešović je uspeo da drugi stih učini u najmanju ruku dvosmislenim! Da je prevodeći zadržao veznik i između dva prideva bezmjerno i crno, videlo bi se da nježno srce mrzi ništavilo koje je bezmjerno i crno; ali kada kaže da nježno srce mrzi bezmjerno, crno Ništa – bez veznika i između, koji kod Bodlera stoji na tom mestu, razume se –. možemo sasvim logično shvatiti taj stih i ovako: nježno srce bezmjerno mrzi, crno Ništa, iz čega proizilazi da se prevodilac – ne pesnik – obraća crnom Ništa, a taj utisak je još naglašeniji upravo velikim slovom kojim Vešović piše Bodlerovu reč le néant – i tako još jednom recidivira povodom tog ne tako bezazlenog, kako on misli, pitanja pisanja reči velikim i malim slovima u Bodlerovim stihovima!

 

Kad bih ocenjivao Vešovićeve prevode, ovaj bih ovenčao jednim Ništa, tj. Nulom, što je niže od klasične Jedinice!

       

 

 

 

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...