KNJIGA KOJA JE P(R)OTRESLA KOMŠILUK: "Nije tačno da srpski populizam nikuda ne vodi. Vodi. Pravo u katastrofu!"

Tekst sa srbijanskog portala „Peščanik“ prenosimo integralno

  • Kultura

  • 28. Dec. 2017  28. Dec. 2017

  • 2

Piše: Dubravka Stojanović 

 

 

Konačno jedna stvar u kojoj je Balkan bio u prednosti u odnosu na Evropu! Populizam. Od kad se ta reč pojavila u masovnoj upotrebi spremam se da Srbiju, a možda i ceo Balkan, proglasim avangardom populizma. Da pokažem da i mi u nečemu prednjačimo, da i mi možemo nekome da objasnimo šta im se sprema, šta vi, latecomersi, treba da očekujete, kako da postupate!

 

Početak populizma u Srbiji datira se u rane 70-e godine 19. veka, u narodnjački socijalizam Svetozara Markovića i radikalizam Nikole Pašića. Posle toga takvi režimi su se, s veoma kratkim pauzama, reprodukovali tokom 20. veka, preko socijalizma, Miloševića, do Aleksandra Vučića. To mi i daje ovu superiornost s kojom sam nastupila, jer imam taj know how koji vi tek sričete.

 

Šta su zaključci? Populizam nije kodifikovana ideologija, on može biti i desni i levi, ali ono što je ključno je kolektivistička emocija koja usisava svakog pojedinca, koja potire svaki pluralizam. Populistički pokret uvek govori u ime čitavog naroda, mogućnost da ostanete izvan i mislite nešto drugo je isključena. On je prevara - nastaje iz ekonomske i socijalne ogorčenosti kao pokret protiv establišmenta, ali će, na kraju, dodatno osiromašiti stanovništvo i bitno obogatiti elitu. Kao politika identiteta on je monistički i esencijalistički zov da budete, što bi brexitovci rekli - svoj na svome. Kako je to nama poznato!

 

U populizmu je sve jasno, kao što je rekao neko pametan - kada je sadašnjost jednostavna, budućnost je komplikovana. To je zatvoreni sistem koji sve što je izvan vidi kao neprijateljsko, zbog čega homogenizaciju zasniva na proizvodnji konflikta. Ograde koje se postavljaju nisu toliko protiv tih drugih, ili bar ne u prvo vreme, one su tu zbog „nas“, da nas čvršće stegnu, da nam bude toplije. Tada nam više nisu potrebne ni institucije, a ni zakoni koji nepotrebno obuzdavaju iskonske potrebe našeg naroda. Zato se institucije ruše ili ih vlast „kidnapuje“; one opstaju ali sa potpuno izmenjenom sadržinom, zloupotrebljene, iskorišćene i prevarene. Populizam je autoimuna bolest, kaže Brigitte Granville, u kojoj demokratija proizvodi snage koje se okreću protiv nje.

 

Sećam se dobro vremena kada se to dešavalo u Srbiji nakon dolaska Miloševića na vlast krajem 80-ih. I sada me prođe jeza kad se setim te euforije, transa, masovnog osećanja da je svima nekako laknulo, jer je odjednom sve dozvoljeno, kao da su svi skinuli tesne cipele. I to je ono što je u tome najzavodljivije i najopasnije: taj osećaj da je sve moguće. Kako onda protiv toga? Kao u savremenoj medicini - prevencijom. Sprečiti, po svaku cenu, da to dođe na vlast. A ako se to već desi, onda se pripremite za to da ćete morati sve iz početka. Posle populizma nema kajanja.

 

Jedan od načina da se protiv populizma borimo jeste da ga upoznamo i prepoznamo na vreme. Tačno je da on može da ima različite oblike i da nije kodifikovana doktrina, ali su u pravu autori koji kažu da on ima svoju unutrašnju logiku. Ako se slažemo da on nije ideologija, onda bi najtačnije bilo da prihvatimo definiciju po kojoj je on način na koji mislimo o politici. On je obrazac koji se može prevući preko međusobno veoma udaljenih političkih koncepcija od kojih se može napraviti sistem.

 

Zato je, za početak, važno naglasiti da populizam jeste sistem, ma koliko najveću podršku dobijao predstavljajući se upravo kao antisistemski. Njegova retorika je obeležena jednim prefiksom: anti. Predstavlja se kao antiurbani, antimodernizacijski, antimigrantski, antikapitalistički, antiindividualistički, antisemitski, antikomunistički... Ali, tu i jeste jedan od njegovih najvećih paradoksa - prikazujući se kao „anti“, kao pobunjenički, on je zapravo veoma čvrst poredak, autoritaran u svojoj suštini. On guta sve pred sobom, preko svega nanosi svoje „vjeruju“. On poništava institucije, gazi zakone, menja kolektivno sećanje, konstruiše novi identitet nacije, uvlači se u sferu privatnosti svojih građana.

 

Zbog toga su u ovoj knjizi objavljeni tekstovi koji se odnose na širok dijapazon tema. Cilj je upravo u tome da se pokaže kako su različiti oblici populizma, u različitim vremenima međusobno udaljenima čitav vek, funkcionisali veoma slično, uništavajući sve pred sobom. Tu su tekstovi koji govore o tome kako populistički poreci poništavaju institucije i procedure, koje, naočigled savremenika, tonu u „živi pesak“. To je veoma važna karakteristika populizma, jer on zadržava demokratske i parlamentarne institucije, zakone i procedure, ali ih u potpunosti ispunjava sopstvenim sadržajem, čime ih suštinski poništava.

 

To je moguće zahvaljujući obaveznim karakteristikama koje imaju svi populizmi, u prvom redu zahvaljujući antiindividualizmu i antipluralizmu, koji čine da su, za populizam, narod i društvo - monoliti. A ako je narod monolit onda prostora za „druge“ i nema. Zbog toga je u ovu knjigu uvršten tekst o političkoj upotrebi seoske zadruge u srpskoj političkoj istoriji, jer se taj tradicionalni oblik društvenog organizovanja već više od sto godina razume kao ideal, upravo zbog svog kolektivizma, egalitarizma i potpune kontrole koju omogućava.

Iako bi možda na prvi pogled tekst o urbanizaciji Beograda odudarao od drugih tema u ovoj knjizi, čini se da je on upravo ključan. Grad je fiksacija svakog populizma, i levog i desnog. Grad je neprijatelj.

 

U njemu se vidi društvena elita i establišment protiv kojeg ustaje populizam, ali se vidi i „odrođeni“ deo društva koji je izgubio nacionalni identitet, otpao od nacije. Zbog toga je upravo urbana istorija važan lakmus za proučavanje odnosa društva i politike, jer ulice grada otkrivaju i ono neizgovoreno. To isto može da se kaže i za odnos prema najosetljivijim delovima društva, kao što su žene i deca. Patrijarhalnost je ključan sastojak nacionalističkog populizma, koji u oslobađanju žena vidi rušenje poželjnog tradicionalnog društva, zbog čega je položaj žena jedno od najpouzdanijih merila stepena modernizacije jednog društva.

 

Drugi deo knjige posvećen je istraživanjima istorijskog sećanja. Sećanje je „primenjena istorija“, način na koji sadašnjost bira potrebne sadržaje iz prošlosti da bi ona sama izgledala bolje. U tome, naravno, srpski slučaj nije ni nov niti jedinstven. Ali ono što ga čini zanimljivim je činjenica da je krajem 20. i početkom 21. veka u Jugoslaviji i u Srbiji bilo nekoliko dramatičnih promena režima, da su se one desile u kratkom vremenu i da je to za istoričare bila prava laboratorija za istraživanje brzih promena sećanja. Kao što je neko rekao - prošlost nam je često bila neizvesnija od budućnosti. Analize sećanja važne su i zato što istorijska svest čini važan sastojak za konstrukciju nacionalnog identiteta, koji je opsesija svakog, posebno desnog populizma. Zato promene modela sećanja ne govore o samoj prošlosti, već o sadašnjosti.

 

Zbog toga je čitav drugi deo knjige posvećen sećanju, kao jednom od populističkih simptoma. Uz to, analize sećanja pokazuju i posledice populizma, jer su jugoslovenski ratovi kreirani upravo pomoću promene istorijske matrice. Od trenutka kada je 80-ih krenula prerada memorije, bilo je jasno da je cilj promena odnosa među jugoslovenskim narodima prekomponovanje države i granica među republikama koje su činile Jugoslaviju. Sećanje je poslužilo kao alatka za psihološku pripremu rata. A kada se rat završio, argumenti na kojima je napravljen vratili su se u sferu sećanja - istorija je postala produžetak rata drugim sredstvima. On je tu, na tihoj vatri. Kao da čeka sledeću priliku.

 

Kao što se vidi iz bibliografske beleške na kraju knjige, skoro svi tekstovi objavljeni su prethodno u stranim časopisima i zbornicima. Zahvalna sam Svetlani Lukić i Svetlani Vuković koje su došle na ideju da bi bilo dobro te tekstove okupiti u knjigu koja bi bila objavljena na engleskom jeziku, da bi srpske primere ponudila stranoj publici. Zahvalna sam i profesoru Ulfu Brumbaueru i dr Heidrun Hamersky iz Leibniz Institute for East and Southeast Eurpoean Studeis i Graduiertenschule fur Ost und Sudosteuropastudien koji su mi omogućili da provedem jedno vreme na Univerzitetu u Regensburgu, u čijoj izvanrednoj biblioteci sam pronašla knjige kojih nema u Beogradu.

 

Posebnu zahvalnost dugujem prevodiocima na engleski. Ne samo što je taj posao izuzetno težak, posebno kad treba prevesti formulacije iz 19. veka koje koristi većina junaka ove knjige. Taj posao zahteva i zajednički rad, tokom kojeg sam sa svima njima postala prijatelj. Doduše, Aleksandar Bošković je prijatelj „oduvek“, drug iz razreda i zahvalna sam mu na prevodu velikog broja mojih tekstova. Stalnu saradnju poslednjih godina imam sa Ivicom Pavlovićem koji je sve podneo i herojski izdržao. Dva teksta preveli su „beogradski Englezi“ - Esther G. Polenezer i John White. Hvala im što su ovde, s nama, i što s takvim umećem i žarom pomažu da ono što mi ovde imamo da kažemo stigne do međunarodnog čitalaštva.

 

Ova knjiga kasni bar dve godine u odnosu na prve dogovore s „Peščanikom“, na čemu se ovom prilikom još jednom izvinjavam Svetlanama Lukić i Vuković i zahvaljujem im se na strpljenju! Ali, čini mi se da je ovako ispalo baš dobro i da, ponekad, sve što ne moraš da uradiš danas i treba ostaviti za sutra. To ne kažem samo zato da bih se opravdala, jer opravdanja nema. To kažem zato što su se stvari na globalnoj političkoj sceni bitno promenile od vremena kada smo počele da se dogovaramo o „Knjizi“. Argumenti koje smo mogli da čujemo u kampanji za brexit, Trampova izborna kampanja i Tramp na vlasti, katalonska kriza... sve su to događaji koji su aktuelizovali preispitivanje populizma i njegovih devastirajućih posledica.

 

Nama u Srbiji sve su te priče isuviše poznate, čuli smo ih toliko puta. Problem je u tome što tu politiku sada možemo da pratimo u najrazvijenijim zemljama sveta, najurbanijim, najpismenijim, s najvećim procentom visokoobrazovanih ljudi, utemeljenim demokratskim tradicijama, najvišim prihodom po glavi stanovnika... To po sociološkim i politikološkim teorijama nikako nije ni moglo, ni smelo da se desi. Sebi smo ranije mogli da govorimo da je sve što nam se dešava tu zbog naše neizlečive zaostalosti, nesposobnosti da se modernizujemo, odbijanja da se promenimo. Ali, na naše oči Tramp sada ruši institucije i nasilno pokušava da promeni zakone; Katalonija ruši Ustav i pokušava da politikom svršenog čina preskoči političku borbu. Britanija se „vratila samoj sebi“, ma šta to značilo.

 

Zato je ova, inače zakasnela, knjiga stigla baš na vreme. Da predstavi u inostranstvu manje poznati srpski slučaj i da upozori, jer nije tačno da populizam nikuda ne vodi. Vodi. Pravo u katastrofu. 

 

(Predgovor knjige „Populism the Serbian way“, Peščanik, Beograd 2017.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Komentari - Ukupno 2

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...