SB KULTURNI SPECIJAL; LEKCIJE VEŠOVIĆU O BODLERU (XIV): PAPAK: „Naš mišić Vešović je, slikovito govoreći, od prve stjeran u ćošak jer...“!

Pišem ove tekstove, čitam ono što Vešović piše, i ne mogu da razrešim dilemu! Jer, zaista mi nije jasno zašto uopšte Tmičnik-Gnusnik troši energiju na razna dokazivanja – na primer povodom reči jaz i ponor – kad sam neće da vidi kakvim nas on verbalnim besmislicama čašćava otkako se zatrovao idejom da on, samo on može dati autentičnog Bodlera na nekom od naših jezika!

  • Kultura

  • 01. Jan. 2018  01. Jan. 2018

  • 0

 

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

 Ali autentično se, kao što smo već videli i videćemo, kod Vešovića rimuje s autistično, i to sve češće i deblje.

 

Ovo prethodno rečeno je gadna optužba, jer reći da je neko autentično autističan nije mala stvar! Ja ovakve zaključke nikada ne donosim bez dokaza u rukama, a za ovaj u autentičnoj autističnosti Marka Vešovića imam ih napretek. Ne mislim ja da je Vešović autentično autističan zato što, nakon jednog blebetanja o svome i mome prevode iste Bodlerove pesme, samome sebi uzvikluje: Bravo, Vešoviću! – neka ga, malo samohvale nije loše.

 

Ali šta ćemo s tim samohvalisavcem kad pređemo na sam teren neke Bodlerove pesme! Jer, uzmite ma koju, i tvrdim vam da ćete od prvog do poslednjeg stiha – bio to sonet ili neka duža pesma – naići na takav splet svih mogućnih ogrešenja i jezičkih ružnoća – koje više i nemaju veze s originalom – da je to zaista fascinirajuće! To su trenuci i mesta u Vešovićevim prevodima Šarla Bodlera gde se njegova autentična autističnost ukazuje u svojoj mračnoj svetlosti.

 

Bodlerov sonet Obsession, u Gnusnikovom prevodu Opsesija, otpočinje jednim velelepnim i vrlo razumljivim stihom:

 

                  Grands bois, vous m’effrayez comme des cathédrale...

 

u kome se pesnik obraća velikim šumama koje ga zastrašuju poput katedrala. Ali naš mišić Vešović je, slikovito govoreći, od prve steran u ćošak jer on i pored svega iz te perspektive ne vidi o čemu pesnik Bodler govori. Jer da vidi, ne bi ovako unakazio njegov lep i jednostavan stih, bez obzira na utisak koji saopštava! Čujte Vešovića:

 

                      Velike šume, strah mi ko crkve zadajete...

Ovde je umesto velike šume Vešović mogao upotrebiti njemu drag pridev i skratiti početak za jedan slog: Grdne šume, jer francusko grands i zvuči nekako kao naše grdno, a čak bismo mu rekli da je najzad originalan da ih je preveo kao Vele šume, ali on uporno ne može da bude originalan sem s onu stranu razuma. Idemo dalje i prećutno ćemo preći i preko kontrakcije k’o o kojoj sam više puta pisao, a koju Vešović beslovesno koristi...

 

Ali problem nije u tome grdno i tome k’o, nego u poslednjoj reči stiha: cathédrales, katedrale, koju naš autentični autista prevodi protiv svih pravila i rečnika, kao crkve! U prvi mah to se i ne primeti, ali u nastavku pesme, u početku drugog stiha, Bodler proširuje sliku i kaže:

 

                       Vous hurlez comme l’orgue...

 

Urlate ko orgulje, prevodi Vešović s još jednim k’o, i ne može, iz svoje mišje perspektive, da skonta da jedan takav utisak probuđenog straha – grandiozna arhitektura i grmljavina instrumenta orgulja – ne može biti doživljen u crkvi, nego upravo u katedrali! Ključnoj reči od koje je Bodler napravio jaku rimu, dok kod Vešovića katedrala nema ni na kraju ni unutar stiha, a skromna reč crkve – za koju se opredelio – gotovo da se ne vidi i ne čuje prekrivena neukusno izabranim glagolom (strah mi) zadajete koji na kraju stiha deluje tako kao da lažni Vešović plazi jezik – kao one himere kakvih ima na pročeljima katedrala, ali ne i crkava – nikome drugom nego – Bodleru lično! Šta da očekujete od genija koji ne razlikuje crkvu od katedrale...

 

To je ta autrentična autističnost: objašnjavati majstoru Kolji šta je jaz, a šta ponor, a poslije toga mirne duše poistovetiti crkve s katedralama! Neka razmišlja o tome kad se u ovim svečanim večerima oko Božića i Nove godine oglasi i sarajevska katedrala, a pretpostavljam da će neko održati i kakav koncert na orguljama – kome ja ne mogu prisustvovati iz straha da me Tmičnik ne dokrajči svojim drenovakom iza leđa – tako da će Bodlerova slika biti bolje prevedena nego što je to Vešović učinio smandrljavajući prevod njegovog soneta!

 

Ali s tim nerazlikovanjem crkve i katedrale ne završava se Vešovićeva obest prilikom prevođenja Bodlerovog soneta Opsesija. Četvrti stih prvog katrena – na kome ćemo se za danas zaustaviti – jedan je od najgrandioznijih Vešovićevih promašaja – koji meni lično zadaje strah sličan onome koje su katedrale zadavale Bodleru. Evo tog stiha:

 

                     Répondent les échos de vos De profundis.

 

Stih veoma jasan; Bodler hoće da kaže kako (ljudskim hropcima)

 

                       Odgovaraju odjeci vaših De profundisa

 

Tmičku Vešoviću ne pada na pamet da u svome prevodu zadrži latinsko De profundis, što je početak jednog psalma koji se nalazi i u naslovu jednog Bodlerovog soneta, De profundis clamavi. To su za njega versifikacijske utopije, i on brže-bolje, ćiribaćiribu, da ne vidi niko, ne samo da to De profundis sklanja s mesta poslednje reči katrena, nego ga opisno prevodi na jedan od naša četiri jezika, nećete verovati kao: mrtvački psalmi!

 

Za tog neodgojenog i neobrazovanog papaganina čim se pomene psalam, to je nešto mrtvačko, i – da baš ne tupim – ako je već i hteo da se izvuče iz mišolovke – jer on još cijuče u dnu sebe i gleda ogromni sonet koji se vrti oko njega kao nebeski svod a on vidi samo deliće – mogao je bar upotrebiti pristojniji termin pokajni ili pokajnički psalmi – što ovaj De profundis i jeste – i tako bi bar zaslužio da se s njim raspravlja! Ovako, s mrtvačkim psalmima, Autentični Autisto – pravo u Džehenem!

 

Videći da je ovo Četrnaesta lekcija koju dajem Marku Vešoviću o Bodleru – ali i njegovoj saradnici Suniti Subašić, s čuđenjem da se tako lakomisleno upustila u pustolovinu s tim luđakom, umesto da mu savetuje skromnost i toleranciju, a ne da odobrava njegov tako gnusan i često skatološki govor – mislim da je u redu i u skladu sa svečanim završetkom ove 2017. da sve zaokružim u jedan sonet, a za 2018. ćemo razmisliti!    

 

NOVOGODIŠNJI SONET

ZA MAR. VE. I SU. SU.

 

Vešoviću, ti je mala

snaga za Šarla Bodlera!

Ti si skandalozna šala,

nike vajde od tvog pera!

 

Bi htio da tvoja štala

bude kako god opera,

al’ stoka ti zlo smršala,

samog sebe ti odera!

 

Nakon toga karnevala

paparnaskoga sa Su. Su.

o tebi će sav svet  vàla

 

pričat kao o lapsusu

kad od tebe na tromeđi

papak ostane međeđi!

 

 

 

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...