NAJBLIŽA VUČIĆEVA SARADNICA: "Težak je i zahtjevan, ujutru mu prvo pokažem njegove karikature, a on..."

"Često se ne slažemo, ali stalno razgovaramo i on je čovek koji voli da sasluša. U kabinetu imate ljude koji su više nacionalno orijentisani, ali i ljude poput mene. Vučić voli da kaže: „Ovo je Suzana, predstavnik građanskog sektora u kabinetu.“ Tanja Jović i ja smo, prema njegovom mišljenju, građanska Srbija, a Nikola Selaković i Aleksa Jokić su nacionalna. On pita i jedne i druge i donosi odluku za koju misli da je najbolja".

  • Mini market

  • 01. Jan. 2018  01. Jan. 2018

  • 1

Suzana Vasiljević je dama koja u stopu prati predsjednika Srbije Aleksandra Vučića na skoro svim putovanjima, nastupima i sastancima na najvišem nivou. Ona je jedan od njegovih najbližih saradnika i savjetnica je za medije.

 

Ekskluzivno za Alo! otkrila je kako je raditi sa Vučićem, ali i mnoštvo anegdota iz njihove radne svakodnevice. Vasiljevićeva je prvi put govorila i o svom privatnom životu, ljubavi, porodici...

 

Kada ste zvanično postali Vučićeva savjetnica za medije?

 

- Sa njim sam počela da radim 27. jula 2012, kada je formirana Vlada. Tada je bio potpredsjednik Vlade i ministar odbrane. Vučić, Aleksa Jokić i ja smo prvi ušli u njegov kabinet te godine.

 

Čime ste se bavili prije toga?

 

- Studirala sam novinarstvo u Njemačkoj, a kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovo prvo nisam završila u Njemačkoj, vratila sam se u Beograd. To je bilo vrijeme kada je počinjao rat u Jugoslaviji, svi su bježali odavde ka inostranstvu, ja sam se vratila kući, jer su mi prijatelji i porodica bili ovdje. Radila sam za „Jutel“, pa sam prešla u austrijsku televiziju, pošto je meni prvi jezik njemački. Poslije toga sam 1994. počela da radim za BBC i tamo sam ostala 14 godina, na dokumentarnom programu. Radila sam seriju „Umiranje Jugoslavije“, „Pad Miloševića“ i više od 40 dokumentarnih filmova za BBC. Imala sam i svoju produkciju. Radila sam dva filma: jedan je o Ivanu Stamboliću, a drugi o Srebrenici, za koji sam dobila mnogobrojne nagrade širom svijeta. U Vladi sam počela da radim 2004. na poziv Srđana Đurića, u vrijeme dok je Vojislav Koštunica bio premijer. Nakon toga me je Ivica Dačić pozvao u MUP 2008. i tamo sam dvije i pol godine radila na mjestu šefa Biroa za medije. Onda sam napravila pauzu od godinu i po i prešla u JP „Srbijašume“, gdje sam bila direktor odjeljenja za komunikacije. Vučić me je na prijemu u Ambasadi Njemačke, dva mjeseca prije formiranje Vlade, preko mog tadašnjeg partnera, a njegovog prijatelja, pitao da li želim da radim za njega.

 

Sjećate li se tog susreta?

 

- Na engleskom me je pitao: „Do you want to work for me?“ Nakon toga smo se nekoliko puta sreli u SNS-u i moj jedini uslov je bio da mogu da komuniciram direktno sa njim i da su mi potrebni ljudi sa kojima radim i tehnika koju sam htjela da imam.

 

Kakav je Aleksandar Vučić kao saradnik i da li nekada imate neke konflikte?

 

- Težak, zahtevan. Često se ne slažemo, ali stalno razgovaramo i on je čovek koji voli da sasluša. U kabinetu imate ljude koji su više nacionalno orijentisani, ali i ljude poput mene. Vučić voli da kaže: „Ovo je Suzana, predstavnik građanskog sektora u kabinetu.“ Tanja Jović i ja smo, prema njegovom mišljenju, građanska Srbija, a Nikola Selaković i Aleksa Jokić su nacionalna. On pita i jedne i druge i donosi odluku za koju misli da je najbolja.

 

Sa Vučićem provodite dosta vremena, da li ste postali i prijatelji?

 

- On je pre svega dobar čovek, pa onda sve ostalo. Posle toliko vremena provedenog zajedno, normalno je da postanete prijatelji. Kad god se bunim zbog nekih stvari koje uradi, jer nisam saglasna sa tim profesionalno, ipak znam da on ljudski ne misli ništa loše. Znam da mu nije lako, jer se suočava sa velikim brojem problema na dnevnom nivou. Mi se svi trudimo da mu olakšamo koliko možemo i znam da mu idem na živce jer idem i zvocam, a onda me pita: „Da li ti nekad ćutiš?”

 

Poznaje li članove vaše porodice?

 

- Zna moju sestričinu Petru i sestrića Nikolu. Sestru i zeta je upoznao na prijemu. Petra je u stalnoj „borbi” sa njim. Ljuta je, jer je ranije mnogo više vremena provodila sa mnom i stalno mu govori da će glasati za nekog drugog. On joj kaže: „Ti si mala, ne možeš da glasaš”, a ona mu odgovara: „Ne mogu, ali ja kontrolišem babe.“ To joj je glavna „pretnja”.

 

 Vratili ste se u Srbiju kada su svi odlazili. Da li ste se pokajali zbog toga?

 

- Nisam. Mene je BBC zvao tokom bombardovanja. Nudili su mi da dođem. Da sam htela da odem, mogla sam. Moj bivši partner je Francuz. Rastali smo se zato što nisam htela da odem iz Srbije. On radi u jednoj afričkoj zemlji. Bila sam tamo tri puta po desetak dana, da vidim kako izgleda život u Africi. Oboje smo shvatili da ne ide. Mislim da sam sada prvi put osetila da se u ovoj državi konačno nešto menja i da mogu nešto da uradim. To je bio razlog što sam ostala.

Suzana Vasiljević i predsednik VučićSuzana Vasiljević i Vučić 

U koliko sati počinje vaš dan, da li kao šef ustajete u 5?

 

- Ustajem u 5.30 kada smo u Beogradu. Kad ustanem, pročitam pres kliping i pošaljem šefu sažetu verziju onoga što novine pišu. To mi oduzme dosta vremena. Takođe, moram da doručkujem i popijem kafu, jer imam nizak pritisak i bez toga ne mogu da izađem iz kuće. Nikada ne znam koliko će dan trajati... Uglavnom je dug.

 

 Pomenuli ste pres kliping, da li šefu ujutru šaljete i kada se pojave neke manje pozitivne stvari, neke karikature?

 

- To mu prvo šaljem. Ne šaljem mu samo dobre vesti. TWter ne pratim uopšte, mislim da je to potpuno besmisleno, jer najbolje je da se svako jutro probudite, pozovete svog neprijatelja i pitate ga šta misli o vama. Twiter nalog imam, jer moram da znam šta se tu dešava, ali veoma retko to otvaram. Čitam novine i ozbiljne analize, koje mu šaljem. Da li su to analize protivnika ili ljudi koji racionalno posmatraju svet, nije bitno. Uglavnom mu u dve-tri rečenice sažmem šta su rekli ili izvučem neku rečenicu koja je najupečatljivija, ali u smislu političke analize, a ne u smislu da li ga neko voli ili mrzi. Tim stvarima se ne bavim.

 

 Kada ste ove godine plakali, a kada ste se smijali?

 

- Preplakala sam kompletnu migrantsku krizu. Šef mi je rekao da neće više da me vodi ni u jedan migrantski centar jer ga blamiram. Mene užasno pogađaju sudbine tih ljudi i ne mogu da se kontrolišem, pogotovo kada vidim decu. Privatno retko plačem, jer u principu nemam razloga za tako nešto. Smejem se svaki dan i trudim se da se smejem što češće. Za razliku od mog šefa, koji je pesimsta i voli da mrači, ja se trudim da budem pozitivna i mislim da je to nešto što pokreće i ljude oko mene i mene samu.

 

 

 

Komentari - Ukupno 1

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...