SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: MEDALJONI ZA VEŠOVIĆA (I): „Opet onaj odavno ustanovljeni Vešovićev PORNOGRAFSKI sindrom…“!

Krajcara za Tmičnika; krajcar za Gnusnika; krojcer za Vešovića, pa neka si utroje i živo plate jedno pivo u ma čijoj krčmi kad ožedne drčni!

  • Kultura

  • 08. Jan. 2018  08. Jan. 2018

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

Kad sam završio svoj Novogodišnji sonet za Marka Vešovića i Sunitu Subašić osetio sam da se s tim stihovima završio i moj ciklus lekcija o Bodleru prividno upućenih Vešoviću, a mnogo više onima koji i pored

žešćeg polemičkog tona žele da saznaju nešto više o velikom francuskom pesniku makar i kroz katastrofalne i sve katastrofalnije Vešovićeve prevode ali popraćene mojim opasnim opaskama!

Kad kažem sve katastrofalnije ne mislim da je Vešović u međuvremenu načinio i ponudio nam neke nove ili doterane prevode Bodlera i da ih ja smatram katastrofalnijim od prethodnih! Ne, hoću da kažem da sam, pažljivo i po više puta s vremena na vreme pročitavajući njegove prevode Cvijeća Zla objavljene poodavno u školskoj lektiri sarajevske Svjetlosti – jadni učenici koji ih čitaju, ako ih i čitaju – počeo da se privikavam na osećaj da su oni prilikom svakog novog čitanja sve lošiji i ponekad, zaista to moram reći, sve katastrofalniji!

A nijedna riječ im nije izmijenjena! Jednostavno, nije lako primijetiti odjednom sve ono što u njima ne valja.

Neobičan je, s čisto kritičke tačke gledišta, taj termin katastrofalnije od katastrofalnog odnoseći se na isti prevod samo čitan u različitim vremenima, čak je i za mene sasvim nov u tim i inače opskurnim prevodilačkim vodama! Jer, obično smo spremni da vremenom nešto što nam se ne sviđa prilikom prvog

čitalačkog susreta ipak kasnije počnemo bar da tolerišemo, dok je u Vešovićevom slučaju stvar sasvim obrnuta! On se pogoršava nakon što je u jednom trenutku načinio nešto loše!

Neki dan, gotovo slučajno bacivši pogled na pjesmu Čitaocu, prvu, programsku pesmu Cvijeća Zla – razumljivo u Tmičnikovom prevodu – ostao sam zapanjen kako je Gnusnik preveo prvi stih pete strofe:

Ainsi qu’un débauché pauvre baise et mange

– za čiju mu bosansku verziju nije bila potrebna Sunita Subašić, toliko je taj stih jasan i jednostavan i u doslovnom prevodu glasi:

Kao razvratnik bedni koji ljubi i jede...

A šta Vešović čini od toga! Ne samo da je po običaju „isprevrtao“ glagole i imenicu, nego je opet stih započeo tom mrskom i nebodlerovskom kontrakcijom k’o, а završni glagol mange usto nije preveo doslovno kao jede, nego grize – opet onaj odavno ustanovljeni Vešovićev pornografski sindrom povodom prevoda de Ronsarovog soneta o dremljivoj Mariji! Da bi u završnici – da se izrazim po šahovski, jer Vešović je omatoreni velemajstorski kandidat – ubedljivo postigao taj efekat katastrofalnije od katatrofalnog – ovako:

K’o što ljubi i grize razvratnik bez krajcare...

To, to: bez krajcare! Jer ako je Tmičko Bodlerov pridev pauvre i shvatio doslovno, siromašan, neko ko živi u bedi, mada Bodler to ne kaže izričito, pa je želeo da dočara u prevodu da razvratnik nema ni prebijenu paru u džepu, kako je – kojom deviznom transakcijom – došao na tu papačku pomisao da je usred Pariza oko 1855, kad je pesma Čitaocu napisana, bilo ko mogao kupiti bilo šta, pa i ljubav kakve pariske drolje, za koji krajcar, koji Vešović zbog rime pretvara u ženski rod, krajcara (kraj cara?) i evo ga gde samoga sebe mijenja iz psovača snažnog groca u kovača lažnog novca!

Nije toliko bitno u Tmičnikovom postupku što krajcar, tj. njegova krajcara nikada nije bila u opticaju u Parizu, iako je katastrofalno da mu je takva spdrnja s valutama pala na um, čak i da je upotrebio neku onovremensku važeću francusku valutu, od groša do ekija ili sua (samo da se rimuje!).

Bitno je to što Tmičnik nije shvatio Bodlerovu nezainteresovanost da prekopava po razvratnikovim džepovima, dok on, Vešović, sam nije mogao ukrotiti svoj džeparoški nagon! A to je upravo to katastrofalno nad katastrofalnim zahvaljujući čemu će prevodi Marka Vešovića ostati dovijeka njegov lični ne može biti ličniji opis...

Najzad, ako čitavu ovu prevodilačku katastrofu ostvarenu u jednom stihu pogledamo iz šaljivog ugla – na što nas Tmičnik ponekad podstiče – Vešović je u pravu kad kaže za razvratnika da je bez krajcare! Jer zaista čemu mu je mogao poslužitii uzorak nemačkog novca koji u tom trenutku još nije imao nikakvu tekuću pa čak ni numizmatičku vrednost!

Pesnik de Nerval – takođe žrtva Vešovićevih falsifikovanja, od kojega je zdipio svoj vlastiti nadimak Tmičnik – kaže da su u nemačkim krčmama bile potrebne tri krajcere – mada je ispravnije reći tri krojcera, ali prevazilazilo bi okvir ovog prvog medaljona da sam mu i to spočitavao! – za jedno pivo!

Ali što se tiče mene, ne mogu zamisliti Bodlerovog razvratnika bar bez jednog Rezervnog zlatnika zašivenog u reveru jedinog kaputa, da bi u pravom trenutku odigrao na poslednju kartu. Kao onaj strasni kockar iz Bodlerovog soneta Vino samotnika, jednog od onih koje je Vešović takođe na način velemajstorskog martira (vječnog kandidata) uspeo da matira-masakrira!

Krajcara za Tmičnika; krajcar za Gnusnika; krojcer za Vešovića, pa neka si utroje i živo plate jedno pivo u ma čijoj krčmi kad ožedne drčni! Ali, pobogu, neka najzad shvate da je pjesniku kao Šarl Bodler mnogo riskantnije dodavati bilo šta – naročito zbog kržljave rime – nego im ponekad, kad smo zaista prinuđeni,

ponešto oduzeti.

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...