BAJKA ZA BOŽIĆ: ''Kada se pobiju deca na par stotina kilometara od Beograda to se nikako ne sme nazvati genocidom, ali kad 'naša deca'...''

Tekst sa srbijanskog portala ''Peščanik'' prenosimo u cjelosti

  • Društvo

  • 09. Jan. 2018  09. Jan. 2018

  • 4

Piše: Dejan Ilić

Tupo je na Badnji dan odjeknula reč genocid u izjavi šefice vlade u Narodnom muzeju u Beogradu: „Ove 2018. godine je 15 godina kako je ovaj muzej zatvoren, to je svojevrstan kulturni genocid koji smo nametnuli sami sebi.“ Moglo se to reći i drugačije. Prikladne bi u datom kontekstu bile reči poput nebriga, nemar, zapostavljanje, zanemarivanje; ili lenjost, neodgovornost, zapuštenost; i turcizam javašluk bi tu (na razne načine) bolje pristajao. Ali, Brnabić je rekla - genocid. Svesna da je izabrana reč neprimerena, ponudila je i (naopako) objašnjenje: „Zamislite svu decu tih 15 godina koja nisu dolazila ovde da vide naše velikane i umetnost. Ja samo razmišljam o našoj deci i koja bi druga država dozvolila da Narodni muzej bude zatvoren. Zato sam rekla kulturni genocid.“

Sintagma „kulturni genocid“ načelno ne može imati nikakvog smisla. Sama reč genocid je kovanica nastala po analogiji sa rečju homicid. Kao što se homicid odnosi na ubistvo osobe, genocid se odnosi na ubijanje vrste, to jest grupe ljudi (izdvojene prema nekom svojstvu - nacionalnom, etničkom, rasnom, religioznom). Metaforično govoreći, može se ubiti i kultura, ali se to onda ne može označiti kao kulturni genocid, već, prema analogiji, kao kulturocid. Kulturocid, naravno, može biti u vezi sa genocidom, kao svojevrsni uvod u istrebljenje određene grupe tako što se prethodno unište ili ponište njena specifična kulturna obeležja (spomenici, jezik, tradicionalni načini života). Samo u tom konkretnom kontekstu, može se onda reći da se radi o kulturnom genocidu, iako je za to kulturocid i dalje precizniji termin.

Kada Brnabić kaže „svojevrstan kulturni genocid koji smo nametnuli sami sebi“, to možemo, ako se dosledno držimo specifične upotrebe sintagme „kulturni genocid“, razumeti isključivo kao referencu na pokušaj kolektivnog samoubistva. I koliko god to izgledalo preterano i nesuvislo do apsurda, tim pre što se izgovara povodom renoviranja zgrade Narodnog muzeja, od čega ipak ne može zavisiti (ili bar ne bi smeo da zavisi) život nacije - izjavu šefice vlade treba baš tako razumeti. Ako je tu reč i o omašci (u šta sumnjam), ta omaška nam ipak otkriva kako Brnabić vidi sebe, predsednika republike i njegovu stranku, s jedne strane, te svoje, predsednikove i strankine političke oponente, s druge strane. Ova upotreba reči genocid još je upečatljivija ako se ima u vidu jak otpor da se ista reč koristi u nekim drugim prilikama.

Podsetimo se buke i besa od pre dve i po godine, kada je ovdašnji vrh države, dakle i sadašnji predsednik republike tada u svojstvu predsednika vlade, uzrujano tražio da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odbaci britansku Rezoluciju o Srebrenici jer ona „naš“ narod hoće da „označi kao genocidan“ (iako taj narod nijednom nije bio pomenut u tekstu predloga Rezolucije) i uporedimo to s lakoćom upotrebe genocida koju demonstrira sadašnja šefica vlade - „Zamislite svu decu tih 15 godina koja nisu dolazila ovde da vide naše velikane i umetnost. Ja samo razmišljam o našoj deci… Zato sam rekla kulturni genocid“. Dakle, kada se pobiju deca na par stotina kilometara od Beograda, to se ovde ni po koju cenu ne sme nazvati genocidom, ali kad „naša deca“ ne mogu u jedan muzej - to je genocid (u začetku).

Da li iz izjave Brnabić onda sledi da su „Srbi“ genocidan narod? Da - pošto smo, kako kaže šefica vlade, to „nametnuli sami sebi“. Šta to onda čini da i Brnabić i predsednik republike (koji je stajao pored nje i nije reagovao, uprkos svojoj plahoj prirodi, na implicitnu tvrdnju da su „Srbi“ genocidni) mirno govore odnosno slušaju o genocidu pod krovom Narodnog muzeja, bez obzira na posledice? Banalna činjenica da su žrtve tog navodnog genocida - „naša deca“. Drugim rečima, ovde je svaki govor o genocidu prihvatljiv dok god smo „mi“ žrtve. Razlikovanje „žrtava“ na „naše“ i „njihove“, te na osnovu toga različito odmeravanje i priznavanje stradanja, sasvim je u skladu s radikalskim poimanjem sveta koje „krasi“ i današnje novoradikale.

Ali, ta podela na „nas“ i „njih“, koja se u posebno ružnoj verziji šefice vlade ogleda u (implicitnoj) podeli na „našu“ i „njihovu“ decu, nije jedina. Iako bi u prvom koraku moralo da sledi da smo „mi“ genocidan narod sve i ako su žrtve „naša“ deca, Brnabić pravi još jednu podelu, ovaj put unutar „našeg“ naroda. Dakle, nije ceo „naš“ narod genocidan - genocidni su među „nama“ samo oni koji ne završavaju projekte. Ovako Brnabić: „Kod nas je toliko dugo bilo važno dobiti pare i započeti projekte, a onda stavite taj projekat ad akta i nismo ih završavali. Prethodna Vlada, vođena Aleksandrom Vučićem, i ova Vlada, završava projekte - bilo da je to najmanja škola u najmanjem selu u Srbiji ili Muzej savremene umetnosti ili Narodni muzej. Završavamo projekte“.

Tom izjavom zaokružena je novoradikalska slika sveta koalicije na vlasti, u čije je ime govorila šefica vlade. Genocidni su uvek oni drugi, a žrtve smo uvek i samo „mi“. Sve dok se ne pojave spasitelji, u liku predsednika republike, i njihovi sledbenici, u liku šefice vlade. To je slogan režima pred nove, još jedne u nizu, izbore. Sintagmu „kulturni genocid“ Brnabić je gnusno upotrebila da bi poslala (još) jednu lažnu izbornu poruku i podelila Srbiju na „nas“ i „njih“, a pobedu na izborima predstavila kao pitanje života i smrti. Kako su se u devedesetima odnosili prema susedima, tako danas (novo)radikali tretiraju građane Srbije. S pozicije lažne žrtve prete i zastrašuju i nude se kao jedini izbavitelji. Opozicija je genocidna, ona preti „našoj“ deci kulturnim genocidom, i samo Vučić i Brnabić sa svojim vladama to mogu da spreče.

Nije bilo nijednog razloga da pred Božić čelnici države posete Narodni muzej - izuzev izbora i slanja uvrnute izborne poruke. Narodni muzej na tom grupnom portretu stoji kao metonimija za „narodnu kuću“, to jest državu i njene građane, koje ova vlast, opet, tretira kao „decu“. I nad „kućom“ i nad „decom“ visi smrtna pretnja, oličena u opoziciji koja ne završava projekte – što je ravno, iz ugla šefice vlade, (kulturnom) genocidu. Iz smrtne opasnosti, sasvim primereno božićnom kontekstu, Srbiju i „Srbe“ izbaviće spasitelj - Vučić. Naravno, da bi se to desilo, „deca“ na izborima moraju da glasaju za svog samozvanog spasitelja i zaštinika. To bi bila predizborna božićna bajka u interpretaciji Ane Brnabić. I kako to već neko vreme ide s bajkama u Srbiji - ni ova nije mogla da prođe bez genocida.

loading...

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 4

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...