SB KULTURNI SPECIJAL; KOLJA MIĆEVIĆ: MEDALJONI ZA VEŠOVIĆA (II): „Kako je Tmičko Vešović, prevodeći Bodlera, savršeno oponašao trapavi ritam medvjeđeg hoda…“!

Obješenjak Vešović već decenijama kruži oko tog jedinstvenog djela u svetskoj poeziji – kao što je u svojoj recenziji ustvrdio prof. Raško Dimitrijević – poput Lisca oko nezrelog grožđa...

  • Kultura

  • 15. Jan. 2018  15. Jan. 2018

  • 0

 

 

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

Vešović podešava svoj sajt posvećen meni tako što neke podatke briše – kad osjeti da se okreću protiv njega – ili što svojim virtuelnim čitaocima podmeće stalno iste tekstove „ogrnute“ u različite naslove, naročito onaj od prije nekoliko godina, objavljen na portalu Miljenka Jergovića koga sam, zbog neprilične psovke, zamolio da otkači tu Vešovićevu brljotinu, ali on me ili nije razumio, ili se ne usuđuje da to učini, uglavnom ta nedostojnost još uvek krasi ta dva podvižnika hrvatske i, što se tiče drugog, ako Vešović može biti drugi, ne znam čije literature.

 

Još uvek strpljivo čekam da Jergović skine tu sramotu sa svoga portala koja sve više zahvata njegov obraz jer na Vešovićevom, i da postoji, više nema mjesta...

 

Među tim ponovljenim rečenicama dvije se izdvajaju, bar one zanimljive za ove medaljone. U prvoj, Vešović daje nesvakidašnje tumačenje moje vlastite poezije za koju kaže: i pjesme su mu na njega (tj. na mene, Kolju Mićevića), ali da su mu zauzvrat usta (njemu, Vešoviću) dok me je slušao kako čitam  svoje pjesme, bila puna ničega, iako sam više nego siguran da me nigdje i nikad nije mogao slušati kako čitam svoje prevedene a kamoli vlastite stihove!

 

Jer, zaista, šta treba da čini pjesnik nego da piše pjesme koje će biti na njega, i da kod slušaoca ili čitaoca proizvede taj utisak nestvarnosti i ničega iz ničega – da parafraziram prvog trubadura Gijoma IX Akvitanskog – što je Vešović pokušao da dočara nažalost pogrešnim poređenjenjem! Jer u nastavku tog opisa moje poezije upropastio je samoga sebe, dok mene nije ni okrznuo!

 

Naime, pokušavajući da opiše ta svoja USTA PUNA ničega (još jedna njegova ukradena i adaptirana metafora, zna se od koga) uporedio je to s lilihipom, ali se prešao jer je mislio na ono što se zove šećerna vuna!

 

Lilihip je ipak jedna okrugla bombona na vrhu štapića koja se cucla ili liže vrškom usana i jezika, tako da je usta i ne mogu biti puna – sem ukoliko je Vešović sam sebi ne zabije do grla – dok je šećerna vuna zaista jedna nestvarno meka tvar koja se doslovno topi u ustima čim je zagrizemo!

 

Eto vam u punom sjaju i dnevnoj svjetlosti Vešovića profesionalca, minulog univerzitetskog profesora i vajnog estete koji poseže za takvim kritičkim sredstvima – lilihip misleći na šećernu vunu – koja nije u stanju da razlikuje jedno od drugog! Neka ubuduće zna da se za lilihip na francuskom kaže la sucette (lizalica), a šećerna vuna je barbe à papa (tatina brada) i neka se ne zanosi pomislivši da ovaj naziv dolazi od imena njegovog rodnog selca, mada bi barbe à papa jeftinom igrom reči – kao što je jeftino i njegovo poređenje na račun moje poezije – lako moglo da postane baraba iz Papa!

 

Druga rečenica koju u posljednje vrijeme Tmičnik Vešović protura na svome sajtu u tekstovima o meni odnosi se na moju zbirku Štrik i šija objavljenu 1978, koja je u stvari serija od 365 prevoda-varijacija čuvenog Katrena koji je Fransoa Vijon, francuski pjesnik iz 15. vijeka, napisao u trenutku kad je mislio da će biti obješen.

 

Obješenjak Vešović već decenijama kruži oko tog jedinstvenog djela u svjetskoj poeziji – kao što je u svojoj recenziji ustvrdio prof. Raško Dimitrijević – poput Lisca oko nezrelog grožđa iz La Fontenove basne, i zelen i kiseo od ljubomore priznaje ipak da je uspio da nekako dođe do devete varijacije, ali da dalje nije mogao!

 

[Ako je to ipak istina, to znači da je Gnusnik Vešović još pre nego što sam mu ja rekao da se gubi iz učionice, u stvari podvio rep i samoga sebe istjerao s časa. Ali mu se ono moje „Vešoviću, marš iz učionice!“ toliko svidjelo da me je autistički i neinventivno još jednom pokrao pretvorivši moje marš u svoje papljansko mr’š, i zamijenivši svoje prezime mojim! Koji kreten!]

 

Trttaufen! Iščitao je Tmičnik Štrik i Šiju uzduž i popreko i iščitavajući došao je na ideju da i sam povremeno pravi varijacije svojih prevoda koje su jedna gora od gore i uopšte mi nije jasno zašto se toliko uspinje uz te prokletije kad ga na tom putu neće nikada pratiti niko – sem ona Subašićka – jer od svega toga nema šta da se nauči, dok meni i danas na najneočekivanim mestima i trenucima pojedini čitaoci donose svoj davno kupljeni primerak Štrika i šije... da im ga potpišem!

 

A veličanstveni Arsen Dedić je još oko 1980. komponovao muziku za te moje varijacije i premijerno ih je, još vrele, izveo u banjalučkom Domu kulture, a kasnije je tom ciklusu dodao i muziku za moj prevod Vijonove Oproštajne balade koju je snimio na svojoj legendarnoj vinilki Pjevam pjesnike... Malo li je,

Markolije?

 

Ali ostavimo po strani ova sjećanja! Dužan sam i u ovom tekstu da Vešovića počastim jednim njegovim medaljonom, na početku jednog novog tjedna! Ne znam gdje prije da spustim poglede, jer gde god da to učinim iskaču najraznovrsniji. Ali pošto sam u onom novogodišnjem sonetu za njega i Sunitu Su. pomenuo papak međeđi i da se ne bi pomislilo da sam to učinio samo zbog rime, ovde ću na kratak, minimalistički način pokazati sposobnost Tmička Vešovića da, prevodeći Bodlera, savršeno oponaša trapavi ritam medvjeđeg hoda!

 

Uzimam ad hoc stih koji se nalazi tik iznad onog koji je Vešović velelepno začinio onom krajcarom, o čemu je bilo riječi prošlog ponedjeljka:

 

                     Sans horreur, à travers les ténèbres qui puent.

 

Pred nama je dvanaesterac kristalno jasan i zvonak bez obzira na strahotu koju

opisuje. U tom sudaru kristalnosti stiha i strahote smisla Vešović je pokušao da ugura svoju međeđu šapu i umesto da prevede na primer ovako:

 

                        Bez grozote, i kroz tmine koje smrde

 

– on nam nudi ovu trapavoštinu koju je začinio i nečim čega, po običaju, u originalnom stihu uopšte nema:

 

                        Prema Paklu, bez grožnje, kroz punu smrada tmicu.

 

Primetimo usput da Vešović ovo tmicu gnusno i tmično rimuje s miču, ali da završim priču Jer ako je isti, nekontrolisan od ikoga, predavao poeziju na sarajevskom Univerzitetu, i s ovakvim prevodima izlazio pred svoje studente, onda zaista mogu shvatiti što nijednoga nije zagrijao da krene njegovim putem!

 

Na svu sreću. Ali danas dalje neću.

 

    

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...