SB KULTURNI SPECIJAL; MEDALJONI ZA VEŠOVIĆA (IV): Kako je nesretni Tmičko Vešović od jednog Bodlerovog čempresa napravio čitavu šumu!

On je samoga sebe dokrajčio prevodom posljednje riječi jedne od najljepših Bodlerovih pjesama…

  • Kultura

  • 29. Jan. 2018  29. Jan. 2018

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

Nedavno – prije nekih tridesetak godina, u ono vrijeme nesumnjivog pa i sumnjivog mira, ali mnogo boljeg od ove ovakve izvjesnosti – glavna urednica sarajevske „Svjetlosti“ konsultovala je svoje saradnike, pa i mene, kako da bude preveden naslov romana francuske književnice Margerite Jursenar, 1903-1987, Le coup de grâce, jer joj se ispravno činilo da je teže naći rješenje za taj naslovni problem nego prevodioca za sam roman!

 

Zaista, ne sjećam se kako je na kraju riješeno pitanje naslova – možda je sačuvan u originalnoj verziji – ali sam otad vrlo često, pa evo i sada, razmišljao o tome! I, razumljivo, mogu samo da opisno i zavisno od konteksta prevedem taj izraz sastavljen od dvije riječi, coup i grâce, koje je lako prevesti odvojeno –

coup znači udarac, potez, i još ponešto, dok se za grâce može reći da znači milost, pomilovanje, ali i draž, gracija, itd. – ali svakome je jasno da bi doslovni prevod udarac (iz) milosti bio prilično nejasan i teško prilagodljiv našoj prozodiji.

 

Ali, rekao sam da značenje zavisi od slučaja do slučaja, što se u književnoj praksi naziva kontekst. I odmah, bez oklijevanja, u slučaju Marka Vešovića – koji je kao prevodilac Šarla Bodlera  bio tema i meta mojih lekcija i sada medaljona – taj izraz bi mogao biti prilično vjerno preveden glagolom dokrajčiti.

 

Dokrajčiti, zadati završni udarac (ali bez milosti), skratiti nečije muke, to je ono što je konstantno činio Tmičko Vešović prevodeći Bodlera, iz pjesme u pjesmu. I pritom nije birao načine pokazujući zadivljujuću lepezu inventivnosti. Od toga da potpuno promaši smisao stiha, do izmišljanja najnepredvidljivijih reči za što on ima poseban osećaj sve tvrdeći da niko, a naročito Kolja Mićević, kao on ne poznaje naše zapetljano bratske jezike.

 

Tako na primjer – pošto se bližim kraju prelistavanja njegovog prevoda Bodlerovog Cvijeća Zla – u jednom od katrena iz četvrte cjeline završne i poduže pesme PutovanmjeLe voyage, Bodler klaže:

               

                Grandiras-tu toujours, grand arbre plus vivace

                Que le cyprès? Pourtant, nous avons, avec soin,

                Cueilli quelques croquis pour votre album vorace

                Frères qui trouvez beau tout ce qui vient de loin…

 

– a Vešović nas po običaju časti cijelom jednom serijom ispreturanih riječi i slika, prozaizmima

(mislim na prepričavanje a ne pjesničko prevođenje stiha) s jedninama pretvorenim

u množine (čempres i album postali su čempresi i albumi), da bi nas na kraju drugog stiha dokrajčio (zadao završni udarac, coup de grâce) glagolom za koji bar ja nikada nisam čuo ili pročitao:

 

                Veliko drvo, od kog čempresi kraće žive,

                Zar ćeš uvijek rasti? Ipak, o vama brižeć',

                Brasmo skice za vaše albume proždrljive,

                Braćo, kojoj je krasno sve što iz dalji stiže.

 

Ostavljam čitaocima da vide šta je sve Vešović ispreturao u ova četiri stiha, kako je živahan postalo duže živi, itd, potpuno neosetljiv, uz sve drugo, na unutrašnju aliteraciju: grandiras-tu grand arbre, i zadržava nas na završnoj riječi drugog stiha: brižeć? Čak i da postoji – u kakvom njegovom riječniku – infinitv brižiti,  ovaj oblik je jedna naprasna i nepravilna zamjena, samo zbog rime, za Bodlerovo avec soin, tj. pažljivo, brižno.

 

Jer Bodler ne kaže da je neko brižio o braći, nego da je avec soin, sa mnogo pažnjepažljivo, brao skice (tj. crtao krokije tokom putovanja). Kad Vešović kaže o vama brižeć može se zaključiti da su ti o kojima smo se navodno brižili bili bolesni, ili slično, što uopšte nije slučaj. To samo znači da smo u prolazu pažljivo crtali krokije da ih kasnije naša braća (prijatelji) unesu u svoje (proždrljive) albume!

   

Jedan zaista čaroban Bodlerov katren postao je u Vešovićevom prevodu uvreda ne za Bodlera – jer Bodleru on ne može ništa, ni pera otkinuti a kamli zadati milosni udarac – koliko za samoga čitaoca. Ovo je više loše.

                 

Tmičnik veoma griješi kad, u posljednjem stihu, Bodlerov pridjev beau prevodi sa krasno – da bi naknadno ostvario prethodno promašenu aliteraciju – umjesto lijepo, koji je u osnovi jedne od Bodlerovih posvećenih riječi: ljepota. Eto kako je Vešović, misleći da ozvučuje Bodlerov stih iznutra (brasmo braćo krasno...) u stvari tim nagomilavanjem sazvučja o kojima nema ni traga u originalu, stih učinio neprirodnim! Još jedan coup de grâce!

 

Ovo je poslednji slučaj da ispravljam i peglam Tmičnikove stihove i neka meditira ubuduće gdje je pogriješio, jer to se vrlo krasno vidi u poređenju njegove i moje varijante:

 

                Zar rasti ćeš uvek, silno stablo življe

                od čempresa? Ipak brasmo, s puno brige,

                krokije za album vaš pun gladi divlje,

                braćo kojoj je lepo sve iz daleka što stigne.  

 

Nekako mi je najviše zasmetalo Gnusnikovo umnožavanje čempresa, jer Bodler govori samo o jednom, a on od tog jednog pravi čitavu šumu!

 

Ipak, ako francusko coup de grâce podrazumeva nešto što se dešava u posljednjem trenutku, Tmičko-Gnusnik Vešović potrudio se da u svome prevodu Bodlera ispuni i taj uslov! Jer, posljednja reč posljednjeg stiha Putovanja, te duge i programske pjesme – koja bi mogla da se shvati i kao nagoveštaj Pijanog broda Artura Remboa, 1864-1891 –

 

                Au fond de lInconnu pour trouver du nouveau.

 

u Vešovićevom prevodu uopšte nema onaj smisao koji ima u originalu. Zašto je Tmičko taj stih preveo ovako:

 

                Do dna Nepoznatog da bismo našli novog

 

kad je jedini ispravni prevod, iako različit od njegovog za samo jedno slovo, g, nešto sasvim drugo:

 

                Do dna Nepoznatog da nađemo novo.

 

Bodler kao da je predosjećao da neki čitalac ili budući prevodilac – a kao prevodilac Poa upoznao je sve zamke tog umijeća – može shvatiti pogrešno njegovo du nouveau i prevesti kao novoga, stavio je tu posljednju reč u kurziv i time jasno dao na znanje da ga zanima novo ali u čistom stanju i celovito. Nije dolazilo u obzir da se zadovolji samo jednim dijelom ili djelićem novog!

 

Vešović je na ulazu i u prolasku kroz ovaj završni stih, zaista kapitalan za evropsku poeziju 20. vijeka, oklijevao kao oni putnici kroz Tamni Vilajet od kojih se većina zadovoljila da uzme bar malo nečega, pa šta bude!

 

Zbog takvih kao što je Vešović, Bodler sa svojom revolucijom o Novom nije ni mogao uspjeti! To se može shvatiti, jer kao pripadnik minule zodijačke generacije,  Vešović je oduvijek sve ma koliko to može izgledati paradoksalno za osobu koja se toliko busa u prsa i psuje li psuje uzimao imitatorski i necjelovito, na kašičicu! Novo na kašičicu, to vam je Marko Vešović...  

 

On je samoga sebe dokrajčio prevodom poslednje reči jedne od najlepših Bodlerovih pesama. Možda je htio da izbjegne sličnost s prevodom Ivana V. Lalića, te iste pesme? Ma najbolje bi bilo da je uopšte nije ni prevodio, jer za tu pesmu je trebalo da se malo duže priprema, a ovako je ostvario prevod koji može poslužiti kao lepeza prevodilačkih zastranjenja...  

 

 

 

 

 

 

 

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...