SB KULTURNI SPECIJAL; MEDALJONI ZA VEŠOVIĆA (VI); NEMA RJEČNIKA ZA NAŠEG TMIČNIKA: „Ako sretnete Marka na sarajevskim ulicama, recite mu da je…“!

Ponekad razmišljam o tome kako Marko i Sunita sarađuju. To će biti još zanimljivivije pitanje za nekog ko će pokušati da na to odgovori u obliku kakvog seminarskog rada ili veće teze u nekoj virtuelnoj budućnosti.

  • Kultura

  • 12. Feb. 2018  12. Feb. 2018

  • 0

 

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

Ako sretnete Vešovića i njegovu saradnicu Sunitu Subašić na sarajevskim ulicama, ili drugdje ‒ u svakom slučaju tamo gdje ja nemam pravo pristupa jer je Tmičko pripremio drenovak da me izdegeneči ako se tu pojavim ‒ recite Vešoviću da je sasvim legalno napisati lošu pesmu i načiniti loš prevod, čak i onakav kakav je njegov Remboove Ofelije, o kome je bilo riječi u prošlonedeljnom Medaljonu!

 

A njima oboma, Suniti i Marku, recite da nije legalno i da je totalno pogrešno što su odlučili da osvetnički krenu, u prvom redu protiv mene, u revitalizaciju-pročišćavanje francuske poezije prevedene kod nas nekoliko decenija unazad, a sami su za ovih nekoliko godina ponudili tako nepročišćene i upropašćene prevode da bi zaista bilo bolje da nisu ni kretali u tu Parnasijadu  – a može da se kaže i Par-nas-u-jadu.

 

Baš kad sam pomislio da su se Subašić i Vešović malo smirili i razdvojili da bi svako za sebe radio svoje stvari i potpisivao svoje prevode samo svojim imenom ‒ jer četvororučno se svakako može svirati na klaviru, ali ne i prebirati po slogovima jedne pjesme ‒ pred mene pade jedan njihov novi zajednički prevodni uradak iz kojega zaključih da su još uvek opsednuti tom rimovanom poezijom, Vešović više nego Subašić, ali to ih ne sprečava da i dalje prave jalove rime, upropašćene slike, katastrofične strofe.

 

Pesma čiji se zajednički prevod ‒ mislim na Tmička i Nisu tu ‒ našao preda mnom ima privlačan naslov, Duboki život, La vie profonde, i sačinjena je od četiri katrena s

obgrljenim rimama (a; b; b; a), što znači da se nije radilo o sonetu i da ih nije očekivala unapred izgubljena borba s četiri obavezne rime, itd. Ali ni ovako nisu bolje prošli.

 

Autor pjesme je kod nas manje poznata francuska pesnikinja Ana de Noaj, Anna de Noilles, 1876-1933, koja je pisala i romane, i za koju bi se u jednomj rečenici moglo reći da je, iako

rumunskog porekla, bila zanimljivi nastavljač, gotovo jedina žena, francuskog postsimbolističkog pokreta, i da je, verovatno ogorčena, doživela nadrealističku halabruku. To se dosta jasno naslućuje i iz pomenute pesme Duboki život.

 

Ponekad razmišljam o tome kako Marko i Sunita sarađuju. To će biti još zanimljivivije pitanje za nekog ko će pokušati da na to odgovori u obliku kakvog seminarskog rada ili veće teze u nekoj virtuelnoj budućnosti. Ko od njih dvoje bira pesmu? Kako je prevode, da li skupa za radnim stolom, ili se dopisuju ili to čine telefonski, ili sve to zajedno?

 

Tmičko ne krije, nego naprotiv ističe, da je značajna uloga Sunite Subašić u tome da mu pripremi doslovni prevod na osnovu kojega on kasnije izvodi svoje marko-akrobacije (baci Tmičko, baci je!), a da li Sunita učestvuje i dalje u prevodu, to bi bilo teško reći. Ne verujem da se meša u Vešovićev rimsko-ritmički postupak ‒ jer on je tu nenadmašan ‒ ili možda grešim. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da je gospođa Subašić ta koja uglavnom čita i traga za pesmama i predlaže ih ‒ a možda i ona ima nekog savetnika ili savetnicu za taj dio njihovog revitalizirajućeg poduhvata (da zabijaju pod u vrata!) ‒ jer ne vidim kako bi to činio Vešović koji, po svome priznanju, ne zna toliko dobro francuski da bi mogao suditi o vrednosti nekog teksta... iako ne sumnjam da je poslednjih godina napredovao i u tom smislu.

 

Vešović hvali, da se sve hori, Sunitino poznavanje francuskog jezika, ali ipak i ona zna

‒ kako sam i ranije u vezi s francuskim renesansnim sonetima pokazao ‒ da se

žestoko oklizne ‒ izgubi u prevodu ‒ čak i onda kad bi se to najmanje očekivalo od

jedne takve znalkinje. Na primer, u prvom dvostihu treće strofe pesme Duboki život

Ane de Noaj:

 

                        Sentir dans son cœur vif, l’air, le feu et le sang

                        Tourbillonner ainsi que le vent sur la terre.

 

‒ ona ne primećuje da iza poslednje reči prvog stiha (le sang, krv) nema zareza (ili

zapete) i, zavarana glagolima: biti, raširiti, osjetiti, živjeti, piti, okušati, iz prethodnih

strofa koji se, po kompozicionom pravilu, nalaze na počecima stihova, ona veoma lep glagol tourbillonner, kovitlati, vihoriti...,  shvata pogrešno, potura taj svoj doslovni prevod Vešoviću koji nama potura jedan upropašćeni katren u kome je bila sadržana poenta cele pesme. Evo tvog korpusa deliktija, Tmičko, velim ti ja:

 

                         Zrak, plam, krv u živom srcu osjetiti,

                         Po zemlji ko vjetar vrtoglavo ići...

 

Ohoho! Toliko mnogo (grešaka) u tako malo (teksta)! Priznajem, stih je težak, naročito kad

ga treba svesti na dvanaest slogova, ali posledice su još veće kad prevodite stih čiji smisao niste shvatili, jer tu vam ne pomažu nikakvi rečnici kojima je akademski profesionalac

Vešović u svakom trenutku za svaku priliku okružen.

 

Ali nijedan rečnik ovoga sveta neće naučiti Tmička kako se čita poezija, niti da postojanje

ili nepostojanje jedne zapete uglavnom menja sve u jednom tekstu, poetskom još najviše,

a tako je još od rimskih vremena, Ibis redibis non in bello peribis (Ići ćeš, vratiti se, nećeš poginuti u ratu; Ići ćeš, vratiti se nećeš, poginućeš u ratu)! A jedna odsutna zapeta-zarez, kao što je ovde slučaj ‒ ali u originalu, ne u Tmičkovom prevodu ‒ je još opasnija zamka od one vidljive, i evo nam Vešovića uhvaćenog kao jelen u gvozdene osti kako čeka znak-hallalis, da ga dokrajče, u stvari on uporno dokrajčuje samoga sebe! Rima ga ne prima!

 

A i zaslužio je, jer nije shvatio ‒ doduše zajedno sa svojom prilježnom saradnicom ‒ da se u  dvostihu ne radi o tome da mi trebamo

 

                             Zrak, plam, krv u živom srcu osjetiti,

 

da bismo nakon toga mogli:

 

                              Po zemlji ko vjetar vrtoglavo ići...

 

nego je pesnikinjin savet malo složeniji jer treba:

 

                                Osjetiti u čilom srcu zrak, plam i krv

                                kako se kovitlaju kao vetar oko nas...

                                  

 

Spočitavati Suniti i Vešoviću, nakon ove teške greške, da cœur vif  nije isto što i coeur

vivant, dakle čilo, bodro, a ne živo ‒ jer se podrazumeva da je srce živo samo po sebi ‒

da su sasvim izvitoperili pesnikinjinu konstrukciju stavljajući glagol osjetiti na kraj stiha,

a ne na početak gde mu je mesto ‒ a ta premeštanja su Vešoviću u krvi, to ste odavno primetili ‒ da je neverovatno da veliki znalac naših jezika i pojedinih reči nije ni pokušao da glagol tourbillonner prevede nekim našim efektnim ‒ vihoriti, kovitlati, itd... ‒ nego ga je sramotno prepričao kao vrtoglavo ići  ‒ mada mi nije jasno kako se to vrtoglavo ide... ‒ bilo bi deplasirano, to zna i Sidrano!

 

Ukratko, svaka prava pesma, naročito neka u klasičnoj formi, ima neku zamku, petlju, začKoljicu, zbog čega je i napisana. Pesnik ne misli na to, niti namerno zapinje zamku,

i to je dobro, jer možda je ne bi ni postavljao znajući da bi time mogao navesti jedan

prevodilački i revitalizijarući par da se do daske uhvate u tu mrežu. Gde ih čeka obavezni

hallalis:

 

                                   Sunita izabere tekst pesme

                                    i proslijedi ga do Tmička

                                    a on pun vatre urnebesne

                                    najdoslovnije* ga spička.

                                      

* Doslovnost je ponekad preporučljiva, ponekad nije. Na primer, glagol osjetiti, sentir,

u pjesmi Duboki život, pojavljuje se dvaput, na početku trećeg stiha prve strofe i na početku prvog stiha treće strofe.

 

Međutim, Vešović ne haje za taj redosled, pa prvi put tu riječ prevodi ćutjeti, a drugi put, ali na kraju stiha, osjetiti. Em nije sačuvao pesnikom utvrđena mesta, em nije poštivao postupak refrena, još uvek velikog efekta poezije koja se pisala u vreme Ane de Noaj, a ni danas nije za prezrenje. Trebalo bi da se dogovori sam sa sobom, ili da mu Sunita skrene pažnju na ta izvrtanja reda reči koje za sobom povlači i

izvrtanje smisla i forme pesme, njene suštine.

 

S druge strane, čak jednostavni izraz sur la terre, iz gore navedenog dvostiha, ne znači mnogo ako se prevede doslovno, na zemlji, a još manje po zemlji, kao što je preveo Vešović.

 

Njegov stih: Po zemlji ko vetar vrtoglavo ići je grozan ne samo jer nije smisleno povezan

s prethodnim stihom ‒ što je dovoljno da ga prekrijemo tišinom ‒ već zbog toga što vjetar zaista ne ide po zemlji, pa ni mi koji ‒ kako nas savetuje pesnikinja Ana de Noaj ‒ treba da se ugledamo na vetar, da ne bismo gmizali po zemlji, makar, kako kaže Tmičko, i vrtoglavo.

 

Zato sam ja u svome doslovnom prevodu dao uputstvo Vešoviću da bi to sur la terre trebalo

prevesti nešto kao oko nas, ili slično, ali nikako kao što je on to učinio. Ali ne sluša ta duša nikakva uputstva pusta!  

  

 

 

                                    

 

                            

 

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...