SB KULTURNI SPECIJAL; MEDALJONI ZA VEŠOVIĆA (VII); TMIČKO-SVEŠTENIK DUHA POEZIJE: „...Veliki Nemajstor ne sluša nikoga, ni Valerija, ni Sunitu…“

Jedno vreme sam mislio da je Tmičko, nakon što je pročitao poneki od mojih prvih tekstova u Slobodnoj Bosni, kao sveštenik Svetog Duha Poezije ‒ kako se samoproglašava - s gađenjem odustao od praćenja Koljinih kolumni, i da se posvetio manje jalovim poslovima

  • Kultura

  • 19. Feb. 2018  19. Feb. 2018

  • 0

Piše: KOLJA MIĆEVIĆ

 

 

Opet, kao i prošlog ponedeljka, moram zamoliti nekog od Sarajlija ‒ onoga koji će pročitati ovaj tekst ‒ da, ako ga sretne, prenese Vešoviću poruku da je sasvim legalno kritikovati neki već postojeći prevod i da je još legalnije načiniti svoj, kao kritički odgovor, ali ono što ne valja i nije legitimno, nego je baš budalasto, jeste načiniti lošiji prevod od onoga koji kritikujemo, a hvalisati se da je bolji od kritikovanog. To ne!

 

A Vešović čini upravo to, ali razumljivo, u svome autizmu, nije u stanju da shvati da ‒ iživljavajući se na Kolji ‒ nikad nije bolji! Čak i kad mu se pruža mogućnost, o čemu ću dati dva jasna i zanimljiva primera, a to će biti prilika da čitaoci SB otkriju dvojicu francuskih pesnika, koji to zaslužuju, jednog sasvim nepoznatog, Fransoa Milvoa, i Pola Valerija, već pominjanog na ovim stranicama...

 

Jedno vreme sam mislio da je Tmičko, nakon što je pročitao poneki od mojih prvih tekstova

u Slobodnoj Bosni, kao sveštenik Svetog Duha Poezije ‒ kako se samoproglašava ‒ s gađenjem odustao od praćenja tih Koljinih kolumni, i da se posvetio manje jalovim poslovima. Ma kakav! Zaista nisam mislio da će toliko povileniti!

 

Eno ga gde na svome sajtu Par nas s Parnasa, u odeljku Svaštara ‒ na što upućujem čitaoce, što je prvorazredna antireklama ‒ ne prestaje da laje i kevće na svaki moj prevedeni stih, popraćajući svaki poklicima, ne zna srpski jezik, nije iz pera već iz snajpera, etničko čišćenje... (sve tako). Mlati praznu slamu i pravi svoj završni autoportret autentičnog autiste. I gubi dragoceno vrijeme pred konačni pad zastavice. Ne, nisam ni sanjao da će se tako zalepiti ili upecati.

 

To više nije ni (umjetnička) zavist ‒ kako se može učiniti na prvi pogled, mada ima i toga ‒  ni (nacionalistička) mržnja ‒ kako sam ga ja jednom definisao, jer ima i toga ‒ nego nešto mnogo gore, vulgarna (intelektualna) jalovost, neprustovsko gubljenje vremena koje se kasnije ne može nadoknaditi, tim pre jer je Vešović u sve ovo ušao suviše kasno.

 

Ali da pređemo na ozbiljne stvari. Stihove! Obećao sam da ću navesti one koje sam ja

preveo i štampao i koji su zaista davali mogućnost Travestitu Vešoviću priliku da me

najzad prevaziđe i pobedi! Evo prve strofe tog nepoznatog francuskog pesnika Šarl-Ibera Milevoa, 1782-1816, koji je u antologija francuskog predromantičarskog pesništva predstavljen upravo tom pesmom Pad lišća, Chute des feuilles, iz koje navodim prva dva stiha:

 

                                   De la dépouille de nos bois

                                   L'automne avait jonché la terre...

                                  

Prvi stihovi su me podsetili na slavnu pesmu Branka Radičevića, 1824-1853, Kad mlidijah umreti, i to je bio razlog što sam nešto od tog utiska uveo u svoj prevod, koji će Marko Papasti žestoko napasti, videćete. Ali, to će ga sprečiti da vidi jednu mnogo veću grešku u mome prevodu, koju će i on ponoviti u svome, jer je više buljio u moj prevod nego u onaj koji mu je Sunita savesno pripremila! Evo moga prevoda:

 

                                     Gajeva naših veo žuti

                                     u jesen zlatnu po tlu pada...

                                  

Evo uratka Tmička-Gnusnika-Travestita Vešovića:

 

                                     U jesen zemlju svu poliše

                                     Opalim lišćem šume naše...

                                    

To što je glagol poliše na kraju prvog stiha zaista upadljivo neprimeren ‒ jer ko ne čuje šmrkove kad ga pročita? ‒ i nije toliko bitno u ovom trenutku, koliko činjenica da je cela slika iz prva dva stiha i kod mene i kod njega pogrešno prevedena. Nije reč o lišću kojim naše šume u jesen poliše zemlju, nego je to jesen koja je lišćem naših šuma prekrila žutim velom celu zemlju. Dakle, po čemu je Vešović toliko prevazišao moj prevod, kad ni on nije ni približno preveo glavnu metaforu originala, kao ni ja, da bi se mogao hvalisati, tim pre jer ni u nastavku nije  nadoknadio taj zaostatak „u otvaranju“. Dakle, neka ide dođavola il’ do rođaka vola...

 

Drugi primer je isto tako drastičan. Odnosi se na pesmu-fantaziju Narcis govori koju je Pol Valeri, 1871-1945, napisao u ranoj pesničkoj mladosti, i za koju mu je Stefan Malarme, 1842-1898, savetovao „da sačuva taj retki ton“. Valeri je ne samo sačuvao taj ton, nego se temom Narcisa bavio i u svome zrelom razdoblju, tridesetak godina kasnije…

 

Tmičnik Vešović se posebno okomio na taj moj prevod, čak mi je predlagao kako bih mogao

bolje rešiti neke stihove, a kakav je on savetodavac ilustrovaću ne može biti jasnije. U jednom trenutku. u drugom delu pesme, pesnik ‒ ili onaj koji gleda sebe u odblesku vode u fontani ‒ kaže tom svome dvojniku:

 

                                   Adieu, Narcisse, meurs...

 

 Što sam ja preveo onako kako bi svaki normalan prevodilac preveo, doslovno, kao što je učinila i Vešovićeva suradnica Sunita:

 

                                      Zbogom, Narcise, umri...

 

Ali Veliki Nemajstor ne sluša nikoga, ni Valerija, ni Sunitu, pa, razumljivo, ni mene, i smatra da taj sklad treba ovako raskladiti:

 

                                      Mri, Narcise, zbogom...

 

I jednim potezom pravi dve neoprostive greške, što zvuči neverovatno, jednu gramatičku i jednu logičku. Zamenjujući mesta koja te reči zauzimaju u stihu, meurs i adieu, umri i zbogom, Marko Vešović se ruga prirodnom (pesničkom) toku stvari, jer kako će neko nekome reći umri, pa tek zatim zbogom, iako je za prepostaviti da je taj neko već poslušao savet ili zapovest, i umro! Naravno, reč je o bezbolnom kombinovanju rečima, ali utoliko je sve to ozubiljnije.

 

Još gore, Vešović i pored Sunitinog jasnog prevoda, smatra da on bolje oseća, ako već ne zna, francuski jezik, i pogrešno prevodi zapovedni način glagola mourir, umreti, ne kao umri, nego kao što smo videli malo gore više: mri! On u stvari od umrijeti pravi trajni oblik, mrijeti, kao da Narcis treba da umire na neodređeno vreme, što može da traje celu večnost, a u stvari sve treba da se dogodi u najkraćem mogućnom roku. On prvo hoće da dugo sahranjuje Narcisa, pa da mu tek pošto ga najzad sahrani kaže zbogom!

 

Šta da radite s jednim takvim drznikom koji vam ne dozvoljava da doslovno prevedete jedan

deo stiha i predlaže tu dvosmislenu besmislicu koja počinje s mri... Mri, mri, Vešoviću, ionako te čeka grobnica koju si iskopao sebi misleći na mene. (Nota bene za ovo što sam upravo rekao: Vešović je zaista sve svoje tekstove o meni, posle onog radnog naslova Dosje Kolje Mićevića, naslovio veličanstvenom slikom Grobnica za čarobnjaka! Koja budaletina, igra se grobara, ili smrtozornika, evo mu još dva sinonimna nadimena odjednom!).

 

Ali još nismo izašli iz pomenutog stiha, odnosno strofe kojoj taj stih pripada. 

 

                      Adieu, Narcisse… meurs ! Voici le crépuscule.
                      Au soupir de mon cœur mon apparence ondule,
                      La flûte, par l’azur enseveli module
                      Des regrets de troupeaux sonores qui s’en vont.

 

Strofa nije jednostavna, treba naći odgovarajuću trojnu rimu, ali Smrtozornik Vešović se ne da smesti i hrabar do besvesti pravi opkoračenje tamo gde ga nema, već u prvom stihu, i uopšte ne vidi da se stih završava tačkom, a ne njegovim vulgarnim opkoračenjem:

 

                        Mri, Narcise… zbogom! Gle sutona, časa

 

Sve što sledi, naročito treći i četvrti stih, su najobičnija baljezgarija, sve do završnog udarca, kad strofa postaje katastrofa, jer umesto da jednostavno kaže:

 

                        Žal u zvučnim stadima koja odlaze…

 

Grobar iz Papa nas časti jednom umetnutom slikom koja je zaista umetna i jezički neprirodna tim pre jer vam treba dosta napora da shvatite, ako uopšte shvatite, šta je želeo da kaže ispisujući: frula nežno glasa (odmah se pitamo: za koga glasa?). Pomislite da je reč o fruli nežnog glasa, i da se radi o štamparskoj grešci, dok Tmičko od vas ipak očekuje da to glasa pročitate kao glagol glàsa, ali da pritom zamislimo kako to glàsa u stvari znači oglašava, jer glasa žal zaista ne znači ništa sem u šupljoj duplji njegove mašte. Evo pa prosudite:    

 

Mri, Narcise, zbogom... Gle sutona, časa
Kad uzdah mog srca moj izgled talasa,
Tonući u plavet, frula nežno glasa
Žal u zvučnim, koja odlaze, stadima.

 

A i Sunita ga je pomalo uvukla u greh, jer je u svome doslovnom prevodu uz frulu ‒ nije mogla da odoli iskušenju ‒ dodala epitet nežna ‒ pa dosadilo ženi da bude doslovna! ‒ a odavno sam im rekao da je pesniku kojega prevodimo teže i pogrešnije dodavati bilo šta nego oduzimati. Sem toga, to nežna ovde uopšte nije bilo neophodno, najmanje ritmički.

 

 

 

                                    

 

 

 

 

 

                                  

 

                                  

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...