ČEKAJUĆI „PREMONTAŽU“: U Srbiji ismijavaju TV seriju „Nemanjići“

Tekst objavljen na portalu „Peščanik“ prenosimo integralno


  • Kultura

  • 20. Feb. 2018  20. Feb. 2018

  • 1

Piše: Srđan Milošević

U ovom tekstu biće reči pretežno o subotnjem drugom pokušaju prve epizode serije „Nemanjići“, uz tek usputne komentare koji se odnose i na drugu epizodu. Ali pre toga - jedan kratak osvrt na dešavanja u međuvremenu, od decembarske pilot epizode do “prave” prve epizode koja je prikazana 17. februara. Ono što najpre pobuđuje pažnju jesu kontradiktorne izjave koje su poslednjih dana dali pojedini učesnici ovog, još uvek posrćućeg projekta. Prema prilično nemuštoj izjavi reditelja Marinkovića - u novoj, drugoj-prvoj epizodi učinjene su samo neznatne izmene, bez osvrtanja na iznete kritike (“Ne odgovara serija kritikama, uopšte se ne bavimo time!”) i, navodno, bez nove montaže.

Ipak, reditelj priznaje da je “konstruktivna kritika” imala malog uticaja. Glumac Vojin Ćetković, koji je uz ponešto pomirljivog scenaristu Mihića, delovao vrlo uravnoteženo, u odmerenoj izjavi istakao je da su kritike uzete u obzir i da su uticale na “dalju montažu” i na konačni izgled serije, što je reditelj negirao. Slično bi se moglo zaključiti i iz Mihićeve izjave, dok je na drzak i osion način to isto, čini se, potvrdio i direktor RTS Dragan Bujošević, koji je u nervoznoj i ne naročito suvisloj izjavi rekao da su u obzir uzete čak i neke od primedbi koje je, doduše, nazvao budalaštinama!

Iako najmanje važna od mnogobrojnih primedbi, u medijima se kao jedna od centralnih kristalisala ona koja ukazuje na to da se u prvoj, decembarskoj (pilot) epizodi „Nemanjića“ čula uzrečica “bre”. Uprkos tvrdnjama scenariste Gordana Mihića (“Niko nigde nije rekao ‘bre’!”) i direktora RTS Dragana Bujoševića, koji je upravo primedbu da se u toj pilot epizodi pominje reč “bre” nazvao budalaštinom (kategorički tvrdeći: “Nema je nigde!”), ipak ta se famozna reč pojavila u decembarskoj (ne)epizodi i to u “tavanskoj” sceni, kada mladi prinčevi Vukan i Stefan prisluškuju audijenciju mletačkog izaslanika kod Nemanje.

Vukan, koji zbog alergijske reakcije na polen ne čuje o čemu se u audijenciji razgovara, zahteva od brata, koji pažljivo prisluškuje razgovor, da mu prenese ono što je čuo: “Stefane...! Ma govori, bre!”. No, očito je i scenaristi i direktoru RTS bilo dosadno da pažljivo pogledaju ono što su priredili gledaocima RTS-a u novogodišnjem izdanju Nemanjića i što je, kao uz neki inat, više puta reprizirano tokom januara. Nije, bre, da ih ne razumem, ali ima nas koji smo otporniji na tu vrstu prepreke, pa smo tu epizodu pogledali i dva puta! Scenaristi i direktoru RTS-a odsustvo pažljivog gledanja sopstvenog ostvarenja nije smetalo da nas kategorički uveravaju da nismo videli ono što smo videli i da nismo čuli ono što smo čuli!

Ovu “minijaturu” oko uzrečice “bre” i kvalifikaciju primedbe u vezi sa njom kao budalaštine držim - u njenoj drskosti - za paradigmatičnu kada je reč o reakcijama vodećih ljudi ovog projekta na utemeljene kritike koje su izrečene. No, šta smo zapravo videli u subotnjem izdanju Nemanjića, u toj drugoj-prvoj epizodi? U suštini - jednu prepakovanu, znatno izmenjenu i kudikamo popravljenu verziju pilot epizode, koliko je to uopšte bilo izvodljivo. Izmene su izvršene tako što su, uprkos javnom bagatelisanju kritika i vređanju onih koji kritikuju, uvažene bezmalo sve primedbe koje su se pojavile na društvenim mrežama, a koje su bile ocenjivane kao maliciozne, nekonstruktivne, nepatriotske, plaćeničke i sličnim kvalifikativima iz arsenala domaće “kulture dijaloga”!

Glavna intervencija je uvođenje naratorske uloge Stefana Prvovenčanog, koji inače i jeste pisac Nemanjinog žitija, pri čemu je glumac Vojin Ćetković (u ulozi Prvovenčanog) izgovarao jedan očito naknadno dopisani tekst koji je i leksički i u pogledu akcentuacije, zatim upotrebom aorista i imperfekta dobio jednu blago arhaičnu notu, što je svakako bolje od jezika koji smo slušali u decembarskoj pilot (ne)epizodi. Ovaj narativni deo zamenio je delove prethodno uključenog, a sada izostavljenog materijala.

Kada je reč o pojedinim scenama i dijalozima, iz nove verzije prve epizode izbačeno je, dakle, bezmalo sve što je u javnosti kritikovano kao neprihvatljivo. Uključujući i uzrečicu “bre”, za koju tek sad zaista može da se kaže: nema je nigde! Dok su tvrdoglavo opstali neki komični, pretenciozni i neuverljivi elementi scenarija, ipak car Manojlo više ne pominje nikakve “argumente”; Nemanja ne udara cara po leđima kad se ovaj zagrcne; car ne pominje da Nemanja “ima petlju” i ne vraća “u igru” Nemanjinu braću; Nemanjina supruga Ana ne pita kako su braća “reagovala”; besmisleno duga scena Nemanjinog tamnovanja skraćena je izbacivanjem praznog hoda, kao i nepotrebnih i budalastih detalja, ali i tako svedenija ne deluje naročito uverljivo; izostavljeni su gotovo svi dečji dijalozi koji su (u nekim komentarima pregrubo) kritikovani, a oni koji su zadržani više nemaju “dorćolski” akcenat i glasovi su, čini se, izmenjeni; blamantni usklici statista sasvim su izostali, kao i besmisleni govori posle bitke kod Pantina; nema ni pokliča “za krst časni...” gde mu mesto nije; pojedine scene i delovi radnje su sasvim izbačeni; nema više ni verbalnih rekapitulacija radnje, koje su bile tako iritantne u decembarskoj epizodi; ono malo preostalih dijaloga nisu tako upadljivo savremeni u izrazu, iako je bilo nemoguće tu pogrešku sasvim otkloniti...

Sve ove intervencije, međutim, samo su na nivou naknadne kontrole štete. Ono što je naprosto moralo da se uradi kako bi se iole popravilo što se popraviti dalo, sa druge strane je dodatno osiromašilo druge aspekte koji su od bitnog značaja za prijemčivost jednog serijskog ostvarenja. Dijalozi su radi toga morali da budu toliko svedeni, da i inače oskudna profilacija likova sada sasvim izostaje u ponekad prekratkim scenama. I u prvoj i u drugoj epizodi one se ređaju bez ikakvog međusobnog veziva, nekad kao skeč za skečom. To se naročito odnosi na audijencije stranih poslanika, u kojima ima nečeg montipajtonovskog, uz sloj varvarski napadnih aluzija na savremene političke teme. Radnju će nekako shvatiti samo onaj ko je unapred zna, pa ne valja ni što se povremeno zaboravi na Ćetkovića, čije naracije nema gde bi može biti bila najpotrebnija.

Kada je reč o likovima - oni su u toj prvoj epizodi gotovo nepostojeći: osim idealizovanog Nemanje i ne naročito značajnog Adama (Nemanjinog poverljivog čoveka i “desne ruke”), do izražaja dolazi još jedino lik cara Manojla, koji je prikazan kao logoreični davež čiji su dugi monolozi iritantno didaktični i neuverljivo paternalistički.

Dijalozi koji su preživeli “seču” nisu mnogo bolji od onih koji su izostali. Kada ne služe izbacivanju patriotskih parola i podilaženju nacionalnim sentimentima sasvim su bezidejni, na nivou “pričajte, usta, da niste pusta”. U želji da istorijske ličnosti budu prikazane kao “ljudi od krvi i mesa”, što je sasvim smislena i hvale vredna težnja, ipak se prešla granica i zašlo se u trivijalnost. To se naročito vidi u drugoj epizodi. Tako gledaocima preostaje da se prepuste jedino entuzijazmu što konačno gledaju seriju o srpskom srednjem veku, čije pojedine scene, ako im se slučajno i učine dosadnim - jer nemaju baš nikakvu drugu prijemčivost - ipak makar pogađaju “patriotsku žicu”.

Zato je scenarista “prošvercovao” gde god je moglo i gde god zaista nije trebalo “srpske zemlje”, “srpski prostor”, slobodu srpskog naroda, jedinstvo, slogu, značaj bratske ljubavi, veličinu srpskog naroda, Nemanjinu požrtvovanost i bezrezervnu posvećenost samo dobru srpskog naroda... Pri tome, ta patriotska osnova ne mora sama po sebi da bude problematična: kritičko preispitivanje prošlosti retko je kada i retko gde projekat nacionalnih televizija (premda bi trebalo!).

Ali, ako se već idealizuje lik Stefana Nemanje, ako se već prikazuje uspon Srbije u vreme njegove vladavine, ako se izbegava svaka kontroverza, ako imamo i pozadinsku naraciju koja pozicionira sve u jedan patriotski diskurs - mora li onda i u dijalozima da se sve to eksplicira, valjda za one malo slabije pameti kojima, primera radi, pored toga što je prikazano da je Nemanja skroman i sav posvećen svome srpskome rodu, sve to treba i da se kaže, pa još i da se ponovi više puta, da dobro utuve?

Osnovni problem (i on je nerešiv) ostaje, dakle, scenario i glavna ideja koja je na nivou naivnije varijante devetnaestovekovnog romantizma, kojim odiše i ova prepakovana prva epizoda, kao i njen nastavak. Jedna od manifestacija tog nacional-romantičarskog patosa - scena u kojoj car Manojlo pokazuje razumevanje za Nemanjinu želju da objedini svoj narod (zbog čega car Nemanji velikodušno oprašta što mu ovaj otima zemlje na severu Carstva!?) - toliko je zaumna da se spušta ispod nivoa koji zaslužuje iole ozbiljnu pažnju.

Isto vredi i za druga nelogična izvrtanja: Iako je čak i iz samog prikaza događaja u seriji jasno da je Nemanja taj koji je započeo jedan verolomni sukob sa Vizantijom, on ljutito optužuje cara Manojla da je baš car krivac za taj novi sukob pošto je, odgovarajući na Nemanjin napad, na čelo vojske koju je poslao protiv Nemanje postavio njegovu braću.

No, sve to je u funkciji prikaza Nemanje kao besprekorno visokomoralnog - čak i onda kada je veroloman - a to se u mešavini udžbeničke faktografije i patriotske idejnosti na kraju ne može postići drugačije osim najgrubljim nelogičnostima. Dobro - umetnička sloboda, tu se ne može ništa zameriti. Međutim, da li je svako nepoklapanje sa činjenicama objašnjivo umetničkom slobodom? Baš jedna vizantijska izreka kaže: “Kad lažeš, laži okruglo, da se kotrlja…” Umetnička sloboda dopušta da se nje radi istorija prekraja, izmišlja, domišlja - može se činiti šta god! Ali se mora zadržati nekakva unutrašnja koherentnost radnje.

Ovde je nema... Postoji samo stihija događaja - što vidljivih, što negde u pozadini - koji se nižu bez ikakve smislene ideje i završavaju u nelogičnim dramskim ishodima, u kojima je jedino važno, kao u onom vicu, da je “Srbin ispao najpametniji”. Ili najčestitiji. Ili najhrabriji...

Kontrola štete koja je pokušana prepakivanjem i prekrajanjem samo je delimično otklonila najupadljivije nedostatke. Da ćemo pred sobom imati nacional-romantičarsku sapunicu bilo je jasno otkako je najavljeno snimanje serije, ali se i takav sadržaj može ispričati na način koji je uverljiviji, gledljiviji, prijemčiviji na drugim nivoima recepcije ostvarenja, koji ovde i dalje izostaju. Maestralna gluma, virtuozna režija, uspešna definicija likova, dinamična radnja, jezik dijaloga, dobra produkcija - sve to mogu da budu kvaliteti zahvaljujući kojima nas može privući i sadržaj čija idejnost možebiti pobuđuje skepsu. Ipak, osim nekih tehničkih dometa i kostimografije, sve to za sada kod Nemanjića izostaje, krećući se ispod prosečnih dometa čak i sa stanovišta ne previše zahtevnog gledaoca.

Naravno, treba uvažiti i činjenicu da naša kinematografija nema iskustvo rada na srednjovekovnoj epohi, ali o tome je trebalo razmišljati na vreme i uložiti veći trud tamo gde je to bilo nužno kako bi se taj manjak iskustva nadomestio. Nešto se zaista postiglo tom “premontažom”, ali ni to ipak nije čarobni štapić. Iako je, imajući u vidu sve okolnosti, novi početak makar izbegao kvalifikaciju - skandalozno, slaba je to uteha: ta se kvalifikacija nemilosrdno vratila u drugoj epizodi.

U njoj je još više do izražaja došla rđava realizacija dobre ideje - “nama-bliski-ljudi-od-krvi-i-mesa” - koja je, nažalost, realizovana ne samo kao trivijalija, nego kao banalnost, pri tome - ne najmanje važno - uz pozamašne i potpuno nepotrebne nanose mizoginije. U tom domenu “osavremenjavanje”, dabome, nije dolazilo u obzir: pa nije srednji vek doba rodne ravnopravnosti! Ali zato jeste doba “uzvišenih” nacionalnih osećanja, svakovečernjih “izlazaka” i “pričvrljenih” vlastelinskih kćeri kojima mirišu noge!?

Komentari - Ukupno 1

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...