BEOGRADSKA NOVINARKA URNISALA SVOJU PREMIJERKU: ''Čestitajte Ani Brnabić 8. mart ako ste ludi. Ja nisam''

Ako mi se desi nešto mnogo gore, pa postanem žrtva seksualnog nasilja, kakva je onda moja sudbina? Gde je taj čvrsti sistem zaštite i podrške u kom ću naći utočište ranjena i oskrnavljena, u kom ću se oporaviti i opet biti zdrav član ovog društva?

  • Društvo

  • 08. Mar. 2018  08. Mar. 2018

  • 0

Piše: Dragana Pandurević

 

''Poštovana Ana, probaću da budem kratka.

 

Juče sam razgovarala sa ženama koje su seksualno zlostavljane. Molila sam ih da mi pomognu u pisanju jednog teksta ali su sve odbile. Kažu, boje se. Ne žele da otežavaju sebi. Žele da potisnu i nastave dalje kao da se ništa nije dogodilo.

 

Ne znam da li Vam je poznato, ali to je u Srbiji kao dobar dan. Uznemiravaju nas na ulici, u busu, na poslu i nikom ništa jer 'sve je to normalno'. Ako baš nemamo sreće, onda nas i tuku ili siluju, na kraju i ubijaju. I to sve češće. Kažu, same smo tražile.

 

Ne znam šta Vi, kao žena, mislite, ali ja najiskrenije verujem da smo, ipak, tražile nešto drugo. Na primer, da ne živimo u državi u kojoj te na svakom koraku tretiraju kao meso i objekat za iživljavanje, a ti ne smeš da prijaviš jer ti je lakše da trpiš i ćutiš, pošto nam je zakon mrtvo slovo na papiru, a stvarnost dijametralno suprotna bajkovitim naslovima u novinama.

 

Danas je Osmi mart, a ja, nažalost, nemam na čemu da Vam čestitam. Za prvih 66 dana u 2018. u porodičnom nasilju je ubijeno 10 žena. Rekord kojim se nećemo hvaliti na fensi prijemima u Briselu. I, verujte, ne upirem prstom ni u koga. Ko god da je kriv, a krivi smo svi, samo je jedno sigurno - one to nisu tražile.

 

Iskreno, muka mi je da se na ovaj dan iz godine u godinu bavimo istim klišeima, a još mi je više muka što smo se nadale nekoj promeni sad kad nam je žena na čelu države. Ne da nije bolje, nego osim što smo i dalje 20 odsto manje plaćene od muškaraca za iste poslove, a u trudnoći najviše strahujemo da li će nas otpustiti, sad bi neki Vaši ministri da nas šalju i u vojsku.

 

Izvinite što pitam, ali šta ste konkretno, od kad ste na vlasti, učinili za poboljšanje položaja žena u Srbiji? Možda samo nisam primetila, pa Vas molim, uputite me.

 

A ako li mi samo pomenete izmene Krivičnog zakona, bojim se da ću baš da popizdim, jer po njemu, istina je, za masne viceve može da se ide u zatvor, ali verujte, u praksi, to je samo naslov u novinama. Gledala sam kako postariji šef, pijan u kafani, mladoj koleginici liže obraz protiv njene volje. I nikom nije smela da kaže, jer zna isto što i svi - sistem neće zaštititi nju. A to je najbanalniji incident.

 

Do kad će to biti tako? Ako mi se desi nešto slično, kome da se obratim?

 

Ako mi se desi nešto mnogo gore, pa postanem žrtva seksualnog nasilja, kakva je onda moja sudbina? Gde je taj čvrsti sistem zaštite i podrške u kom ću naći utočište ranjena i oskrnavljena, u kom ću se oporaviti i opet biti zdrav član ovog društva?

 

 

Mogu li uopšte da se osmelim da to nasilje prijavim, jer odlično znamo da u Srbiji, ako te neko siluje, mora uz to i da te bije i da ti onako baš uništi vaginu da bi ti policija i sud bez maltretiranja verovali da nisi sama tražila. Kako da računam da će policajac koji me primi, posle najgoreg trenutka u mom životu, biti dovoljno edukovan da me ne pita šta sam imala na sebi ili zašto sam otišla u njegov stan ako nisam htela da mu dam? Jeste li se jednim korakom, draga Ana, samo jednim korakom pobrinuli, da sistem pomogne ženi da se ne oseća kao najveći krivac onda kad je najveća žrtva?

 

Izvinite što pitam.

 

A ako saznam da mi drugaricu ili komšinicu muž krvnički bije a ona nema gde i nema snage da se oslobodi? Kako da budem sigurna da će policija doći na adresu ako osmi put za tri meseca prijavljujem da je tuče u stanu iznad, a ona im svaki prethodni put rekla da nije istina i da je sve u redu, pa ih sad baš briga? Postoji li paralelni univerzum u kom će, ako se ne pojave, a on je gore ubije, biti ozbiljno kažnjeni za svoje nečinjenje? Moram li ja da se penjem i svojim rukama je izvlačim iz stana dok i sama trpim njegove udarce, samo zato što je taj njen baja dobar s nekim ko zna nekog bitnog ili samo ima keša da kupi svoju slobodu?

 

Koliko žena treba da bude u smrt bačeno s mostova, koliko dece ubijeno pred majkama u dvorištima centara za socijalni rad, pa da i ti službenici budu kažnjeni za svoje nečinjenje?

 

Do kad će zločinci prolaziti nekažnjeno, a žrtve biti višestruko osuđivane?

 

Dok mi ne odgovorite, ne želim karanfile. Neću da Vam čestitam Osmi mart čak ni ironično.

 

I jasno vam je šta hoću.

 

Hoću beskompromisne mehanizme za sprovođenje zakona, hoću zaštitu i sigurnost koju će država da mi garantuje, inače države neće biti. Hoću da im ne padne na pamet da nas uznemiravaju, napastvuju, zlostavljaju, tuku i siluju jer znaju da će morati debelo da plate i to po kratkom postupku. Hoću da mi garantujete da ćete makar probati, jer dosad nisam čula čak ni prazno obećanje.

 

Znam, Ana, da Vi niste cela država, ali da li se išta pitate? Hoćete li, kao žena, moći mirno da spavate kad prođu ove godine u kojima ste mogli da napravite razliku? Ili ćete samo produžiti kao da se ništa nije dogodilo…?"

 

(Noizz)

 

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...