DECENIJA OD ODLASKA ŠABANA BAJRAMOVIĆA: „Nije on znao nikakve durove i molove, ni džez ritmove. On je znao...“ (VIDEO)

Osmog juna navršava se deset godina od smrti jednog od najvećih muzičara, nekrunisanog kralja svjetskog džeza, Šabana Bajramovića; u posljednjem susretu sa kraljem ciganske muzike (i džeza), Vladimir Bogdanović je shvatio svu veličinu Šabana Bajramovića, koji nije znao ni jednu notu, a pjevao je kao - niko...


Tekst je objavio beogradski Nedeljnik, a mi ga prenosimo integralno

  • Kultura

  • 07. Jun. 2018  07. Jun. 2018

  • 0

Šaban nije umro. Samo se preselio, negde gore, valjda na nebo, kao i svi Cigani koji tamo na kraju odlete. Jednom mi se javio u snu. Prepričavao mi je naš susret pred jedan od svojih poslednjih nastupa u centru "Sava" kada je promovisao džez album "Romano Raj". Rekao mi je tada, na šanku, da će uskoro umreti. A ja sam njemu rekao da ga je najugledniji američki magazin "Tajm" svrstao u deset najvećih bluzera sveta, svih vremena. Šabi nije znao šta je "Tajm", a šta je imao i da zna.

 

Nije to ni bitno. Tada sam shvatio da je Bajramović bio možda jedini Ciganin na svetu koji nikada nije postao Rom i koji se nikada nije odrekao zlatnog zuba, duše, pesme i kafane. To verovatno mnogi nisu mogli da mu oproste. Shvatio sam tada i zašto ga je Magični opisao kako autentičnu kalašturu, pravovernog Ciganina navučenog na barbut koliko i muzika na njegov božanski dar. I na kraju, Šabi je u stvari bio živa prebijotina koga su na kraju balade svi isprebijali. Za pare, razume se.

 

 

"Kako da sad budem Rom kad sam ceo život Ciganin. Srpski Ciganin. A i u bedi sam već nekoliko godina. Vidiš da sam prava ciganštura. Mi se Cigani rađamo u bedi. Tako i umiremo. Ostalo otpevamo, popijemo, prokockamo, tako nam je suđeno. Eto, sad je baš to vreme za mrenje i neka je, nije mi žao jer žene sam voleo, a to je život", rekao mi je Šaban pred nastup

 

Tek kasnije sam od pijaniste Ivana Aleksijevića Pančevca (Big bend), koji je sa njim svirao celu džez turneju, saznao da Šaki do kraja života, do tog koncerta, nije znao niti jednu jedinu notu. Niti je dolazio na probe kako bi svoje stare pesme uvežbao u džez varijanti. Momci sami uvežbaju, Šaban se samo pojavi i počne da peva, kao da je celi život bio Sačmo. Počne da peva bez onog "idemo de mol, a dur". Nije on znao nikakve durove i molove, a ni džez ritmove. On je znao da peva. Tako je uvek i radio. Jednostavno, Šabana je Bog pomazio po glavi kada se rodio.

 

Kada mi se javio u snu, video sam ga ponovo sa širokim osmehom i tim zlatnim zubom kako sedi za kockarskim stolom na kome nema žetona niti prokletih para. Kocka se. Svaki dan do mile volje igra barbut. I peva, kao anđeo. Rekao sam mu da mu je podignut spomenik u njegovom Nišu, doduše jedva, da je taj isti spomenik trebao da stoji u centru grada i da je ipak postavljen u zapećku, kraj Nišave.

 

Rekao sam mu i da su mu postament već pet puta skrnavili i pisali na njemu - "stop ciganskom teroru, marš iz Niša Ciganine, idi u čergu...". Rekao sam mu da su umetnici skupili pare za spomenik, a da nije njih bilo, ne bi bilo ni spomenika. Kusta, Brega, Goran Paskaljević...

 

Tek kasnije sam od pijaniste Ivana Aleksijevića Pančevca (Big bend), koji je sa njim svirao celu džez turneju, saznao da Šaki do kraja života, do tog koncerta, nije znao niti jednu jedinu notu. Niti je dolazio na probe kako bi svoje stare pesme uvežbao u džez varijanti. Momci sami uvežbaju, Šaban se samo pojavi i počne da peva, kao da je celi život bio Sačmo. Počne da peva bez onog "idemo de mol, a dur". Nije on znao nikakve durove i molove, a ni džez ritmove. On je znao da peva. Tako je uvek i radio. Jednostavno, Šabana je Bog pomazio po glavi kada se rodio.

 

Kada mi se javio u snu, video sam ga ponovo sa širokim osmehom i tim zlatnim zubom kako sedi za kockarskim stolom na kome nema žetona niti prokletih para. Kocka se. Svaki dan do mile volje igra barbut. I peva, kao anđeo. Rekao sam mu da mu je podignut spomenik u njegovom Nišu, doduše jedva, da je taj isti spomenik trebao da stoji u centru grada i da je ipak postavljen u zapećku, kraj Nišave.

 

Rekao sam mu i da su mu postament već pet puta skrnavili i pisali na njemu - "stop ciganskom teroru, marš iz Niša Ciganine, idi u čergu...". Rekao sam mu da su umetnici skupili pare za spomenik, a da nije njih bilo, ne bi bilo ni spomenika. Kusta, Brega, Goran Paskaljević...

 

Pitao sam ga u snu i kako mu je bilo na Golom otoku kada je robijao tri godine. Pobegao je Šaban još pedesetih sa odsluženja vojnog roka i zaglavio bajbok. To mu je bila životna škola. Pobegao je zbog ljubavi, nije izdržao a da dragu ne vidi. Niko ne zna kako je uspeo usred tog strašnog ostrva da osnuje bend i počne da peva Sinatru, Amstronga i ostale velikane. Niko ne zna kako je uopšte znao sve te pesme iako je tada, u SFRJ, jedva postojalo nekoliko gramofona i tranzistora.

 

Tih muzičkih kutija možda je ponegde i bilo, ali u ciganskih mahalama gde je Šaban živeo i kuda se kretao - sigurno ih nije bilo. Niko nije ni razumeo kako je uspeo da čuvarima "otme" pare na pesmu a da ih posle izgubi sa tim istim čuvarima na celonošnim partijama pokera. I tako ukrug, tri godine.

 

"Otkada sam se rodio znao sam te pesme, i ne samo te. Znao sam sve pesme sveta. Nije bitno koja je i čija je muzika u pitanju. Bitno je samo da ima dušu. Da je lepo", rekao mi je Šaban u snu i nestao u magli taman tada kada sam hteo da ga pitam kako je uspeo da otpeva čuvenu svetsku pesmu "Mi Gili", bolje i od samog Sačma, opet po pisanju mnogih američkih novina.

 

Možda je još zanimljivije u celoj toj priči da je jedan od tih američkih magazina jurio Šabana dve godine da mu dodeli nekakvu nagradu i da o njemu snimi serijal, ali ga nažalost nikada nisu stigli. Nekoliko puta su dolazili čak iz Njujorka za Niš, ali Šabana nigde. Novinar Majer Volik je i napisao na tu temu nešto.

 

"Nema šanse. Čovek je pravi Ciganin. Kada smo došli ispred njegove kuće supruga nam je rekla da je otišao iznenada da peva na svadbu u Italiju. Trebao mu je novac da vrati kockarski dug. Kada smo je pitali koliki je njegov honorar, ona je jednostavno rekla - koliki dug - toliki i honorar, tako se dogovorio!"

 

Nikome verovatno ni danas nije jasno kako su Nehru i Indira Gandi došli do Šabana Bajramovića, gde su ga iskopali, jer, Šaban je stalno bio na putu po gastarbajterskim, ciganskim svadbama, širom Evrope. Nekako su ga ipak iskopali i pozvali u Indiju gde je otišao da im peva i dobio zvaničnu i doživotnu titulu - kralj ciganske muzike!

 

Samo nekoliko meseci kasnije, posle putovanja u Indiju Šaban je ponovo bankrotirao, po ko zna koji put. Izgubio je sve zarađene pare na barbutu, njegovoj omiljenoj igri. Tada je, iz čiste tuge ili pak iz neke čudne sete, otpevao pred mnogo ljudi u jednoj kafani u Nemačkoj "Đelem Đelem". Stara ciganska pesma tada je samo zbog njega postala zvanična himna svih Cigana sveta, što je i danas.

 

Još jednu priču mi je Šaban potvrdio za tim istim šankom u centru "Sava", kroz smeh naravno. Kada je izašao sa robije niko nije hteo da snimi njegove pesme. Lutao je dugo, nekako se dokopao Slovenije, gde su prepoznali njegovu umetnost. Eto prve "singlice" koja je prodata u milionskom tiražu. Problem su samo bile pare, kao i uvek. Šaban je dobio mizerni honorar, ali ne namernom greškom produkcijske kuće već svojom. Potpisao je svoj prvi ugovor tako što ga nije potpisao. On je to onako, na reč.

 

Bio je nepismen, zaista, u školu nikada nije išao. Sećao se tada da je krenuo u prvi razred, jednom u Nišu, ali se ne seća da li ga je završio niti koja je to škola bila. Jednostavno, rekao, mi je Šaban, misli da je usput, od kuće do škole, zalutao u nekoj kafani i pevao od stola do stola, koliko je bio i visok. Baš do stola. Tada je, rekao mi je, zaradio prvi dinar.

 

Sve ostalo što je Šabi radio bio je život. Bio je u jednom momentu najbogatiji čovek estrade. Bio je najveća zvezda stare Jugoslavije koji je jedini mogao da peva Titu baš u Moroviću, u lovištu u koga Broz nikoga nije puštao i da sa njim baci jedno deljenje. Smeo je sebi da dozvoli da ne putuje avionom baš kada su mu bile zakazane mnoge turneje po Americi i Australiji.

 

Moglo mu se. Mogao je da bude siroče kada je hteo i pored tolike rodbine. I to mu se moglo. Bio je i najsiromašniji čovek estrade i to mnogo puta. Mogao je sebi da dozvoli i to da nas sve zajedno dovede u situaciju da danas možda i ne razumemo šta je zapravo taj čovek uopšte pevao, a da znamo, nekako, da je to mnogo, mnogo, dobro.

 

Šaban je danas, bez izuzetka, planetarni fenomen. Umetnik bez kuće, svačiji i ničiji, kome su na sahrani bili i predsednik države ali i većina ministara iz Vlade. Jedino mu na sahranu nisu došli njegovi iz Niša. Možda zato što je ipak bio istinski Ciganin koji nikada nije postao Rom. Šaban Bajramović nije umro, otišao je na nebo u 73. godini života. Imao je ženu i dve ćerke.

 

 

 

 

 

 

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...