ŠOKANTNO PISMO VESNE PEŠIĆ: "Vučić ima dvije karte, za “unutrašnju stolicu” i za “spoljašnju”, a to mu TREBA ZA OVO..."

Zašto je Vučić naišao na barikade baš tu i nije mogao da stigne do sela Banje u kome ima 300 srpskih kuća? To nije pakost iz Prištine...

  • Politika

  • 12. Sep. 2018  

  • 1

Piše: Vesna Pešić

Šta se desilo sa Briselskim sporazumom (I i II), sporazumom o normalizaciji, pa i sa onim famoznim „razgraničenjem“?

Kada nam iz „belog sveta“ poruče da Vučić odlazi na Kosovo iz unutrašnjih razloga, ja to razumem kao da su rekli „to je za one budale“. Unutrašnji razlozi znače da je došao pravi čas da se budale propisno namagarče. I to se zaista i dogodilo sa navodno istorijskim odlaskom predsednika Vučića na Kosovo.

Ovde je već bilo reči (kod D. Ilića i LJ. Stojadinovića) o sprdnji pred veliku kosovsku subotu kada će Vučić na pravom mestu, na samom Kosovu, izgovoriti šta je njegovo rešenje za Kosovo. Moja tema je Vučićevo koprcanje između realnog i istorijskog („veličanstvenog“, kakav je on od glave do pete).

Sve se lepo videlo na mitingu u Mitrovici. U prvim redovima stajali su funkcioneri zdušno aplaudirajući, a pozadi narod sa ponekom zastavom koji ćuti i trpi, jer sve zna i nije mu potreban Vučićev „istorijski“ govor.

Krenulo je napeto očekivanjem predsednikove odluke: dal’ da ide il’ da ne ide na Kosovo. Veselji preti (ne znam zašto baš on, predsednik Skupštine Kosova), ali kad on preti to je nešto mnogo opasno.

Ako na Kosovo krene, život predsednika je doveden u pitanje. Navrat nanos upriličena je emisija Oko na RTS-u, u kojoj su sedeli neki stručnjaci za bezbednost i sve ostalo, a zarad toga da pučanstvu prođe vreme dok nestrpljivo čeka odluku predsednika. Odluka treba da stigne direktno iz Predsedništva na svim frekvencijama. Čim sam u studiju videla našeg prijatelja ministra Nebojšu Stefanovića, znala sam da će biti zanimljivih zapleta.

Dobio je važnu ulogu u Vučićevom teatru. Da stručno i iz policijskog ugla nabilduje velike opasnosti po predsednika i zabrinuto skoro zavapi – ne idi na Kosovo. Veselji, koji me podseća na onog Kosmajca čije ime niko ne sme da izgovori, tamo priprema mnoga nevaljalstva.

Samo što je ministar izgovorio svoja strahovanja i svoje „ne idi“, takoreći u pola reči prekide ga glavni glumac. Predsednik je sporo, sa karakterističnim pauzama, prilično mrzovoljno, kao najobičniju stvar, saopštio svoju odluku. Da, naravno, ide na Kosovo. Očekivano, ko god zna mog omiljenog ministra. Zahvaljujući njemu uspešno nabildovani supermen pakuje kofere, reskira život, pa šta bude!

Odlazi na Gazivode, to novo mitsko mesto. Tamo ne reče ništa (kaže čuva ono glavno za sutra, za „istorijski“ govor) i kreće u obilazak srpskih sela ispod Ibra. Ide u selo Banje.

I baš tu nailazimo na istoriju koja se ne saopštava. Skrivena za nas, ali ne i za ljude koji tamo žive. To je jedno tužno mesto, koje je prošlo nezapaženo u moru nagađanja, pretnji i gluposti.

Zašto je Vučić naišao na barikade baš tu i nije mogao da stigne do sela Banje u kome ima 300 srpskih kuća? To nije pakost iz Prištine, nego lokalci nisu hteli da ga puste. To mesto je u blizini Drenice.

Uzgred, i američki ambasador nije imao drugog posla nego da zažali zbog barikada koje sprečiše Vučića da stigne do srpskih sela. Što kvare „istorijski događaj“, što kvare lepu sliku Vučića na Kosovu.

On ne zna, kao ni mnogi ljudi u Srbiji, da Vučić tamo ne može stići. A ne može sve dok ne kaže da zna za Drenicu i da mu je žao. Tamo su počinjena najveća zverstva srpske policije. Tu se dogodio onaj najstrašniji slučaj porodice Jašari koja je cela pobijena, njih pedesetoro, sve što je bilo živo, deca, žene, mladi, stari… O tome svako lako može da se obavesti, ko hoće da zna. Samo ukucajte Drenica.

I šta se sutradan pokazalo u „istorijskom govoru“ predsednika, tačno u podne, u Kosovskoj Mitrovici? Pokazalo se da su istorijski govori odavno potrošeni. Nema više onog istorijskog, koliko god baš to u svojoj umišljenoj veličini Vučić najviše voli. Istorija se ispraznila, potrošena je.

Konačno se približavamo kakvoj-takvoj realnosti, a istorija je nauka za naučnike, profesore i studente. Mislim da je to glavna poruka Vučićevog govora. Ali čekaj malo, ne može tako, zar nije rečeno da će konačno, posle šest godina pregovora, posle godinu dana „unutrašnjeg dijaloga“, mnogo više onog spoljašnjeg, i tajnog i javnog, Vučić izgovoriti šta je njegovo rešenje za Kosovo. I odjednom tras! On nema rešenje.

„Dakle, rešenje nije na vidiku, ali Bogu se molim da ga makar u narednih deset ili dvadeset godina bude. Sve drugo značilo bi kraj našeg postojanja na KiM.“

I šta sad? Jel’ to zamrznuti konflikt, kad će da čeka tolike decenije i moli se bogu za srpski opstanak? Pa šta je on sve ove godine radio ako ni na vidiku rešenja nema? Šta se desilo sa Briselskim sporazumom (I i II), sporazumom o normalizaciji, pa i sa onim famoznim „razgraničenjem“ za koje je izgleda baš zalegao i na noge podigao celu svetsku javnost?

Ono prvo traje već šest godina, a kaže da i razgraničenje mora mnogo dugo da traje. Ne zna se koliko. A u međuvremenu? Pa to znamo, gledamo izbliza. Zemlju je temeljno uništio i sve institucije pogazio. Srbija je doživela demokratski slom (i još koješta) ispod kosovske koprene. I sad kaže, evo vam šipak. Sa Mogerini je proveo tolike godine, a sad se u dalekoj budućnosti čeka neka nova Mogerini i kad ne bude džangrizave Angele Markel koja je mnogo jača od Vučića (kako on kaže), da se s božjom pomoći krene od početka.

Ono što je možda najviše paralo uši je Vučićevo insistiranje na istini: „neću da vas lažem“. Gledamo se oči u oči, nema laganja. I odmah je slagao: „Zato, kada vam pričaju kako ja hoću da menjam granice lažu, jer granice danas, gde su? Mi mislimo jedno, Albanci, mnogobrojniji i jači na Kosovu, misle drugačije. Jedan deo sveta misli jedno, drugi misli drugo“.

Zar nisu svi svetski mediji, a i ovdašnji, pisali o „razgraničenju“; onoliko mozgova, organizacija i svetskih moćnika se izjašnjavalo o tome, a sve je bila – tek obična laž. Meni se čini da nije tako. Uz svo zaklinjanje da tamošnje Srbe on nikada neće napustiti, jasno je da nisu oni njegova briga, nego se on sada ludački bori za moguću realnost koja je njegov spas i koja njemu odgovara. On hoće da dobije nešto, a ne ništa.

On to gotovo otvoreno kaže: „Nemojte da kukate za gubitkom Kosova, jer ne samo da ga niste imali, nego ni mnogi od vas na njemu nikada nisu ni bili. Nemojte da pričate da ga ne date kada ste ga odavno dali, čak i kada vam ga niko nije tražio. Nemojte da nas sprečavate da uzmemo nešto, vi koji otvoreno nudite, ili ste već dali sve. “

I konačno, pitanje je šta on zapravo hoće? Na opšte iznenađenje, on hoće da postane najistaknutiji borac za ljudska prava i slobodu. U Srbiji od njega retko čujemo takve humanističke fraze: „U stvari, ja hoću da menjam vaša prava. Situacija nije ista kao pre 30 i 50 godina.

Da osvojim, za vas, sva ona prava koja vam pripadaju, i koja su deo onoga što se zove civilizovan svet. Ne na nebu, nego ovde. A nebo, pa hajde da se dovoljno razvijemo, napredujemo, pa tamo gore da šaljemo satelite, a ne ljude, ne vas. Vi ste ljudi, a ljudi su za to da budu na svojoj zemlji. Da hodaju po njoj. Da rade na njoj. Da se rađaju na njoj. Da budu bezbedni, zaštićeni, uposleni.

I nemam ja veći zadatak, nemam jaču obavezu, ni svetiju dužnost, nego da vam baš to i obezbedim. Život na vašoj zemlji. Posao na vašoj zemlji. Sigurnost, na vašoj zemlji. I sve što radim, radim to. Sve što tražim, tražim to. Zato što je to upravo ona mera koja sprečava poniženje. Ljudi i naroda. Države i svakog čoveka u njoj“. Amen!

Još da slobodu i prava podari i građanima cele Srbije, što baš nikako ne da… A obećao ih je kosovskim Srbima koji već žive u Republici Kosovo.

On u stvari ne zna šta će s tim Srbima na Kosovu koji mu idu na živce, čak više nego oni iz Srbije, gde ga niko ne dira pa može da radi šta hoće. Opredelio se da brani tamošnje Srbe i njihova sveta prava potkopavanjem Srbije. Napravio je blic rekonstrukciju naše novije istorije i zakopao Srbiju metrima ispod zemlje.

Krenuo je od Slobe čijoj se liderskoj veličini još uvek divi: „Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje (podvlačenje moje), ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili“. Sebe i svog bivšeg šefa u tom zanemarivanju ne pominje. Namere Miloševića su bile dobre, ali je eto zanemario druge narode i nije shvatio realnost, to jest da njegove planove ne podržavaju svetske sile. Bio je veliki lider, dobrih namera, samo nerealan!

Drugo, odbio je bilo kakvu krivicu Srbije za sukobe na Kosovu i počinjene ratne zločine. Mi smo, po njemu, sopstvenom glupošću i pod pritiskom sveta učestvovali u dokazivanju sopstvene krivice za sukobe na KiM. U toj gluposti smo otišli toliko daleko da smo „isporučili bivšeg predsednika Srbije, između ostalog i zbog naše tobož zločinačke politike na KiM, i isporučili i naše vojne i policijske generale Haškom tribunalu, i Ojdanića, i Vladimira Lazarevića, i Nebojšu Pavkovića, i Sretena Lukića“. Sve što su Đinđić, Koštunica i Tadić dobro uradili u pogledu saradnje sa Haškim tribunalom, predajom optuženih za ratne zločine, sada je Vučić na Kosovu poništio.

Treće zakopavanje živimo svaki dan. Za sve što se dešavalo na Kosovu posle 1999. kriva je vlast posle 2000. Kada smo bili poraženi, kako sam Vučić kaže, pravili smo se da se ništa nije desilo.

Za ovu grešku bi prvo sebe morao da navede, jer je tada bio na vlasti, a i kada nije bio nije hteo ni da čuje za bilo kakve poraze iz kojih bi trebalo da izvučemo porazne zaključke. Pa ipak, krivicu za propast Kosova on pripisuje vlastima posle 2000. godine. Oni su navodno napravili granicu Jarinje-Brnjak, a nisu oni nego on 2012.

On je integrisao sve srpske institucije u kosovski pravni sistem potpisom na Briselskom sporazumu, ali to ne pominje, nego samo „one“ koji sede u beogradskim kafićima zavaljeni u fotelje i nikada nisu bili na Kosovu.

Za sve su krivi njegovi prethodnici, „oni famozni drugi“ s kojima se u svojim mislima i na svim bojištima neprekidno bije do poslednje kapi krvi. Ti arhe neprijatelji protiv njega koriste lažne priče, bilo da kažu da je velikosrpski šovinista ili da je izdajnik.

Meni se čini da je tu u pravu. Tačno je, on jeste i jedno i drugo, iz žonglerskih razloga. Jedno lice mu je potrebno za uništavanje države, institucija, demokratije i za pljačku, a drugo za potkupljivanje spoljne podrške.

Treba mu i jedna i druga karta, jedna za „unutrašnju stolicu“ a druga za „spoljašnju“. Ima u tom špilu još dosta karata. Jedna od najvažnijih je slomljeno društvo. Svako, ili skoro svako je za nešto ucenjen i „mora da mu odradi“.

Struka i znanje su uništeni ili su na klimavim nogama. Kritike su obesmišljene i razbacane u nekoliko magazina i portala, a takvi mediji mogu biti važni samo ako postoji dobro organizovana politička borba protiv štetočinske i autoritarne vlasti.

Njegova snaga je u našoj slabosti, bilo zato što nemamo (zato što smo siromašni), bilo zato što imamo i baš nam je dobro, ili smo oni treći koji se spremaju da odu zauvek.

Društvo se podelilo na te tri grupe između kojih ne postoji unutrašnja veza, ona nužna homogenost, empatija i brzo razumevanje. A to je nestalo jer je sredina propala. Kao da su ostale samo političke olupine i ogromno mrtvo more. Ali to je već druga tema.

(Peščanik)

Komentari - Ukupno 1

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...