ŽESTOK ODGOVOR SERGEJA TRIFUNOVIĆA „NJIMA“: „U Srbiji prilike su tak’e, babe slave, preziru junake, zato i vi ne muč’te se džabe, srpska deco, postanite babe…“

Osnivač fondacije "Podrži život", glumac Sergej Trifunović, nalazi se u centru pažnje već dva mjeseca, a povod su spekulacije oko organizacije i navodnih neregularnosti u radu. On je nakon svega što mu je pripisivano u zadnje vrijeme, odlučio odgovoriti "njima" i to u pismanoj formi

  • Estrada

  • 16. Okt. 2018  

  • 0

Odgovor prenosimo u cijelosti:

MY NAME IS MIŠ. SLEPI MIŠ

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba.
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.
Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.
I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.
Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jedog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba.
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.
Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco, što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.

Branislav Nušić je ovu svoju pesmu koju je objavio u “Novom beogradskom dnevniku’, odrobijao dve godine. Znam, reći ćete: ”Pa ‘de baš tu, najskuplju…” Ali ako pretendujete da steknete kakav integritet, onda jeftine I ne pevate. Inspiracija za pesmu naravno aktuelni događaj koji bode oči u prestonici omalene kraljevine Srbije.

U svega par dana, dve sahrane: prva-majora Mihaila Katanića, neustrašivog heroja iz srpsko-bugarskog rata koji se do poslednjeg metka i daha sa svojom jedinicom borio za Neškov Vis kod Pirota, pa su gaiI Bugari kad im je izranjavan pao šaka, u znak poštovanja koji se u ta usrana mračna vremena iskazivao, čak i pobeđenom neprijatelju, proizveli u čin majora. Druga pak, majke pukovnika Dragutina Franasovića. Na jednu je došao ceo dvor na čelu s kraljem Milanom, tvorcem prvog ustava u sveukupnoj istoriji Srbije i cela vlada. Na drugu, samo masa ljudi građana, prepuna poštovanja za heroja koji će dobiti i ulicu na Vračaru. Ali bez ikakvih zvaničnika. Pogađate naravno, gde je ko bio. 21-ogodišnji nadareni literata, sin nekada bogatog cincarskog trgovca žitom Đorđa Nuše, ne propušta loptu koju mu sudba kleta šalje na volej i sastavlja “Pogreb dva raba” u dahu. S više nego jasnom aluzijom na njegovo veličanstvo kralja Milana Obrenovića u stihu:

“I još neko, ali to je tajna”.


Mladi Alkibijad je vrlo verovatno svesno na sebe primio udarac, prozvavši onog čije se ime ne pominje. Stvar urgentno dođe do prvostepenog suda, ugledni član istog-sudija Hristić odalami presudu od dva meseca za nečuvenu drskost mladom pesniku. No, to razljuti njegovo visočanstvo donosioca prvog ustava u sveukupnoj istoriji Srbije ikad, te njegovo milostivo kraljevsko veličanstvo namah, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima koje je samo donelo, izrazi žestoko negodovanje što je drznik dobio tako malo. Prvostepeni sud shodno moralnom, te pravnom aršinu kakav i dolikuje najvišoj sudskoj instituciji u omalenoj, ali ponositoj Kraljevini, kaznu mladom Branislavu poveća s dva meseca, na logične dve godine zatvora.

Ostalo je istorija.

Ovu smo prigodnu skasku obrađivali tamo negde u nekom petom razredu osnovne škole, tretirajući ovakve teme s nostalgijom koja razgoni prašinu s debelih knjiga, ne sanjajući da će u vremenu koje nam predstoji Živka, Jevrem, Pera Pisar iz administrativnog, Aleksa Žunić, Jerotije Pantić, Ujka Vasa, Vića, žika, Agaton, Proka i Sarka, te fantomski Josif iz Trbušnice, postati naši savremenici. Kao u kakvom engleskom filmu neko je nabasao na čarobnu rečenicu koja otvara vrata zaumlja, iz debele prašnjave knjige u biblioteci pod okriljem noći, izađoše svi ti živopisni junaci i razmileše se po zemlji koja snom mrtvijem spava da bi se probudila u realnosti svakojakog apsurda.

Ne bojte se, neću vam otkrivati toplu vodu u bojleru peglajući vas kako je avaj, Nušić opet postao naš surovi savremenik. Niti u tu svrhu potezati argumente kako ni on eto, iako je lucidno zaključio kako je sreskom špijunu lakše da dođe do informacije ako prethodno podeli vizitkarte na kojima piše: ”Aleksa Žunić, sreski špijun”, ne bi dozvolio sebi prvu loptu da stvori lik ministra odbrane koji nije služio vojsku, ali obožava uniformu.

Ili recimo lik doktora koji saradjuje sa zločinačkom mračnjačkom organizacijom i nosi nadimak “Doktor Smrt”, postaje ministar zdravlja. Ne. U Nušićevim delima nema ubistava. Nema ni takvog mraka. Bar ne namernog. Likovi kojima se inspirisao u obrenovićevskoj Srbiji, koje je gledao i opisao Branislav Nušić su za ono što će se izroditi stotinu godina kasnije, produkcija Walta Disneya.

(SB)

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...