BOJKOT BOJKOTA: Kako pobijediti Vučića? Nacionalizmom sigurno ne. Možda da...

Tekst objavljen na srbijanskom portalu „Peščanik“ prenosimo u integralnoj verziji

  • Društvo

  • 08. Jan. 2019  08. Jan. 2019

  • 0

Piše: Mijat Lakićević

Bojkot treba odbaciti. Što pre, to bolje.

Čini se, međutim, da ideja o bojkotu izbora ima sve više pristalica.

Zašto onda građani da protestuju? Ako će lideri opozicije posle da kažu da im uslovi ne odgovaraju i da neće na izbore?

Čak i da je reč samo o taktičkoj pretnji - tj. pritisku da se vlast umilostivi i urazumi, te da omogući koliko-toliko fer i poštene izbore - ta zamisao nije dobra. I ako Vučić „popusti“, to će biti malo i više će koristiti njemu, jer je (navodno) pokazao spremnost na „kompromis“, nego što će opozicija time nešto stvarno dobiti. Uostalom, šta bi se tačno dobilo bojkotom osim i ovako skromnog „odsustva prisustva“ u parlamentu, još niko nije objasnio.

Povrh toga, i realizacija bojkota zahteva veliku energiju i snažnu organizaciju. Ako je opozicija sposobna za takvu mobilizaciju, zašto te kapacitete ne upotrebi - uporedo sa borbom za izborne uslove - da građane animira da na izbore izađu. Ni jedno ni drugo nije baš bilo uočljivo na dosadašnjim izborima. Prošlogodišnji beogradski - kada je opozicija promašila „zicer“ - to najbolje potvrđuju.

Na predstojećim izborima, međutim, energija i organizacija neće biti dovoljne. Potreban je program. Jedan deo tog programa, verovatno i najbogatiji, mogu da čine nepočinstva i zlodela aktuelne vlasti.

Jednom sam ih nabrajao, pa sad ne moram, ima ih u svakom slučaju dosta. Drugi, pak, deo tog programa, onaj „pozitivan“, treba da bude - otvaranje perspektive. Upravo tu, međutim, kao da opozicija najviše greši, odnosno tu njen program ima najviše rupa. Na dva ključna polja ona se opredelila za „zamrznuti konflikt“.

Jedno je Kosovo, a drugo Evropa. U pogledu prvog, opozicija je čini se zauzela još tvrđi i nepomirljiviji stav od vlasti. Na nacionalizmu, međutim, kao što sam nažalost takođe pisao, opozicija nikada neće moći da pobedi Vučića.

S druge strane, na spoljno-političkom planu opozicija gotovo da vodi neku „izolacionističku“ politiku. Nema nijedne susedne zemlje, nema nijedne evropske zemlje, ni Evropske unije u celini, sa kojom je opozicija u dobrim odnosima. Sa kojima njeni predstavnici razgovaraju, konsultuju se, kojima objašnjavaju svoje namere i ciljeve.

Ako toga i ima, to je vrlo, vrlo retko. To ne znači da potezi EU prema opoziciji nemaju mana, ali ta politika se može popraviti samo saradnjom, a ne antagonizovanjem sa Evropom. Inače, to bi ličilo na onog popa koji se naljutio na selo. Valja se nadati, da u vezi sa ovim dodam, da se u opoziciji niko ne zanosi mišlju da Rusiji može biti bliži od Dačića i Vulina.

Još se manje treba zaluđivati nekom novom petooktobarskom revolucijom. Pa onda još i „obećavati“ lustracije i preke sudove. Tu najpre treba imati u vidu da je 5. oktobar došao posle 24. septembra.

Dakle, posle izbora. I drugo, nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije, nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva koja je poražena, i druga Koštunicina koja je pobedila. I još pobeđuje.

loading...

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...