Bio sam tad treća godina i studiranje prava konačno je dobilo smisao: kada Miloševićevi sudovi pokradu izbornu volju, ko će da se pobuni, ako ne budući pravnici?

Budući pravnici, međutim, nisu tako razmišljali. Od oko dva miliona studenata prava, na protestima nas nikada nije bilo više od sto. Išli su na predavanja, izlazili na januarski ispitni rok, a profesori koji su podržavali protest su nam govorili: „Malo nam je trulo što nas ima više nego studenata. Gde su vam kolege?“

ETF-ovci su dolazili u većem broju od nas, studenti Rudarsko - geološkog, mašinci - svakog je bilo više od budućih pravnika. Bilo je jasno da je budućnost našeg pravnog sistema u rukama kukavica i smradova.

Danas je ta budućnost naša sadašnjost, a oni koji su se tada pravili blesavi kao studenti, danas se prave blesavi kao tužioci i sudije. Još gore je bilo na studentskim protestima protiv Zakona o univerzitetu i Zakona o informisanju, 1998. godine. Tad nas je sa prava bilo između deset i dvadeset.

Bio sam apsolvent, kad me je, u jesen 1999. godine, Paunović treći put zaredom oborio iz Međunarodnog javnog prava. Hvala mu na tome, jer ko zna koliko bih još vremena izgubio ubeđujući sebe da nešto treba završiti samo zato što si ga započeo.

Paralelno sa početkom protesta Saveza za promene i prvim koracima moje književne karijere, digao sam ruke od Pravnog. Sa zgradom u Bulevaru sam se ponovo susreo u septembarskom roku, 2006. god., kada sam dobio sedmicu iz radnog prava i tako, zahvaljujući „Bolonji“, stekao „malu diplomu“, koju sam podigao sa faksa 2011. god. i stavio u ormar, odakle je nisam vadio.

Kad sam video poziv studentima Pravnog da se pre subotnjeg protesta okupe ispred faksa, pa da odatle krenu na plato, znao sam o čemu ću govoriti u Vasinoj. Odlučio sam da se pridružim studentima, čak sam pozvao i svoje saborce iz protesta 1996./97. da dođu (niko se nije odazvao), a ženi sam rekao: „Kladim se da će nas biti manje nego pre dvadeset tri godine.“

Tridesetak studenata prava i nekoliko matorih frikova okupilo se na platou ispred fakulteta. Toliko nas je malo bilo, da smo krenuli najpre trotoarom, pa smo ipak nekako prešli na desnu kolovoznu traku i njom otišli do Slavije, gde smo se susreli sa nešto brojnijom grupom studenata drugih fakulteta, koji su stigli sa Voždovca.

Ukupno dvadeset osam profesora i saradnika Pravnog podržalo je proteste. Smešan broj u odnosu na dvadeset osam hiljada zaposlenih na fakultetu, ali procentualno, pa čak i brojčano, bilo ih je više nego studenata. Neko je tih dana napravio i video-anketu na hodnicima Pravnog, pitajući poludebile koji se spremaju da jednog dana preuzmu pravnička kormila u Srbiji, BiH i Crnoj Gori, šta misle o građanskim protestima. Većinsko raspoloženje je, poput onog iz 1996. godine., bilo sramotno.

U nedelju su se pojavila dva polupismena obaveštenja iz Pokreta socijalista, u kojima su me likovi za koje niko nikad nije čuo, pozivali da vratim diplomu, te da se vratim u prošlost i napišem „crnu knjigu“ o zločinima Đilasa i Jeremića. Oni su makar ispali pošteni, jer su se raspravljali sa ključnim delom mog govora, u kom sam apelovao na poštene pravnike i advokate, da na vreme popišu sva krivična dela i zločine naprednjačkog režima.

Taj deo govora uskoro više neće postojati u režimskim medijima, a nekoliko korumpiranih pravničkih minijatura sakriće se iza svih koji su ikada studirali prava, spinujući kako sam ih, svojim govorom, sve skupa uvredio. Čak se i Vučić, koga ću od ove kolumne zvati Šizoje, javio, u sred svoje oproštajne turneje po unesrećenoj Srbiji, da, očigledno nakljukan lekovima koji kao neželjeni efekat imaju opsednutost hranom, lupeta o pljeskavicama koje su mi dale za pravo da pljujem po pravnicima.

Informer je nekoliko puta tokom dana menjao spinove, u pokušaju da me kazni zbog kaljanja Šizojevog najvećeg životnog dometa (završio faks), počevši od citiranja dela govora u kome sam se u poslednjem trenutku zaustavio da ne opsujem pravnike, pa sve do teorije zavere u kojoj, sa SNP Naši, spremam napad na Šizoja, u Orašcu, prekosutra. Zatim se Šizojev „mali od Pravnog“, Sima Avramović, na drugom dnevniku RTS (u kom sam se našao dve večeri uzastopce), zgražavao nad mojim rečnikom, zaključivši lukavo kako su moje optužbe zapravo osveta lošeg đaka.

A onda se, sa dna kace u kojoj crkavaju srpsko pravo i pravda, javio i dekan Pravnog fakulteta, nekakav Zoran (do tog trenutka mislio sam da je i dalje Sima dekan) i pripretio mi krivičnim gonjenjem zbog onoga što sam rekao. Taj anonimus me je podsetio na to da sam u svom govoru napravio i jednu omašku – naime, beogradski Pravni fakultet ne gaji samo bednike, kriminalce i vucibatine, već i fašiste.

Moja „mala“ diploma je konačno nečemu poslužila.