Piše: Aleksandar Gavrilović 

Protesti devedesetih zaključno sa 5. oktobrom bili su opozicioni, politički protesti, sa jasno formulisanim ciljevima. Predvodili su ih partijski lideri, servisirale partijske strukture, a narod ih je podržavao i pratio.

Ovi današnji su drugačiji.

Oni pripadaju ljutim građanima i zavise isključivo od njihove volje i odlučnosti.

Zato je besmisleno odnos prema protestu stvarati na osnovu stava o opoziciji. Naravno da opozicione partije pokušavaju da utiču na protest, da ga iskoriste, da ga oblikuju. To im je posao i šansa. Ali niko od partijskih prvaka ni ne pokušava da se nametne kao lider protesta; oni se čak ni ne obraćaju građanima, jer i sami znaju da je ovo autentični građanski bunt.

I kao takav je dragocen i može da ima dugoročne posledice na srpsko društvo.

Ono što nedostaje je „autorefleksija“ - nemamo iskustvo sa ovakvim protestom, ide se novim putem koji istovremeno treba trasirati i graditi.

Moramo se dogovoriti u kakvom smo to protestu.

A onda - definisati jasne ciljeve.

Tvrdim, nudim rešenje:

Ovi protesti su posebni zato što se na njima rešava suštinsko pitanje ove zemlje - odnos građana i vlasti. Od 1945. smo podanici. Slušamo državu kao da je bogom dana, biramo političare koji će najbolje da nas „vode“ tamo, amo, kao da smo predškolski uzrast, a ne odrasli ljudi, građani.

Ovo je protest kojim se, ako uspe, ta sistemska greška slepe poslušnosti trajno ispravlja i tako se naše društvo vraća u balans, dovodi u red.

Nema sumnje da su mnogi na ulici jer ne mogu da smisle Vučića.

Ali koliko god on kao pojava, njegovo vulgarno shvatanje politike, vlastoljubivost, narcisoidnost, pohlepa, lažljivost izazivali mučninu i otpor kod normalnog sveta, on jeste, ili bi trebalo da bude samo glavni „motivator“ protesta. Ne njihov razlog i cilj.

Ovaj protest mora da ide dalje od Prvorođenog, u sam centar problema.

Ovo je protest na kome se rešava pitanje - čija je država, čija zemlja - građana ili političara? Bilo kog političara, ne samo Vučića.

To znači da ovo nije protest za ili protiv nezavisnosti Kosova - to se rešava na referendumu.

Nije ni protest na kome se rešava pitanje društvenog uređenja, socijalizma ili liberalizma, EU, kineskog ili ruskog puta, ili svih zajedno - i te se stvari rešavaju na izborima.

Baš kao i pitanje čelnih ljudi države.

Ovo je protest na kome učestvuju i jedni i drugi. I treći.

Raznolik, sveobuhvatan, demokratski protest.

Takav protest mora da istakne jasne zahteve, 2000. izborili smo se za nezavisne demokratske institucije. Izmakle su nam iz ruku u vreme demokrata, da bi ih Vučić do kraja i sistematski razorio.

Sada je vreme da ih vratimo nazad i obnovimo.

A to znači:

dosledna podela vlasti, sa zakonodavnom Skupštinom, Vladom kojoj pripada izvršna vlast i Predsednikom svih građana, onako kako to u Ustavu lepo i čitko piše;

fer izbori sa stalnim sastavom eksperata, a ne partijskim RIK-om, da ih nadgleda;

nezavisno pravosuđe;

sve nadzorne institucije u punom kapacitetu - Agencija za borbu protiv korupcije, REM, Poverenik, svi Zaštitnici; njihovi nalozi imaju se ispunjavati odmah i bez odlaganja.

I naravno, a možda i pre svega - RTS da postane istinski javni servis građana Srbije.

Na čelo institucija zaduženih da brane javni interes dovesti neukaljane, stručne ljude koji su svojim radom dokazali da su neumoljivi kada su poštovanje zakona i privrženost demokratiji u pitanju, kao što su Nemanja Nenadić, sudija Majić, Marijana Pajvančić, Sofija Mandić... i još nekolicina njih.

A onda, kada postavimo institucije za zaštitu prava građana u srce sistema - početi obnavljati društvo i državu.

Ukoliko se sada izborimo za ove ciljeve, postavićemo nove temelje za razrušenu Srbiju.

Svima koji ikada dođu na vlast moraće da postane potpuno jasno da su ti temelji pravi osnov društva u koji ne smeju da diraju.

Nikada.

I da ih u suprotnom čekaju građani, spremni da odbrane to što sada treba trajno da osvojimo i proglasimo našim.

Građanskim.