Piše: Dejan Kožul

Prvo je sveštenik Srpske pravoslavne crkve držao opelo nad urnom sa pepelom pokojnice za koju se ne bi moglo reći da je bila vernik, a onda je ta ista urna spuštena u grob na kojem se nalazi crvena petokraka. Sve je to deo folklora koji glorifikuje Srbiju i umanjuje njenu odgovornost za zločine počinjene u ratovima 1990-ih. Crkvene dogme tu ne postoje, kao ni one ideološke. Jer sve je u službi izgradnje mita, nalik onom kosovskom, na kom se uzdigao srbijanski vožd Slobodan Milošević. On je ovih dana, 13 godina nakon smrti, u svojoj grobnici u Požarevcu konačno dobio "društvo" - svoju odabranicu Mirjanu Miru Marković, koja je preminula 14. aprila u 76. godini. Baš kao Milošević, i ona je sahranjena neosuđena. Istorija će to pamtiti. A hoće li je i rehabilitovati?

"Rehabilitacija bi značila priznanje države. Bila bi realizovana jedino u slučaju da imamo konsenzus u društvu oko toga da Slobodan Milošević nije bio čovek koji je pokazao zube novom svetskom poretku i NATO-u, nego da je bio masovni ubica i zločinac koji stoji iza logistike Beograda, koji je 1990-ih pružao sav servis i usluge zlikovcima u Hrvatskoj i BiH. Rehabilitacija bi imala smisla samo ukoliko imamo svest o tome da nam je predsednik godinama bio ubica i zločinac. To važi i za Mirjanu Marković čija su zlodela takođe vrlo teška".

Tako nam je na pitanje o tome da li je Mirjana Marković činjenicom da je umrla neosuđena u stvari rehabilitovana odgovorio beogradski novinar Bojan Tončić, kom je prva asocijacija kad pričamo o nedavno preminuloj "prvoj dami" Srbije, kako joj tepaju prosrbijanski mediji, činjenica da je umrla bez zaslužene kazne.

"A tu je i činjenica da nije bilo adekvatne reakcije političara pa i ljudi iz javnog života, reakcije koja bi ukazivala na to da nisu baš svi kratkog pamćenja i da se sećamo njenih zlodela, njene svemoći i njenog odlučivanja o ljudskim sudbinama", dodaje Tončić.

Kad pričamo o tim zlodelima, dva imena nam prvo padaju na pamet. Reč je o vlasniku i novinaru "Dnevnog telegrafa" Slavku Ćuruviji, ubijenom u aprilu 1999. godine, i političaru Ivanu Stamboliću, koji je ubijen uoči izbora 2000. Oba ubistva dovode se u vezu sa familijom Milošević. O Ćuruviji i činjenici da u nedavno donešenoj prvostepenoj presudi za njegovu ubistvo Mira Marković nije navedena kao nalogodavac pisali smo nedavno. Jelena Ćuruvija, njegova kćer, za Novosti kaže da se to nije moglo ni očekivati.

"Svako ko je pratio taj proces od početka do kraja zna da moramo da se držimo vrlo jasnih pravnih činjenica. Ne postoji ni jedan dokaz da su oni naručili ubistvo. U to vreme se to nije radilo pismenim putem. Nažalost, oni pravno nisu ni mogli da odgovaraju za to. To što mi svi znamo, to je druga stvar, ali pravno nema dokaza", kaže Jelena Ćuruvija i ističe da ceo rad Slavka Ćuruvije obeležavaju Mira Marković i Slobodan Milošević.

Oni su uticali i na kraj njegovog života, dodaje ona, pa joj je to prva asocijacija kad pričamo o Mirjani Marković. Ali ne samo to. Naša sugovornica prisjeća se i ratova 1990-ih, a zasluge za njih pripisuje upravo familiji Milošević.

Ubistvo Ivana Stambolića i dalje je tema o kojoj se nerado priča u porodici Stambolić, kaže nam Uroš Stambolić, Ivanov unuk. Teška je to tema i za njegovu generaciju, rođenu 1990-ih, odnosno u vremenu kad je bračni par Milošević-Marković odlučivao o ljudskim sudbinama jer, kako kaže, dobar deo te generacije danas je svestan koliko je taj period bio opasan i poguban za budućnost u kojoj sada živimo.

Sa Urošem Stambolićem je priča o Miri Marković posebno zanimljiva i ako je sagledamo van konteksta odgovornosti za ubistvo njegovog deda. On je naime aktivista levičarske organizacije Marks 21, o kojima smo pisali u tekstu ‘Ulice bez levice’. Njih su organizatori protesta ‘Jedan od pet miliona’ prozivali su da su Vulinova omladina, jer je taj aktuelni ministar odbrane bio jedan od pulena Mirjane Marković u Jugoslavenskoj levici (JUL).

"JUL je formalno pripadao levici, iako sa levicom nisu imali dodirnih tačaka. Njihova politika je bila nacionalistička i profiterska, a to je dovelo do toga da i danas postoji skepsa prema levici", objašnjava nam Uroš Stambolić i nastavlja:

"Tako smo došli do toga da bilo ko ko se predstavi kao radikalan levičar, kao šta je to bio slučaj na protestima kad smo se pojavili u sklopu Levog bloka, bude okarakterisan od redara, organizatora i medija bliskih Savezu za Srbiju kao Vulinova levica.

Jelena Ćuruvija napominje da se ni političke elite nakon promena 5. oktobra 2000. nisu pozabavile familijom Milošević.

"Naravno da posle nije ni bilo za očekivati da će ekipa koja je bila na vlasti pre 5. oktobra, a koja je sada opet na vlasti, to preuzeti na sebe. To će ostati deo istorije. Biće upisani u istoriji kao zločinci koji su ovu zemlju unazadili za mnogo godina, koji su bili odgovorni za rat na ovim prostorima i odgovorni za ubistvo mog oca i još nekolicinu ljudi koji su bili politički neistomišljenici. To će večno biti njihov žig", kaže ona.

Bojan Tončić nije toliki "optimista" kad govorimo o tome kako će historija pamtiti Miru Marković i njenog bračnog druga.

"Meni se čini da je i danas Slobodan Milošević pozitivna ličnost u doživljaju većine. Logično je da očekujemo da će druge generacije od svojih prethodnika u nastavnim programima učiti jednu mitomansku noviju istoriju Srbije u kojoj, kako stalno slušamo, Srbi vode pravedne ratove uprkos krvavim tragovima koje ostavljaju njihove vojske", kaže Tončić.

Uroš Stambolić se nada da će naredne generacije o njima suditi sagledavajući kakav su uticaj imali na društvo koje je nastalo posle njih, na društvo koje i dalje ne teži progresivnim idejama.

"Ta ubistva su jedan deo surovosti njihove vladavine koji govori o tome kakva je njihova politička ideja uopšte bila, ali tu ima i uticaja milion drugih surovih faktora, od toga koliko je ljudi poginulo u samim ratovima i ostalim događajima koji nisu direktno vezani uz likvidacije pojedinaca, već su na drugačiji način povezani sa ličnim interesima", ističe naš sagovornik.

Jelena Ćuruvija pak podseća da građani Srbije imaju kratko pamćenje i da neće da uče iz istorije.

"To je neophodno ako ne želimo sebi da dozvolimo opet da budemo ugnjetavani, a to je ono što se sada dešava. Ne znam koliko će nam lekcija još trebati", pita se na kraju Jelena Ćuruvija.