CORAXOV SVIJET ČUDA I ČUDOVIŠTA: "Na njegovim karikaturama Vučić, Vulin, Brnabićka, Čeda... izgledaju lepše nego u stvarnosti"

Tekst objavljen na srbijanskom portalu "Peščanik" prenosimo u integralnoj verziji

  • Kultura

  • 13. Dec. 2019  13. Dec. 2019

  • 0

Piše: Ljubodrag Stojadinović

Danas je, ako već niste zapazili i preduzeli mere opreza, petak, 13. decembar. Ugursuzi vele da se u tako nezgodno obeleženim danima ne ide u važne kupovine, ne započinju ljubavne veze, niti sklapaju brakovi, jer im se ionako loše piše. Ne kreće se na put, ne prolazi se ispod merdevina, jer je to dodatni baksuzni maler, a izbegavaju se crne mačke, ako je to uopšte moguće. Gde god krenete, neka garava će, uz sav prezir koji njena vrsta nosi, proći tačno ispred vas.

Ipak se crno kuče bar danas ne može izbeći, niti ga treba izbegavati. Taj pas je maskota svake karikature Predraga Koraksića, Coraxa. Petak, bez imalo naklonosti opisan u prvom pasusu je Coraxov dan. Danas je, naime, promocija njegovog kalendara Nova era za narednu godinu. Događaj se ima odvijati u Centru za kulturnu dekontaminaciju, uz privilegiju autora ovog teksta da tamo, kao i lane, kaže nekoliko rečenica o velikom majstoru.

Rad Predraga Koraksića, davno je mnogo više od njegovog životnog dela i opstaje kao kameni stub u vremenu, koji nikakva sila ne može da pomeri. Svaka bi Coraxova karikatura, kao osobeni umetnički otisak u iluziji o trajanju, mogao da bude životno delo, pa su tako njegova mladalačka inspiracija, i vrhunska proizvodnja podstrek da maestro nikada ne posustane. Iako je ovih dana govorio kako godine ipak čine svoje (da mu ih ovde ne brojimo), i da ga ruke ne slušaju kao nekada.

Svakoga dana negde nas sačeka Coraxova priča o tome šta smo, gde idemo i šta nam se dešava. Majstor ne nudi odgovore, on samo pokazuje stanje stvari. A to su pre svega pitanja, bez kojih bismo već bili na dnu bezdana pred koji nas je doveo slepi vođa. Dakle, skoro da smo niko i ništa, ne znamo gde idemo i zbog čega smo tamo krenuli. Nije jasno šta se događa, jer da jeste otresli bismo sa sebe one koji nam rade to što nam rade, a što mi, sa svom svojom endemskom buntovnošću nikada nećemo dozvoliti.

Karikatura, naravno, ne nudi rešenje, jer onda ništa drugo ne bi bilo potrebno. Corax se bavi politikom onoliko koliko se ona (politika) bavi svima nama, kao opsesivna i jedina delatnost ambicioznog vožda sumnjivih mentalnih svojstava. Ovde je, dakle delatnost upravljanja državnim poslovima postala monopol nedostojnog primerka političke životinje, faune na vlasti to jest, i socijalnog mazohizma dresirane vrste podanika (zoon politikon). I ništa od toga što nam svakodnevno sudi i presuđuje, više nije pitanje izbora nego opstanka.

Politička karikatura je satirično skeniranje društvene zbilje, traganje za opskurnim i smešnim u istinski smešnim kreaturama koje sebe shvataju preterano ozbiljno.

Umetnik ne bi morao da mrzi ili da voli svoje teme, niti da prema njima bude ravnodušan. On se u svom delu bavi njihovim delima ili nedelima, a ne njima posebno, mada je lik na karikaturi proizvod teme, kao što je i njen uzrok.

Možda Corax u svom poslu ima olakšavajuću, ili otežavajuću okolnost, makar zbog toga što su njegovi omiljeni modeli objektivno karikature i pre njegovog likovnog tretmana. Zamislite, mogu li se karikirati Vučić, Vulin, Ana Brnabić, Martinović, Čeda, Rističević, Babić?

Naravno da mogu, ali su dovoljne i fotografije. Corax ih uljuđuje, u njegovim radovima oni izgledaju lepše, pristojnije i civilizovanije nego u stvarnosti. Priče, koje njegovi junaci kazuju su urnebesne, neverovatne i na granici fantastične fikcije, i zbog toga umetniku, ma koliko tema bila raskošna, nije nimalo jednostavno da svoj rad osenči dodatnom nijansom apsurda, jer je on već zadat kao deo priče o nestvarnom.

Ma koliko u svojim likovnim rešenjima bio delikatan i precizan, Corax ne pravi kompromise sa svojim antijunacima. Nigde ni traga od iluzije da se oni mogu promeniti ili iznenada, u nekom čudesnom preobražaju postati bolji. Oni su već uhvaćeni u kapitalnim nepočinstvima i zlodelima posle čega nema popravnog niti pokajanja. On ih ne osuđuje niti prezire, ali čini nešto mnogo poraznije po njih: on ih pokazuje. I zbog toga se njegova kreativna pažnja ne okončava samo na delatnosti Klike i njenim javnim i tajnim poslovima u opštem razaranju. Nego i na otvorenim ili ezopovskim porukama i pokušajima kolaboracije sa onima čiji povratak među ljude više nije moguć. Očito je da majstor nije pristalica teze da će posle ovih doći isti takvi, ili još gori. Gori ne mogu da dođu, jer takvih naprosto ovde više nema. Najgori su u i oko režima, ili među njegovim pristalicama, pa ako Corax brutalno dehumanizuje vlast, sama ta okolnost čini njegov opus duboko humanim.

U zemlji čuda, koja još opstaje uprkos pristajanju na sablasti nad njom, Koraksić je stvorio, tačnije  prepisao čitav inventar nakaza, pokazujući nepogrešivo ono što ih određuje. Šta je u slikanju tih stvorenja zapravo strašno? Pa to, što su oni razgolićeni, bez moći, uz lažljivost, aroganciju, prirodnu tupavost i potuljenu džeparošku narav, urnebesno smešni.

Upravo se ta vrsta strašne komedije kod Coraxa realizuje kao prilježno slikanje raspomamljenih čudovišta, koja će visiti na kalendaru i prestupne 2020. godine.

Njihovo postojanje nas podseća da ovde satovi i kalendari ne mere ništa, jer se ništa i ne kreće, a vreme je zaustavljeno. Pogledajte pažljivije majstorov rad. O tome nam govori.

Vezane vijesti

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...