Piše: BOJAN TONČIĆ

Velika se zavera sprema, potrebno je Srbima jedinstvo, treba ga iskazati na predstojećim izborima, a usput se pobrinuti za manastire i crkve u Crnoj Gori, ponajviše za šume, doline i vrtiće u Bosni i Hercegovini (RS) Sve je, inače, spremno za novi, istorijski debakl srpskog naroda; zagrevaju se traktori sa prikolicama za privremenu seobu, haubica nema, isparcelisano je i, zlu ne trebalo, carstvo nebesko. Na zemlji se, pak, govori o carstvu srpskih autonomnih oblasti, koje će se, pitanje je vremena kojeg ima napretek, spojiti u veliku državu. Dokazujući da Srbi mogu živeti samo sa Srbima, ili bar mogu da pokušaju.

Ovako bi realistično-mitološki mogla da se prepriča nova velikosrpska epizoda sukoba sa razumom, novo busanje u prsa, mahnitanje asocijalne osobe koje ugrožava i čitavo susedstvo. Rasparčati Bosnu i Hercegovinu, u kojoj treba samo realizovati referendum, a taj je smrtonosni sport poznat još od 1992; Crnu Goru, takođe, tamo je situacija teža, nema baš etnički čistog prostora, ali ne i beznadežna, najpre treba povući granicu srpskog entiteta ili više njih, ali postoji snažna litijaška volja naroda. Da stvori srpsku autonomnu oblast, SAO. A posle toga, zna se, sastaviti novu SAO, pripajanjem Republici Srpskoj, potom, šta je logičnije, prići matici Srbiji. Kao što su svojedobno, sa istim ciljem, stvorene SAO Krajina i Republika Srpska BiH. I sve se završilo ratom i bestijalnošću.

Priznajmo, nije za potcenjivanje, baš kao ni bombaši samoubice. Stradaju i nevini.

Kako do velike Srbije

Periodično referisanje područnih komandanata glavnom štabu nenasilne pobune (bili su prisutni kopredsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik, premijerka RS Željka Cvijanović, predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić, lider Prave Crne Gore Marko Milačić, predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević, te patrijarh srpski Irinej), o Sretenju ove godine, obeležili su podrška bosanskim Srbima u očuvanju svetih šuma, polja, šikara, uvala, klanaca, dolina, useka i vrtača u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, te jasna poruka javnosti da srbijanski predsednik Aleksandar Vučić računa na crnogorske kadrove četničke provenijencije koji, pak, imaju zadatak da spreče dislokaciju Ostroga i srodnih crkava i manastira. Kao da se odnekud začu “Ko to kaže, ko to laže…”.

Iz srpskog entiteta Bosne i Hercegovine stigla je, uoči strategijskog samita, poruka Milorada Dodika u vidu pretnji da će odvojiti Srpsku, što je, pojednostavljeno, u Beogradu prihvaćeno Vučićevim apelom da to učine “po zakonu”. Sve što je u vezi sa budućnošću Bosne i Hercegovine za Dodika podrazumeva otcepljenje srpskog entiteta: “Ako se ne dogovorimo, od proljeća naredne godine neće biti BiH, neće nas ni Amerika zaustaviti…”, izgovoriće Dodik u intervjuu Jutarnjem listu. I ponoviti pretnju u vezi sa obustavljanjem rada na svim pitanjima vezanim za nadležnosti BiH, te i na prekidu vlastitog učešća u radu Predsedništva BiH. To će, kaže Dodik, značiti da “nema Bosne”.

Malo haubičko – koljačke nevinosti

Nije prvi put, i ranije su slično govorili: “Nemojte misliti da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovdje …” (Radovan Karadžić, iz govora pred parlamentom Republike Bosne i Hercegovine, 17. oktobra 1991. godine).

Nije dobro prošao.

Zapovednik iz Beograda veruje i podstiče. I prevodi kako je, zapravo, Dodik „izrazio želju da RS pronađe svoj put“ i da će da krene putem samostalnosti ukoliko se nastavi nepoštovanje Dejtonskog sporazuma.

„Ja sam na to rekao da Srbija poštuje integritet BiH, da poštuje integritet RS u okviru BiH i Dejtonski sporazum po kojem ne možete imovinu da dodeljujete kako vam padne na pamet, već kako je rekao Dejtonski sporazum. Kao i uvek, kao i u Crnoj Gori, oni svi pronađu krivca u Beogradu, naučili su na tu politiku ’90-tih“, izustio je srbijanski predsednik.

Podsećajući na haubice i sličnu efektivu ostavljenu ili isporučenu, poklonjenu svakako, pobunjenim bosanskim Srbima. I na to koliko je teško upokojiti velikosrpsku neman. Možda i nemoguće, ali se može držati pod kontrolom.

A Bosne ima, kao što ima i političke krize u njoj. Nastale pokušajem RS da se obori odluka Ustavnog suda koji je proglasio neustavnim delove Zakona o poljoprivrednom zemljištu Republike Srpske, odlučivši da se poljoprivredno zemljište u Republici Srpskoj smatra imovinom Bosne i Hercegovine, a ne RS, kako je to izglasala Skupština RS krajem 2019. godine. A i Popisom državne imovine nekadašnja državna imovina koja se nakon rata u BiH (1992-1995.) našla na teritoriji bosanskohercegovačkih entiteta, imovina je Bosne i Hercegovine.

Još malo sadejstva

Vučić je u Briselu, na skupu balkanskih lidera rekao da je osnov postojanja BiH Dejtonski sporazum, a da međunarodna zajednica kaže da dejtonska uredba govori o zastupljenosti stranaca u tom sudu.

“To je bilo predviđeno za pet godina, a prošlo je 25 godina. Trebalo je da budu izabrane sudije, a ne Makedonka i dvoje stranaca, zajedno sa muslimanima donose presudu da imovina predmet restitucije pripadne BiH, a ne RS”, kazao je Vučić.

Za njega su sudije iz drugog entiteta, nimalo prijateljski, “muslimani” (“Makedonka” je, podrazumeva se, “naša”), ali tu se “opasnost” po Srbe ne završava:” “Sledeće su šume, sledeće su vode, pa vrtići i škole, pa onda nemate pravi program za vrtiće i škole, a onda više nemate pravo ni na jezik, baš kao i u Crnoj Gori“, kazao je Vučić.

Kao da je važan povod

Kao da niko van ovog prostora ne vidi opasnost (i ovde je ne vide mnogi) od, iskoristimo eufemizam, ozbiljnijih sukoba. I da će Dodik iskoristiti svaki zakonski akt u nameri da se prišljamči Srbiji. Da sve može biti povod za besmisleni obračun, pod izgovorom da se RS brani. Mržnja se, naprosto, čuje: rok, uslov, neprihvatanje, mrtvi, poginuli za RS, uslovljavanje, ili “ne možemo zajedno”, “ako se ne dogovorimo kako mi hoćemo”.

Možda niko, u zadatim civilizacijskim okvirima, ne vidi efikasan izlaz.

“Svima im je problem Beograd i Srbija. Naučili su na tu politiku iz devedesetih, početkom dvijehiljaditih… Najlakše je da okrivimo Beograd, on je za sve kriv, to prolazi”, rekao je Aleksandar Vučić u intervjuu TV Pink.

Da, imali su posla sa Srbima, najlakše je njih okriviti, jer su uglavnom nevini: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije – nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije“, izgovorila je haška osuđenica, komšinica iz Katanićeve, Biljana Plavšić.

Koliko bi procenata srpske teritorije, unutar jedna granice, sa što manje nesrba, namirilo protagoniste velikosrpskog nacionalizma. Kartografe i artiljerce. Radnike na terenu. Snevače.

(Preuzeto sa portala remarker.media)