Piše: Bojan TONČIĆ / remarker.media

Nije bilo prijatno, neki su se uplašili, nekima je bilo mučno, izvesna skupina nacionalno osvešćenih osetila je kako je drmaju svesrpski nekontrolisani grčevi, neko je naprosto imao transfer neugodnosti: uplakani predsednik obznanio je u nedelju uveče uvođenje vanrednog stanja, objavljujući svesrpski obračun sa virusom korona. Rat koji će Srbija, izvesno je, dobiti, ujedinjena oko Njega koji je stao u odbranu slabijih, penzionera, ali i klinaca koji su budućnost, što je nesporno. Zaplakahu mnogi, neki prekasno, a neki tvrda srca behu, uprkos izobličenom žalosnom licu predsednika države. Ne viđa se to često (van Srbije).

U nedelju uveče samo smo nagađali šta nam sledi, budući da Vlada Srbije nije objavila uredbe o upotrebi vanrednog stanja, odnosno o poželjnom i dozvoljenom ponašanju građana koji bi čak i da saznaju šta je dozvoljeno. Dok su kafane i kafići koristili poslednje nevanredno veče tiskanja presude u rotaciji, poslužujući solidne količine tečnih antidepresiva, kladionice šljakale kao kad se igraju sve evropske lige, domaćinski se, s druge strane, vadila Infostan-crkavica, za popunjavanje nepostojećih rezervi. Nije baš bilo mnogo posla u trgovinama, iako su dve kasirke u “Aromi” na Lionu naricale nad preteškom sudbinom i ubeđivale jedna drugu da su kupci “sve pokupovali”. Radnja beše puna, kao i susedni “Shop&Go”, u kom je, beležimo, nestalo čačanskog čipsa. Bilo bi opšte mesto kazati/napisati da su prodavnice opustošene, dobro zvuči, a možda negde i jesu. Tek, na Bulevaru praznjikavo do Cvetka (a kad je pa to u nedelju uveče Bulevar pun), u obližnjem nargila baru oveća grupa (manje od 50) tinejdžera okupila se iz dosade, ali u finišu večeri postaje jasnija i veselija činjenica da sutra nema škole, a možda sledi i poduži raspust. Stiče se utisak da bi Vučić uknjižio pozitivno brojanje, kao kad su srednjoškolci navijali za samo jednog člana Miloševićeve vlade, ministra prosvete Danila Markovića: “Dačo, care, ne daj pare! (profesorima u štrajku)”.

Poneko je možda i čuo Milana Antonijevića koji je konstatovao da je vanredno stanje nepotrebno, budući da Srbija već ima zakon koji propisuje mere za slučaj pandemije.  Stanje u Beogradu, dakle, unekoliko drugačije nego u Amsterdamu, budući da su pred tamošnjim kofišopovima redovi za marihuanu, zbog mera vlade, a i kafići ne rade do aprila (Holandija beleži hiljadu obolelih i 20 mrtvih). Jedan je i uhapšen jer se, čekajući vutru, opasno zakašljao.

I bi stanje vanredno

Faktografija te večeri bila je ipak negde daleko od ugostiteljskih radnji, baš da se, kao gospodar ovakvih iščašenih situacija, podsetimo genocida: “Srbija je od danas u ratu protiv nevidljivog protivnika! Naša zemlja mora da pobedi. Borba je za naše starije, roditelje, ali i za budućnost Srbije. Naši roditelji su izgradili puteve i pruge, izgradili su ovu zemlju i zato moramo da im pomognemo. Posle iskustava kroz koje smo prošli, a i na osnovu pisama ministra odbrane i predsednice Vlade, u skladu sa Ustavom, doneli smo odluku o uvođenju vanrednog stanja na teritoriji cele Republike Srbije! Naša zemlja prošla je kroz tešku situaciju i na Kosovu i Metohiji, da vas ne podsećam na Srebrenicu i nadalje. Ovo je bitka za našu zemlju, za naše stare, moramo da čuvamo sve, a pre svega naše najstarije sugrađane” izgovorio je Vučić.

A što da nas ne podsećaš, pa podseti nas na Srebrenicu, na žrtve genocida kojem je Srbija dala logistiku i važne izvršitelje, na to kako se u Srbiji slave genocidni poslenici, generali i saslužitelji. Podseti nas i na etničko čišćenje na Kosovu, na masovne grobnice, državni posao masovnog streljanja civila.

Srpski pronalazak

Stvarno je Srbija prošla kroz tešku situaciju. Sad, ako bismo to mogli nekako da prebijemo od nezasluženog virusa korona, pa da se nekako namirimo i za spaljena kosovska sela, silovane Albanke i opljačkana kola, plus što nas je NATO bombardovao. I kad sve to smuljamo, opet da ispadnemo vitezovi velikog srca, hrabri, a napaćeni, okrutni a milosrdni, zdravi a šizofreni, teritorijalno nenamireni, kao i obično. Tu mu vanredno stanje dođe ko srpski pronalazak, da ispegla sve ludosti načinjene sopstvenim kreacijama budućnosti u kojoj se Srbiji priznaje da je korak napred, ispred zaostalih komšija. “To je borba za one koji su gradili zemlju, naše roditelje i starije, ali i našu decu. Oni su pre svega napadnuti epidemijom korona virusa i moramo da učinimo sve kako bismo tim divnim ljudima pomogli” izustio je predsednik.

Ovde je već kao Bog, čuvar toplih domova i onaj koji brine. Dijagnozu upotpunjuje na društvenoj mreži: “Ja sam ovde i donosiću ključne odluke, koje ćete videti u narednih nekoliko dana. Donosiću najteže odluke, kao što sam ih donosio u proteklih sedam godina. I kao što mi je lako i lepo da vodim narod i kada me primaju Putin, Merkel, Si Đinping i ostali, i kada učestvujem u dobijanju nagrada i ordenja, biću uz svoj narod i kada je najteže i kada se borimo sa ovakvom pošasti. Ovo za nas predstavlja najteži mogući izazov, izazov za ekonomiju, ali pre svega za živote ljudi. Zato vas pozivamo da budemo jedinstveni i ujedinjeni” – piše Vučić na Instagramu.

Vojska, policija i robija

Škole i fakulteti neće raditi, a Vučić je zamolio lica starija od 65 godina da ne izlaze iz kuće, ali i opomenuo tu starosnu dob, valjda i nešto mlađe, da će, ako “kršenje” (misli na kršenje molbe) bude veće od 0,1 i 0,2 odsto biti doneta i obavezujuća odluka o (njihovom?) ostanku u kućama i dvorištima. Morao je da uključi i vojsku, jer, u suprotnom, nečeg bi manjkalo. Tako će vojska čuvati bolnice u kojima se leče oboleli, a policija će sprovoditi nadzor nad građanima u izolaciji. Robijaće se do tri godine, ako neko nešto pogreši, još ne znamo koji su sve delikti na spisku, fakat je izazivanje panike, opasna alatka u rukama diktatora od postanka sveta. I to je rekao Vučić, a od njega se očekuje da hapsi, da bude gazda, zar da izneveri svoje. Ispostavilo se da, kako kaže Vučić, nije bilo evropske solidarnosti, pa se obratio bratu iz Kine Si Đinpingu, zatraživši zaštitne maske i dolazak kineskih lekara. Izvesno je, kako smo saznali, da avion leti u Kinu da dopremi pet miliona maski. Saznajemo i računamo kolika je tu “ugradnja”, ili koliko je “dobar” nabavljač respiratora na crno, jer predsednik neće da nam kaže.

Sve je tu za neograničenu vlast, režim obezbeđuje podanicima povećani strah od zajedničkog neprijatelja i nudi sebe kao zajedničko rešenje, preti, samo naizgled uvijeno, vojskom policijom i robijom, a potpuno ogoljeno saopštava da izbora (ne parlamentarnih) zapravo, nema.

Ne paničimo, super je predsednik

Prodefilova ekranom i Irinej, da opravda dnevnicu, ako nešto usfali da prizove boga, ili nešto slično, sveca nekog. Dodika ne beše, ali RS beše pomenuta, jer će i o njoj Srbija voditi računa. Kao i o Srbima sa severa kojima je, takođe, iz Beograda, a potom i iz Prištine, uvedeno vanredno stanje.

Sve su značajke Vučićeve vlasti namirene, nedostaje koja opora reč o trijumviratu Đilas, Obradović, Jeremić, ali o tome ćemo slušati ovih dana. Podvučena crta ispod prve večeri vanrednog stanja ukazuje nam na to da se Aleksandar Vučić vratio u doba svojih prvih državnih iskustava (nevezanih za dobijanje četvorosobnog stana); te 1999. bilo je ratno vreme, a on republički ministar informisanja, glavni cenzor sadržaja beogradske štampe, u kojoj je moralo sve da pršti od mržnje prema agresoru. Ne vucimo vraga za rep, ali, možda nam zabrane i da pišemo protiv predsednika i Vlade, budući da iznošenje istine može da izazove paniku među stanovništvom. Mogu, ali, među nama, sve istinito što je napisano i objavljeno protiv vladajuće oligarhije – dovoljno je bilo za vanredno stanje u glavama poslovno sposobnih pripadnika srpskog naroda. Pa ništa. Ne videsmo išta vanredno na izborima, ulice behu pune, pa opusteše. Vratio se na velika vrata, kao jedan od živih dokaza srbijanske suicidne politike u poslednjih sedam, zašto ne i trideset sedam godina. Izdajući se, kao i u mećavama i poplavama, za spasitelja. Sada i za biološkog spasitelja ozbiljno ugrožene nacije. Nagovešćujući jačanje pozicije Srbije kao “lidera na Balkanu”, od kojeg će se, kao od dobrog komšije, zajmiti brašno za koru ‘leba (granate gratis).

Od ponedeljka će se Srbija suočiti sa malim milionom stvari koje ne može ni da zamisli, iako bi trebalo, u atmosferi konstantnog vanrednog stanja. Prevoz, posao, vrtić za decu onih koji rade, novac koga nikad dovoljno, snabdevanje, propagandno ludilo u poslednjoj brzini. Možda će to biti nekakva kombinacija hiperinflatorne 1993. godine i vanrednog stanja tokom intervencije NATO.

Teško je ovakvoj situaciji naći događaj za poređenje u dosadašnjoj Vučićevoj politici i opsenarstvu; opasnost od njegovih in vivo eksperimenata smo utemeljeno prognozirali (najgore su se prognoze ostvarivale), ali sada je reč o opasnoj zarazi koja uzima danak u ljudskim životima. Najrealnija pokazna vežba za Vučićevo prakticiranje vanrednog stanja možda je bila ona tragikomedija u televizijskom studiju, kada je jednom od predanih pripadnika SNS tobože pozlilo, a Vučić naredio da se prekine emisija dok se nesrećniku ne ukaže pomoć.

Razlika je u tome što smo istinski ugroženi, a sličnost u tome što gledamo i preživljavamo opskurnu maštovitost jednog čoveka. Kada će prekinuti emisiju.

(Uz odobrenje autora prenosimo sa portala remarker.media)