Piše: Dragan Banjac

“Kakav orden, takav i čovjek, kakva ‘republika’, takav i gost”, glasi anamneza koju je u jednoj rečenici sročio kolega Dragan Bursać, uz objašnjenje da je najveći krajiški grad “ionako nagrđen nacionalizmom, dodatno nagrdila posjeta Petera Handkea, negatora genocida, populiste i ljubitelja ratnih zločinaca”.

Handke se ovim činom uhvatio u kolo uz Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Nikolu Koljevića i Biljanu Plavšić, prethodne laureate ovog, nedavnom prošlošću okrvavljenog, ordena.

Na valovitom Balkanu mnogi se datumi ponavljaju i preklapaju, pa tako i dan posete kontroverznog austrijskog pisca, koji je svoje manje-više solidno književno stvaralaštvo ukakao veličanjem velikosrpskog projekta, koji se pripisuje zabludelim akademicima SANU, Slobodanu Miloševiću i njegovom haškom dokolenku Šešelj dr Vojislavu, samozvanom vojvodi četničkom.

Datum Handkeove posete nekadašnjem sedištu Vrbaske banovine, mnogi čestiti Banjalučani, a ponajpre oni za koje, zbog pripadanja “drugima i drukčijima”, nije bilo mesta u gradu na Vrbasu – doživeli su kao šaku soli na ranu. Jer, 7. maj pamte kao dan komšijskog ćutanja na zlo sabijeno u eksploziv kojim je sa zemljom sravnjena Ferhadija, kulturno i istorijsko obeležje Banjaluke svetskih razmera, jednako, možda, koliko i Stari most za Mostar.

Za razliku od Handkea, koji je u krajišku varoš stigao ne bi li na svoj tas iskamčio još koji gram svekolikog srpskog divljenja, Banjaluku sam, kao novinar Borbe, a potom i Naše Borbe, posećivao i tokom sukoba u Bosni i Hercegovini i koju godinu kasnije ne bi li neku mrvu činjenica i istine o ratu na prostoru bivše “Evropske unije u malom”, prebacio istočno od Drine.

Jednom sam, boraveći u hotelu “Bosna”, pitao kojim putem je najbliže do zgarišta Ferhadije. Rekoše, idi napred do hotela “Palasa” (u to vreme okovan “medijapan” pločama) i par stotina metara s leve strane ukazaće se mesto gde je stolećima, 414 godina, stajala Ferhadija i preživela ratna oštećenja iz 1944. godine.

Nađoh to stratište. Stajao sam dugo i, ćutke zagledan u ostatke džamije, izvadio iz torbe “nikon”, koji mi je pozajmio kolega iz Naše Borbe, majstor fotografije, fotoreporter Predrag Mitić. Niotkud se pored mene stvorila sredovečna žena u čizmama, dva broja većim i upozorila me: “Šta slikavaš, bog te jeb’o! Ne čačkaj mečku!”

Kratko sam joj odgovorio na engleskom, nadajući se da će me ostaviti na miru. A ona će: “Jeb’o te onaj ko te je poslao da plačeš nad turskom sudbinom u srpskoj Bosni!”

Pošto joj uzvratih po naški, odlazeći, besno mi sasu kletvu: “Dabogda crk’o, izdajico!”

Kratko mi je u osnovnoj srpskohrvatski predavala (Olivera Jovišić), devojka iz tog kraja, sa Zmijanja, često ponavljajući reči uklesane na spomeniku Petru Kočiću u centralnom banjalučkom parku: “Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu i Pravdu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas”. Nadam se da je nastavnica Jovišić još među živima (u Beogradu) i hvala joj za tu metaforu poimanja slobode, pravde i otadžbine.

Nešto veoma slično doživeo sam u vreme kada sam prvi put u životu boravio u Doboju. Silazeći s “dobojskog Kalemegdana” fotografisao sam porušene kuće i beležio brojeve za reportažu u Našoj Borbi. Jedan opis odnosio se na jedan kauču razrušenoj kući, s onim gajtanom za “razvlačenje”. Kako je opis bio “slikovit” javio se prognanik iz Švajcarske i rekao da je, s obzirom na “kućnu lumeru”, kako bi kazao Petar Kočić, pripadao njegovoj familiji.

Strašne su to priče, daleko od onih koje vam decenijama serviraju zvanični, strogo kontrolisani i samocenzurisani mediji. I danas često prelistam te (po)ratne sveske, (pre)pune izjava Srba koji nisu podržavali opciju pomenutih dobitnika ordena “republike šumske”, kako bi rekao Petar Luković, koji je godinama prkosio ovozemaljskim srpskim nacošima.

I pitam se da li se bivši “jugovići”, u Istri, Mostaru, Srebrenici, Žepi, Vukovaru, Borovu Selu, Hrtkovcima, Subotici, Novom Sadu… ponekad sete da postoje zapisani i današnji tragovi i reči ljudi poput Radomira Konstantinovića, Filipa Davida, Petra Lukovića, Predraga Matvejevića, Marsele, Vesne i Zdravka (Šunjić), Mire Furlan, Zdravka Bzdana, Zije Dizdarevića, Milorada Bibića Mosora, Bogdana Tanjevića, Zlatka Dizdarevića, Igora i Mirjane Galo, Borisa Dežulovića, Viktora Ivančića, Predraga Lucića, Mirka Kovača, Senada Pećanina, Zorana Pusića, Vehida Šehića, Žarka Puhovskog, Draga Hedla, Latinke Perović, Neđe Galića i stotine drugih intelektualaca i javnih ličnosti koji poštuju i vrednuju nacionalno, ljudsko i građansko. Poštuju, istovremeno prezirući nacionalističko, šovinističko i mrziteljsko koje – a pokazalo je i pokazuje vreme – očas sklizne na stranputicu kojom se olako stiže do fašizma. Kako tada – tako i danas.

Takvi glasovi razuma još su, nažalost, nejaki da nadjačaju neutihli ratni eho i da u senku dnevne politike stave ordenje, lente i nacional-romantičarsko koketiranje s prošlošću koje bi, svako iole razuman, morao da stidi, makar joj ne bio akter, već samo savremenk. Viktor Ivančić i ja volimo da citiramo kraj jedne knjige gde Nazruk Ćurak kaže: “Vrijedi se boriti. Ovu zemlju (onu zemljetinu ili ove zemljice, ko šta voli? – p.a.) će spasiti manjinsko mišljenje na svim stranama. Samo je važno da se ne umorimo!”