Piše: Tomislav MARKOVIĆ

Nacionalistima ništa nije svetije i prešnije od nacije i nacionalizma, što i sama reč kaže, ali tu ponovo imamo posla sa istim problemom. Koncept nacije nastao je u Zapadnoj Evropi nakon Francuske revolucije. Da nije bilo nemačkog romantizma, veliko je pitanje da li bi se desilo formiranje nacija u ovom delu sveta.

Antizapadnjačka retorika dominira javnim prostorom u Srbiji već decenijama. Srpska desnica je radikalno, dosledno i neumoljivo protiv zapadnog sveta, to je zajednička tačka svih konzervativnih i desničarskih partija, kao i kvazipatriotskog dela intelektualne i kulturne scene. Svi su protiv pridruživanje Srbije Evropskoj Uniji, neće da čuju za ulazak u NATO, neonatologija im je omiljena naučna disciplina kojoj se odaju preko svake mere pristojnosti.

U njihovim fantazmagorijama Zapad je izvorište svekolikog zla, Evropska Unija i SAD nas kolonizuju, uništavaju naš autohtoni nacionalni identitet, satiru naše specifične, čisto srpske vrednosti i hoće da nam promene svest.

Srećom, tu su nacionalistički pregaoci, uvek na braniku svog voljenog naroda, stoje na mrtvoj straži i čuvaju naš način života, srpsku posebnost i našu osobenu duhovnost, plod domaće radinosti. Ruska agresija na Ukrajinu im je došla kao kec na jedanaest, odmah su ispoljili neviđeno oduševljenje razaranjem i ubijanjem, najzad su dočekali da Putin krene u rušenje zapadnog sveta, pa se iz sve snage protive uvođenju sankcija pomahnitaloj ruskoj državi.

Svi ti Zavetnici, Dverjani, narodne stranke, monarhisti, ostaci Koštuničine grupacije, razne srpske desnice, levijatani i njihova intelektualna podrška uobražavaju da štite Srbiju i vaskoliko srpstvo od pozapadnjačenja. Postoji tu samo jedan mali problem koji postaje vidljiv i bez mikroskopa, ukoliko pogledamo koje to autentične srpske vrednosti brane naši desničari, nacionalisti i konzervativci.

Porodične vrednosti
Recimo, ubiše se desničari braneći porodične vrednosti kao nešto domaće, srpsko, pravoslavno i tradicionalno. Dveri svako malo organizuju neku porodičnu šetnju, u saradnji sa nizom sličnih organizacija koje pate od hroničnog desnila. Bune se na tim hodajućim skupovima protiv zakona o istopolnim zajednicama, protiv davanja bilo kakvih prava svim građanima koji nisu heteroseksualci.

Međutim, sam koncept porodičnih vrednosti srpski domaćini preuzeli su sa mrskog Zapada, od konzervativaca iz Sjedinjenih Američkih Država koji ideološku agendu zvanu familijarizam koriste za iste svrhe, za borbu protiv homoseksualaca, abortusa, feministkinja i ostalih zala tog nepodnošljivog modernog sveta koji se odao ljudskim slobodama sasvim neumereno.

Nedavno je pravoslavna monahinja Vasa Larina iz Ruske zagranične pravoslavne crkve kritikovala sličnu pojavu u Rusiji. Ona kaže da su vrednosti koje zagovara Putinov režim ukradene sa Zapada, i to sa „hrišćanskog konzervativnog Zapada“, odakle potiče koncept „tradicionalnih porodičnih vrednosti“.

Za Larinu je to „paganski koncept koji je upravljao prehrišćanskim društvima u kojima su plemenska i porodična pripadnost bili početak i kraj ljudskoga identiteta”. Ona podseća da je i za „mafiju, za organizovani kriminal, vazda bilo važno stavljanje ‘porodice na prvo mjesto’”, kao i da se trmin “porodične vrednosti” ne može pronaći u spisima svetih otaca, niti u bilo kom bogoslužbenom ili kanonskom tekstu.

Zaista, nema govora o porodičnim vrednostima ni u Svetom pismu ni u svetom predanju, Hrist baš i nije bio porodičan čovek, takvog inokosnika bi danas ovi nazovi hrišćani izopštili iz zajednice, a i propovedao je prilično otvoreno protiv braka i zasnivanja porodice. Larina lepo kaže da je Hrist rođen u porodici koja bi se danas smatrala izrazito netradicionalnom – od Device, što ga čini sasvim nepodobnim za kamen-temeljac tradicionalnih porodičnih vrednosti.

Naši domaći desničari izgleda nisu baš previše razmišljali na ovu temu, a i zašto bi kad su preuzeli gotov proizvod od svoje braće po zatucanosti i zadrtosti sa trulog Zapada.

Nacionalisti po zapadnom modelu

Slično je i sa svim ostalim vrednostima u koje se nacionalisti kunu i koje smatraju srpskim svetinjama, sve je to preuzeto sa istog onog Zapada protiv kojeg propovedaju bez odmora. Nacionalistima ništa nije svetije i prešnije od nacije i nacionalizma, što i sama reč kaže, ali tu ponovo imamo posla sa istim problemom. Koncept nacije nastao je u zapadnoj Evropi nakon Francuske revolucije. Da nije bilo nemačkog romantizma, veliko je pitanje da li bi se desilo formiranje nacija u ovom delu sveta.

Čitava nacionalistička ideologija preuzeta je kao gotov proizvod i primenjena na lokalne zajednice. Isti modeli su korišćeni, iste prakse nastale na osnovu istih ideja koje su domaći nacionalni pregaoci samo iskopirali. Ideja nacije se širila preko kulture, obrazovanja i medija, preko standardizacije jezika i određenja nacionalnog identiteta isključivanjem drugog i drugačijeg, baš kao što je bilo i u originalnoj, zapadnoj varijanti. Ništa novo srpski ili bilo koji drugi nacionalisti nisu uneli u tu ideologiju, to je sve gola kopija zapadnjačkog modela.

Slično je i sa celom tom antizapadnjačkom retorikom kojom nam probiše uši, ništa drugo ne može ni da se čuje u javnosti.

Konzervativizam i kritika modernizma, oslobađanja pojedinca, feminističkog progresa, kritika ljudskih prava i sloboda – takođe je preuzeta od zapadnih konzervativnih, antimodernih mislilaca, što se dobro primilo na domaćem terenu, ogrezlom u strah, tardicionalizam i palanačku zatvorenost. Više zajedničkog ima bilo koji srpski nacionalista sa nekom američkom, južnjačkom zadribaldom, nego sa pripadnicima sopstvenog naroda koji iznad svega poštuju lična prava i slobode, individualizam i liberalizam.

Prepisivačka škola

Možda je najluđe od svega što srpska desnica koja toliko mrzi Zapad i sve zapadnjačko – i sopstveno postojanje duguje tom istom Zapadu. Sam pojam desnice potiče iz Francuske, nastao je u vreme Francuske revolucije kad su u monarhisti, pristalice starog kraljevskog režima sedeli na desnoj strani Narodne skupštine. Da je raspored sedenja bio malo drugačiji, danas bi naši desničari sebe nazivali levičarima ili srednjičarima.

U svakom slučaju, ni sopstveno ime i ideološku orijentaciju nisu sami smislili, niti ona ima bilo kakve veze sa srpskom tradicijom, već su prosto naprosto preuzeli gotov model iz Francuske, odnosno iz zapadnog sveta koji je prethodno prihvatio ovakvu podelu.

Nije lako ni prepisati, zna to svaki loš đak, a srpski desničari prednjače u ovoj popularnoj disciplini. Kopiranje zapadnjačkih uzora ponekad bude i nehotično zabavno i humorno, pogotovo kad pređe granicu apsurda. Tako, na primer, Dveri u svom partijskom programu predviđaju razne mere za poboljšanje položaja žena na selu, a imaju čak i neke konkretne predloge.

Evo jednog koji se izdvojio snažnom dozom nonsensa: “Uključivanje žena na sela u rekreativne aktivnosti radi zdravstvenog i socijalnog aspekta”. Šteta što Dverjani nisu precizirali kad će se žene koje žive na selu posvetiti rekreativnim aktivnostima, pre ili posle napornog fizičkog rada u kući, na njivi, u štali, u toru i oboru.

Znaju Dverjani šta ženama na selu najviše nedostaje: rekreacije, pilatesa, vežbanja u teretani, pošto je opštepoznato da se na srpskom selu žene uopšte ne bave fizičkim aktivnostima, već lenstvuju po ceo dan ili eventualno provode vreme za kompjuterom. Ne znam o kom to selu autori političkog programa Dveri pišu, ali je očigledno da se to selo ne nalazi u Srbiji.

Povratak u srednji vek

Kad se sve sabere, srpskim desničarima kao autentična domaća vrednost ostaje samo pravoslavlje, mada i njega dele sa mnogobrojnim narodima širom sveta, kao i sa pojedincima koji su pripadnici ove konfesiji tamo gde su pravoslavci u manjini.

Problem je samo što nacionalisti ne doživljavaju pravoslavlje kao jednu varijantu hrišćanstva, već kao političku religiju i ideologiju koja služi naciji i nacionalizmu, na šta crkveni jerarsi vrlo rado pristaju, što je i deo tradicije. Međutim, ni ideološka zloupotreba jevanđelja u državne svrhe nije nikakva novost, niti specifičnost Srbije, a ni Rusije.

Taj model dobro znamo iz Srednjeg veka, opet na mrskom Zapadu, samo što se u međuvremenu tamo svašta izdešavalo na verskom polju: protestantska pobuna, reforma samog katoličanstva pod pritiskom istorijskih događaja, širenje verske tolerancije, sekularizacija, razdvajanje crkve i države. Tako da je nacionalističko pozivanje na pravoslavlje u suštini zagovaranje jednog srednjovekovnog političko-religijskog modela od kojeg je Zapad odavno odustao.

Naši desničari, konzervativci i nacionalisti pod Zapadom u stvari podrazumevaju samo liberalne ili levičarske ideje, demokratske ideje i prakse, sve ono što je nastalo u otporu tiraniji, autokratiji i neslobodi svake vrste. Sve drugo njima je ne samo prihvatljivo, već su i prihvatili svaku ideju koja se protivi oslobađanju pojedinca i poštovanju njegove ličnosti.

Zapravo, naši konzervativci svih vrsta žele da kod nas bude kao u zapadnoj Evropi – ali onoj od pre pet ili deset vekova.

(Al Jazeera)