Piše: Žarko KORAĆ (Gradski.me)

Jedan od najčešćih argumenata proputinovskih političara u Srbiji kada budu suočeni sa jedinstvom Evrope u osudi ruskog napada na Ukrajinu, bio je da je svet mnogo veći od Evrope i da to nisu osudile mnoge velike i vażne zemlje u svetu, kao Kina ili Indija. Odgovor na taj pseudoargument dobili smo pre dva dana, kada su za rezoluciju zapadnih zemalja kojom se osuđuje aneksija Zaporoške, Donjecke, Hersonske i Luganske oblasti i proglašava ilegalnom, glasale STO ČETRDEST I TRI zemlje.

Protiv rezolucije glasalo je samo pet zemalja, pored Rusije i Severna Koreja, ne baš poznata kao demokratska država. Zemlje koje su bile uzdržane prilikom glasanja, su takođje poslale poruku da ne žele da osude tu rezoluciju. To je verovatno najteżi poraz spoljne politike Rusije od Drugog svetskog rata. Dakle sada već očigledno potpuno izolovanu Putinovu Rusiju i dalje podržava Srbija, iako je glasala za tu rezoluciju. Pravdajući se “političkom neutralnošću” Srbija je jedina zemlja u Evropi pored Belorusije, koja nije uvela sankcije Rusiji i na primer i dalje prenosi u medijima rusku drżavnu propagandu, tipa Rusija Danas.

Spoljna politika Srbije ide ka vrsti samoizolacije jer neosuđujći Rusiju, ona ostaje u kategoriji zemalja tipa Sirija ili Eritreja. Paradoks je da glasanje za tu rezoluciju Srbija brani “principijelnim stavom” oko nezavisnosti Kosova, iako upravo Rusija kosovski promer tumači potpuno suprotno, kao dokaz prava delova zemlje na “samopredeljenje”.

Stiče se utisak da Vučić zapravo više nema jasnu spoljnu politiku. Evropske integracije nisu formalno ali su suštinski zaustavljene, ruska nafta više ne stiže u Srbiju, ekonomska i vojna saradnja su ili zaustvljene ili na minimum. On zaista ne može više da ponudi ni jedan stvarni argument za neuvođenje sankcija Rusiji. Sem naravno ključnog – političkog. Vučić i njegovo biračko telo su antiliberalno orijentisani, streme kao i Putin relativizaciji granica, imaju resantiman prema Zapadu “zbog bombardovanja” ili nekih stvarnih ili izmišljenih istorijskih nepravdi i teže obnovi neke zamišljene velike države. Vučićevo biračko telo želi osvetu zbog raspada Jugoslavije (Putin SSSR) za koje su “drugi krivi”. Sličan mentalni sklop koji ne prihvata realnosti datih istorijskih okolnosti već misli da može da proizvede druge povoljnije za sebe.

I zato će bez obzira što su međunarodne okolnosti drastično promenjene ratom u Ukrajini, tako teško da promeni svoju politiku. Putinov rat liči na Miloševićev u bivšoj Jugoslaviji, a Vučić je tada u toj vladi bio mlađani ministar informisanja. Čovek može da menja politička uverenja ali životna mnogo teže.