Tomislav Marković je novinar i pisac koji veoma oštro i beskomporimisno piše i govori o stvarima koje su u Srbiji tabu tema. Od neskrivene moći Srpske pravoslavne crkve, preko masovnih grobica i hladnjača, do krvavih ruku intelektulane i političke elite. Njegovi tekstovi odišu pisanjem jedne kontinuirane dijagnoze srbijanskog društva i sistema, koji ovde, može se reći, traje više od 30 godina, mada je takođe sklon da zađe još dublje u istorijske procese i da ih poveže sa sadašnjicom. Dok mi razgovaramo, stvara se velika konfuzija u javnosti šta se dešava sa takozvanim kosovskim pitanjem. Neki bi rekli da je to riješeno, samo ne smije da se kaže, drugi pričaju da je ovo samo odugovlačenje. Propapagandni glasnici se napinju da objasne da predsjednik Srbije nije priznao Kosovo kao državu, ali da je to Kosovo, ipak, problem.

Razgovarao: Nikola Krstić

Na pitanje kako vidi to kreiranje haotične atmosfere, Marković je rekao da je to dobra konstatacija da je to „takozvano kosovsko pitanje“

"Dobro ste to rekli – takozvano kosovsko pitanje. Takozvano, dakle lažno, dakle nepostojeće. Pošto nema pitanja, onda je svaki odgovor na to fiktivno pitanje pogrešan. Tako konstruktori naše realnosti, urednici našeg vidnog polja stvaraju jednu paralelnu stvarnost koja sa činjenicama nema mnogo veze. Kosovo je odavno nezavisna država, a postalo je nezavisno upravo zahvaljujući sumanutoj srpskoj politici, zahvaljujući ovim grlatim nedavačima svete srpske zemlje na kojoj se prostire 15 posto naše napaćene srpske duše u kolevci srpstva, koja je istovremeno i najskuplja srpska reč“, ističe naš sagovornik.
On dodaje da je 'režim Slobodana Miloševića učinio je sve što je u njegovoj moći da otera Kosovo iz Srbije'.
'Ništa im nije bilo teško: ni da šalju tenkove i opkoljavaju Skupštinu Kosova kako bi 'podstakli' poslanike da ukinu autonomiju, ni da ubijaju demonstrante, ni da sprovode aparthejd, ni da masovno otpuštaju Albance s posla, ni da ukinu novine i školovanje na albanskom, ni da satru univerzitet. Potom su dodatno intenzivirali napore, započeli rat, počinili silne zločine, pakovali civile u hladnjače, sahranjivali ih u masovne grobnice u Batajnici, proterali skoro polovinu stanovništva iz stanova i kuća, i na kraju izazvali NATO bombardovanje Srbije. Izgubili rat, potpisali Kumanovski sporazum pre 24 godine, a potom su mirno nastavili da brane Kosovo, čak su ga stavili i u Preambulu Ustava, kao neotuđivi deo Srbije, Isto tako su mogli da stave i Madagaskar, Japan i Trinidad i Tobago, šta fali? Kad već udaraju u fikciju, nek bar budu malo maštoviti.Posle svega toga vodimo rasprave o tome da li je Vučić priznao Kosovo, usmeno, šta znači evropsko-američki sporazum, a vlast i takozvana patriotska opozicija se bore za titulu vrhovnog nedavača Kosova. Težak apsurd sa primesama hroničnog besmisla“, objašnjava Marković za Slobodnu Bosnu.

Složićete se da je Kosovo skoro vjekovni problem, ali zašto i dalje ne postoji snaga da se ovo društvo riješi tog tereta? Postoji li tu neka vrsta i mazohizma?

Zapravo, viševekovni, otkad su zajapureni omladinci u XIX veku došli na ideju da oslobađaju srpske zemlje i obnove Dušanovo carstvo. I sve vreme je taj problem izmišljen, nepostojeći, zato i ne može da se reši. Niko nikada nije želeo Kosovo u sastavu Srbije, ni onomad kad je počela borba za oslobođenje, ni posle Balkanskih ratova kad je Kosovo postalo deo Srbije, ni u vreme Slobodana Miloševića, ni danas. Da su zaista želeli Kosovo kao deo Srbije, valjda bi imali neki plan za integraciju stanovništva, za razvoj tog dela teritorije, za rešavanje raznih društvenih, ekonomskih, političkih i svih ostalih problema. Ništa od toga nikad nije postojalo, jedino što su srpske vlasti imale da ponude su diskriminacija, prinuda, nasilje, vojno-policijska uprava. Pa nakon ulaska Kosova u sastav Srbije 1912. godine, tamo nije čak ni važio Ustav.

U nacionalnoj imaginaciji, Kosovo nikada nije figuriralo kao stvarna teritorija na kojoj žive neki realni ljudi, već kao mitsko, legendarno mesto, kao simbol. Nacionalni ideolozi su izmislili Kosovo i u njega učitali sve i svašta. Njima je čak i bolje kad Kosovo nije deo Srbije, jer onda mogu slobodno da nariču nad otetom svetinjom, nad ranom koja krvari u nacionalnom biću, i tako nađu opravdanje za sopstveni resantiman i ogorčenost na ceo svet. Zašto je taj takozvani mit smišljen veliko je pitanje i na njega ćemo jednom morati da odgovorimo. Biće da je njegova uloga da nas spreči da uređujemo društvo, ali i da nam služi kao brana koja sprečava suočavanje sa realnošću. Kakva se to strašna realnost krije, kakvu istinu o sebi tako uporno i duboko skrivamo da smo prinuđeni da odlazimo u totalnu nacionalnu histeriju i potpunu iracionalnost – takođe je veliko pitanje.

Realno Kosovo je otišlo, a nama je ostalo da se nosimo sa sopstvenim demonima. Ta situacija me podseća na ono što američki pisac Džejms Boldvin govori na kraju filma „I Am Not Your Negro“ o američkom rasizmu: „Potpuno zavisi od američkog naroda hoće li se ili neće suočiti, upoznati i prigrliti stranca koga su tako dugo osporavali. Ono što beli ljudi moraju da urade jeste da potraže u svojim srcima zašto je uopšte bilo neophodno imati crnju? Jer ja nisam crnja, ja sam čovek. Ali ako mislite da sam crnja, znači da vam je on potreban. Beli stanovnici ove zemlje moraju to da se zapitaju, i na Severu i na Jugu. (...) Ako ja nisam crnja, a vi, belci, ste ga izmislili, morate da otkrijete razlog. Budućnost ove zemlje zavisi od toga može li ona sebi da postavi to pitanje.“

A budućnost Srbije zavisi od toga može li ona sebi da postavi pitanje: Zašto smo izmislili Kosovo? U redu, mada ne postoji mjesec u godini kada Srbija ne pokuša da napravi regionalnu tenziju sa susjedima, da li je to Hrvatska, Bosna i Hercegovina ili pak Kosovo, nije bitno, šta je u stvari podtekst tom dizanju stalne napetosti?

Što reče Danilo Kiš: “Nacionalizam je, pre svega, paranoja.  Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma.” 

Da bismo neprekidno bili u stanju paranoje, pod opsadom, progonjeni – neophodni su nam neprijatelji. Potrebno je održavati dušu u stalnom ratnom stanju, što bi rekao pesnik Slobodan Blagojević. Otuda neprestano predratno stanje u našim tablodima, na televizijama, među naprednjačkim funkcionerima. To ima i direktne koristi za vlast: kad držiš građane u neprestanom strahu od sveta, od komšija, od svega – mnogo je lakše njima manipulisati. Sukob je suština nacionalizma, neprijateljstvo prema svetu, vremenu, životu, drugom čoveku, drugoj naciji, sopstvenom narodu, čovečanstvu...

U Vašim tekstovima često kritikujete Srpsku pravoslavnu crkvu, pišete o njoj kao o najvećoj nevladinoj organizaciji, stoga bi možda bilo dobro da objasnite o kakvim razmjerama moći i uticaja se to radi?

Po svim anketama, crkva i vojska su institucije u koje građani Srbije imaju najviše poverenja. To samo govori da su građani skloni autoritarnim, hijerarhijski ustrojenim institucijama u kojima nema demokratije i sličnih zapadnjačkih izmišljotina u kojima čovek, pojedinac, mora nešto lično da se angažuje i pokaže nekakvu odgovornost. Moć crkve počiva na tom opštem konsenzusu, ali i na snažnoj podršci vlastima, za šta se vlast pošteno odužuje raznim ovozemaljskim dobrima. Savez oltara i trona nije od juče, tako je od pokrštavanja Slovena. Pisao je o tome veliki pesnik nadrealizma Aleksandar Vučo. pre nekih devet decenija, opevao je protivprirodni blud crkve i države u poemi „Ćirilo i Metodije“. Na kraju poeme pesnik piše kako se “tom uspelom transakcijom između crkve i države / Procvetalom kroz žižu vekovnih religioznih iskustava / I sazrelom u klještima vekovnih ekonomskih prevlasti / Ne bi u krajnjoj liniji raznedrio sveključ recipročne telesne i duhovne trampe / Kojom se ekonomski faktori građanskog društva / I bogoosvetljeni bogoupodobljeni predstavnici hrišćanske crkve /Još uvek kao skotovi pomamno hrane“.

A ruski istoričar Sergej Sergejev smatra da je priroda religije u velikoj meri odredila i karakter države, tiranski a ne demokratski. “Rusko pravoslavlje, kako to svedoče bezbrojni izvori (a kako se to može videti i danas), usredsređujući se na raskošnu spoljašnju obrednost, učinilo je zanemarljivo malo za moralno vaspitanje ruskog naroda”, piše Sergejev, kao i da je “slabost legalizma u Rusiji bila uslovljena i osobinama ruske religioznosti”. Slično je i u Srbiji, i to je dublji problem od današnjeg odnosa crkve i vlasti, problem koji će nadživeti naprednjake, kao što je nadživeo i mnoge njihove prethodnike.

Mislite li da je na sceni još jedan talas klerikalizacije okruženja?

Mislim da je to vidljivo što golim, što okom. A najvidiljivije je bilo u Crnoj Gori na litijama koje su diljem Srpskog sveta doživljene kao nekakav demokratski proces i reka slobode, iz ljudskom razumu nedostupnih razloga. Tamo je crkva praktično organizovala politički pokret, uz veliku pomoć države Srbije, promenila vlast i usmerenje države, da bi na kraju čak i Vlada bila formirana u manastiru, pa je logično što je bila sačinjena od 12 ministarskih apostola.

Kada smo kod Crkve, uzmimo, eto, primjer litija u Crnoj Gori koje su dovele do toga da ponovo obnovi imperativ o tome da li je ta država zaista samostalna i nezavisna. Zbog čega većinska Srbija ne može da preboli to što je ta država zasebna cjelina?

Pošto je većinska Srbija nacionalistička, pogledajmo kako to izgleda iz njihove perspektive. Što bi rekao kolega Bojan Tončić, u nedostatku boljih autora, dozvolite mi da citiram sebe: „Ali ti Crnogorci, nije nam jasno šta im je odjednom naspelo. Em se razumemo, em smo pravoslavna braća, em se ne zna ko je onomad više voleo majčicu Rusiju i baćušku Staljina – mi ili oni, em nam je Crna Gora jedina šansa da dobijemo izlazak na more kad su nam se pokušaji s Hrvatskom izjalovili, a Srbija bez mora je kao selo bez crkve, em smo ih od svih susednih naroda najmanje zlostavljali i ubijali, čak nikad nismo imali ni plan da izvršimo etničko čišćenje ili genocid nad njima, a oni nam ovako vraćaju za našu dobrodušnost i bratsku ljubav. Stvarno nema smisla! Doduše, pošto je situacija s Crnogorcima ponešto drugačija nego s Bošnjacima ili Albancima, za njih smo spremili malo drugačiji projekat – da ih asimilujemo i utopimo u vaskoliko srpstvo, ali zar to nije bolje od masovnih pokolja, proterivanja i genocida? Umesto da nam budu zahvalni na humanosti, oni se otcepiše od Srbije, ode nam drugo oko iz glave u nepoznatom pravcu, negde prema trulom Zapadu i NATO paktu.”

Snaga frustracije je ogromna, ne treba je potcenjivati, a ovde se nagomilala planina nezadovoljstva viša od Himalaja, usled civilizacijskog sunovrata koji smo sami sebi priredili krajem osamdesetih i tokom devedesetih, usput pobivši na desetine hiljada ljudi, proteravši milione i unesrećivši nebrojene ljude, a da i dalje ni sami ne znamo zašto. Crna Gora je ušla u NATO, bila je na pragu Evropske unije, krenula je u dobrom pravcu, to stariji brat – inače ovejani nasilnik, kockar i propalica – nije mogao da podnese. Zato ih je bilo neophodno pod hitno vratiti u naš čemer i jad gde se osećamo kao svoji na svome. Ne miri se većinska Srbija ni sa odlaskom Slovenije i Hrvatske, ali tu je nemoćna, a Crna Gora je laka meta, jer ima deset puta manje stanovnika od Srbije. Da je Crna Gora malo veća država, bilo bi drukčije sve, jal bi se sveo na uobičajeno škrgutanje zubima i dobacivanje preko plota.

Ne možemo baš da kažemo ni da smo usamljeni u glorifikaciji ratnih zločinaca. I u susjednim zemljama se progone i javno linčuju oni koji se usprotive nacionalizmu i priklanjanju klerofašističkim idejama. Vidjeli smo da se u Haškom tribunalu svi veoma dobro slažu, svi oni koji su bili na suprotnim stranama tokom rata, dok je javni suicid Slobodana Praljka u Srbiji dočekan sa oduševljenjem. Kako smo stigli do takve percepcije?

Društva u kojima živimo su nakazna, jer su utemeljena na zločinu. Kao što kaže Viktor Ivančić, nacionalistički režimi su „uspjeli formirati neke vrste ciničnih zajednica, mi svi živimo u društvima koja su zapravo cinične zajednice”. (…) “Poruka cinične zajednice je više od običnog poricanja, to nije poruka 'mi nismo znali’, nego 'mi smo znali i smatramo da je dobro to što se događalo’. I to je ono najgore”. Tako se stvara društvo moralne inverzije u kojem važi naopaka etika, etika razbojničke bande.
U osnovi nacionalizma, kao i svake druge totalitarne ideologije, stoji mržnja prema ljudskoj slobodi, prezir prema ličnosti, pogotovo ako je drugačija. Sve što štrči treba saseći, svi ima da misle kao jedan koji ne misli ništa. E sad, malo je bizarno kad se javno linčuju inokosni pojedinci koji kritikuju ratne zločince i ideologiju smrti, dakle ljude koji su ubijali žene, decu, starce, nenaoružane civile. A još je bizarnije što su takve masovne ubice proglašene za heroje, simbole nacije, idole mladih. Šta je tačno herojsko u ubijanju deteta snajperom? U streljanju golorukih dečaka? U masovnim silovanjima? U prebijanjima i mučenjima po konc-logorima?

Živimo dugo u naopakoj stvarnosti, pa smo se na nju privikli, koliko god bila nakaradna, ali nam to navikavanje nimalo ne pomaže u nastojanjima da razumemo tu izopačenu realnost. Autoritarne tardicije stvaraju oportuniste koji se prilagođavaju svakoj propisanoj normi, koliko god neljudska bila. Do juče su one koji se razlikuju ubijali, odvodili u logore, proterivali, spaljivali im kuće. Ko je onda lud da se razlikuje? Ćuti i trpi, ponavljaj ono što svi govore, pogni glavu i raspali po malobrojnima koji se bune i podsećaju te na sopstveni dobrovoljni ropski položaj. Zapali lomaču i zveckaj okovima u ritmu pesme “Veseli se, srpski rode” (bez slobode).

Često ste i u svojim pjesmama i tekstovima upirali prstom u mnoge intelektualce koji su bili jedan izuzetno bitan dio ratnozločinačkog aparata tokom devedesetih. Možete li da uporedite njihovu moć i uticaj tada i danas?

Intelektualci su uspešno obavili svoj prljavi posao i sad su gurnuti na rezervni položaj, na klupu za rezerve, do sledeće prilike kad budu zatrebale njihove usluge. Njihove uboge nacionalističke fikcije preinačene su u krvavu realnost, uz malu pomoć političke elite, vojske, ubica i haubica. I sad svi živimo u tim „vremenima smrti“, „vremenima zla“, „vremenima vlasti“ i ostalim „ćeranijama“. Umne glave se i dalje trude da nam nikad ne svane, neumorni su u širenju mraka, pronašli su novu nadu u zločinačkoj Rusiji i novom mesiji Vladimiru Vladimiroviču Putinu, pa su uperili oči put Kremlja, očekujući spas od mrskog liberalnog sveta. Naprednjačke vlasti se ne oslanjaju previše na njihove usluge, jer se pokazalo da je za održavanje ideološke narkoze dovoljan i neki tamo urednik tabloida ili televizije. Nacionalistička inteligencija ih je snabdela ideološkom municijom za narednih mnogo decenija, pa sad može da se kočoperi među takozvanom patriotskom opozicijom.

Književnik Svetislav Basara ima tezu da je Slobodan Milošević, zapravo, bio njihov operativac i sprovodilac plana, šta Vi mislite o tome?

Milošević je preuzeo ideologiju opozicije i nacionalističkih intelektualaca, pisala je o tome Dubravka Stojanović u „Srpskoj strani rata“. Na partijskim plenumima ipak nije bilo reči o stvaranju Velike Srbije i etničkom čišćenju, morao je čovek da potraži neke druge izvore. A ti izvori su ga onda dočekali kao mesiju, spasioca, vožda, oslobodioca. Što reče Dobrica Ćosić: “Odlika svih nacionalnih pokreta je nastajanje nacionalnih vođa. U srpskoj istoriji tako se zbiva od Karađorđa do Slobodana Miloševića. Miloševića nije stvorila srpskim vođom partija, ni socijalistička ideologija: takvim su ga mogli učiniti samo nacionalne energije i državotvorstvo". A Matija Bećković dometnu da se u voždovom imenu i prezimenu sadrže dve najskuplje srpske reči – "sloboda" i "Miloš". Posle se predomislio, Kosovo je postala najskuplja srpska reč na berzi nacionalnih relikvija, pošto se pokazalo da Milošević nije tako odlučan u sprovođenju nacionalnog programa. Srećom, tu su bili Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Ratko Mladić i ostali jahači apokalipse, pa su umne glave imale koga da podržavaju.

Dosta govorite i pišete o revizionizmu istorije, kulture, umetnosti. Ako, primera radi, Nikolaj Velimirović, Milan Nedić i Dimitrije Ljotić postaju uzori, dok se Sveti Sava, odnosno Rastko Nemanjić tumači na skroz jedan pogrešan način i postaje dogmatski uzor, o kakvoj mi onda budućnosti ovog srbijanskog društva možemo da razgovaramo?

Zavisi o koliko dalekoj budućnosti govorimo. Ako govorimo o bliskoj, onda su prognoze očigledno mračne. Ali ako govorimo o nekom periodu u daljoj budućnosti, možda se nađe i neki razlog za optimizam. Prvo, nalazimo se na evropskom kontinentu, geografija je naš glavni adut. Pre ili kasnije, moraćemo da se upodobimo toj Evropi, koliko god se tome opirali evo već sto i kusur godina. Identifikacija sa ličnostima koje ste pomenuli, ali sa mnogim drugima kao što su ratni zločinci iz ratova devedesetih, jasno govori o jednom duboko traumatizovanom društvu, izbezumljenom, koje ne zna gde udara. Mrtvi ideološki rukavci neće oživeti time što će biti proglašeni za uzore, jednom će se i to bekstvo od sebe i sveta istrošiti, jer nema na čemu da se održi.

A imamo mi i neke druge ličnosti i neke druge tradicije u našoj istoriji i kulturi, leve, socijaldemokratske, liberalne. Bilo je ovde ozbiljnog sveta, postojali su i pomenuti Vučo, i Oskar Davičo, i Marko Ristić, i Koča Popović, i Dimitrije Tucović, i Latinka Perović, i Radomir Konstantinović, i Bogdan Bogdanović i desetine drugih. Njihova dela su živa, tu su, među nama, na policama biblioteka ili u knjižarama, samo čekaju da ih otvorimo i da s njima porazgovaramo, da vidimo čemu mogu da nas nauče. Na prvi pogled, ti ljudi su mrtvi, ali su za mene življi od svih ovih živih mrtvaca koji nam kroje kapu po totalitarnom modelu. Te svetiljke u tmini i dalje sjaje, i spremne su da nam pomognu u izgradnji budućnosti. Jednom ćemo valjda i mi biti spremni i dostojni da njihovu pomoć prihvatimo.

(Ne)moć građanske Srbije

„Građanska Srbija postoji u tragovima, kad je reč o političkoj sceni. U tom smislu se, što bi rekao jedan političar iz socijalističke epohe, „slažem s pitanjem“. Međutim, politička nomenklatura uopšte ne preslikava stvarno stanje i raspoloženje građana. Uprkos nasilju, ratovima, zlu, pljački, propagandi, apokalipsi – nemali broj građana je zadržao zdrav razum. Nažalost, veliki broj ljudi nema za koga da glasa. Prema istraživanjima, oko 15 posto građana zna da je u julu 1995. godine u Srebrenici počinjen genocid, a oko 14 posto građana bi bili voljni da Srbija pristupi NATO paktu. Ti ljudi nemaju 14-15 posto predstavnika u parlamentu. Nedavno istraživanje je pokazalo da je za ulazak u EU 27 odsto građana Srbije, dok 19 posto kaže da je verovatno za evropske integracije. U parlamentu nema 46 posto poslanika koji bi se iskreno borili za Srbiju u Evropskoj uniji. Da ne nabrajam dalje. Postoji želja za promenom, iako tu želju vladajuća kasta i najveći deo opozicije sistematski ubijaju, samo nema adekvatne političke, partijske artikulacije. Eto zadatka za ljude koji sebe vide u politici. Što bi se reklo, ima posla ko hoće da radi”, kaže Marković.