Piše: Milan St. Protić (Danas)

Za mene se, ovih nemirnih i veličanstvenih dana, sve češće postavlja ovo pitanje: Hoćemo li mi što se redovno okupljamo u petnaestominutnim tišinama i masovnim protestima, mi što smo stali uz studentske zahteve ispostavljene vlastima, mi što smo protivnici vladajućeg režima i njegovog prvog čoveka – dakle, hoćemo li da popravljamo postojeći sistem ili bismo da Srbiju menjamo iz temelja?

U prvom slučaju smo naivni do bola. Ili, ipak, uplašeni od moćnika i promena? U drugom slučaju smo spremni na rizik i želimo radikalan rez. Nenasilan, dakako.

Na ovo pitanje odgovor niti dobijam, niti ga sam nalazim.

S protokom vremena, čini se da nismo sasvim svesni bitnosti ovog pitanja. Ili ga podsvesno izbegavamo. O tome se ne razgovara, to nikom i nigde nije glavna tema, kao da nam je postalo tabu. Sveta tajna. Stvar koja se ne pominje. A od suštinskog je značaja. Prvenstvenog i prevashodnog. Jer od odgovora zavisi i naš cilj i naš metod borbe. Ako bismo se zadovoljili pozitivnom reakcijom režima na studentske zahteve, da li bismo odustali od daljeg delovanja? Suprotstavljanja i protivljenja. I vratili se svojoj svakodnevici? Ili, može biti, mislimo da je sve „trulo u državi Danskoj“ i da tablu srpske stvarnosti treba izbrisati i ispisivati ispočetka. Od prvog slova.

Profesionalno šminkanje ili promena ličnog opisa? Estetska hirurgija ili presađivanje srca? Šala ili zbilja? Šta bismo?

Unapred tvrdim ono što je očigledno. Aktuelna vlast nikad neće izaći u susret studentskim zahtevima. Već se jasno vidi kako traži izgovore, kako daje prazna obećanja, kako maže i laže ne bi li dobila u vremenu. Ne bi li studentski protesti počeli jenjavati i, na posletku, se ugasili sami od sebe. Procedure, rokovi, ispunjavanja besmislenih formi, pozivanja na pravila i propise, poslovnike i interna akta… I tako u nedogled. Kolariću, paniću…

Optužnica za pad novosadske nadstrešnice još nije dobila sudsku potvrdu. Zašto to traje toliko dugo, šta se čeka, koji je razlog što tužilaštvo ne interveniše? I kad, jednom, počne sudski proces, razvlačiće se do sto jedan i nazad. Zatim prvostepena presuda, pa postupak po žalbi, pa ukidanje prvostepene presude i ponovno suđenje, pa opet žalba. Na kraju vanredni pravni lekovi. I, kao vrhunac – nastupanje zastarelosti ili predsednička abolicija. Hoćemo li dotad demonstrirati u pustom čekanju konačne odluke suda i kazni za vinovnike? Meseca limburga? Hoćemo li poput Astragona i Vladimira čekati Godoa?

Iskreno, ne vidim preteranog značaja, ni smisla, u formiranju anketne komisije univerzitetskih profesora. Čemu to kad je svima belodano, kristalno jasno, i šta se dogodilo, i ko je kriv. Znaju odgovorni, znamo i mi. Uz to, ta anketna komisija ne raspolaže nikakvom realnom delotvornošću. Koliko smo u prošlosti imali sličnih komisija? I nikakvog efekta nije bilo. Čak ni onda kad je obrazovana državna komisija za utvrđivanje istine o ubistvu dvojice gardista u topčiderskoj kasarni Karaš. Da li je bilo epiloga? Kako se ovaj slučaj okončao? Nikako. Nikom ništa. Ni posle dve decenije. Ovo je, naravno, samo jedan neslavan primer od nedavno. Muk i zaborav. Bez razrešenja.

Nismo saznali ni ko je stajao iza ubistva premijera Đinđića. Ko je njegovo ubistvo naredio? Ko je stajao iza tog monstruoznog zločina što je unazadio Srbiju za stotinu godina. Zavera ćutanja.

Koje je naravoučenije? Nauk? Pouka?

Sve se radi da se istina ne obznani. A ako se, nečijom upornošću, otkrije, relativizuje se i zataškava. Sistematski i namerno.

Tako je bilo, tako je i sad. Tako će i u buduće biti.

Borba protiv ovakvog režima pravnim sredstvima, iluzorna je. I illuzorna i uzaludna. Ovaj režim da želi ne bi bio autoritaran i nasilan. I građani, da žele, bili bi načisto o čemu je reč. U ogromnoj većini. I menjali bi iz osnova.

Moj je stav, i moje najdublje uverenje, da je u Srbiji sve poznato. Da dodatna objašnjenja, dokazivanja, potvrde i nalazi, nisu potrebni. Da su suvišni i bespredmetni. Ovaj se režim mora prinuditi na silazak s vlasti. Direktnim pritiskom i jednostavnom retorikom. U nekoliko prethodnih napisa na ovom mestu pisao sam o tome. I sebi dosadih ponavljajući isto. Subotom za subotom.

Problem sa ovim režimom i njegovim prvim čovekom je njihova kompleksoidnost. Iskompleksiranost. Osećaj intelektualne inferiornosti. Nemoć i slabost. Umna zakržljalost. Neopterećenost knjiškim znanjem. Zato oni posežu za nasiljem. Za terorom. Za bezumnim ponašanjem. Bezumnim i besprizornim. Oni u dijalogu homo sapiensa, u nadmudrivanju i ukrštanju argumenta, ni trun šansi nemaju. Nalik uličarskim siledžijama, oni najviše vole svog takmaca kog nisu kadri pobediti, što pre ućutkati. Onesposobiti primenom gole sile. Batinom, motkom, automobilom, pesnicom. Bilo čim. NJihova je mutavost više nego vidljiva. I njihova i njegova. NJegova, naročito. Uzgred, moj mu je savet ovaj: proveri šta znači glagol „oktroisati“, te ga zatim koristi. Nije samo ustav Kraljevine Jugoslavije iz 1931. bio „oktroisan“. „Oktroisan“ je i onaj Kraljevine Srbije iz 1901.

Maske su pale. Svako je pokazao, i pokazuje, svoje lice. Nakazno ili nasmejano. Ovo je bitka za Srbiju sutrašnjice. Za izbor između prizemnosti i emancipovanosti. Neukosti i učenosti. Pravde i krivde.

„Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“, stihom neumrlog Branka Miljkovića. Pametnom dovoljno.