Stefan Simić, pisac iz Beograda i borac protiv svakog oblika nacionalizma i podjela, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o porukama i uvredama koje su mu pojedinci uputili nakon što je proslavio pobjedu košarkaške reprezentacije Bosne i Hercegovine.

Dotaknuli smo se i uloge vjerskih vođa u političkim previranjima u kojima se regija nalazi u posljednjih 30 godina, ali i događanja u Srbiji te sprezi Vučićevog i Dodikovog režima, ali i posljedicama po obične građane i tenzijama koje nacionalisti raspiruju kako bi ostali na vlasti.

STEFAN SIMIĆ, NAKON POBJEDE KOŠARKAŠA BOSNE I HERCEGOVINE

Možda i jedina dobra stvar od raspada Jugoslavije, to je što sada ne navijamo za jedan tim, nego za šest.

Tako je i mene malopre iz dna duše dirnula pobeda Bosne i Hercegovine, nad Grčkom, neverovatnim preokretom.

Otpisani, bez najboljeg igrača, pokazali su kako se bori, iako igrali protiv neuporedivo “skupljeg" tima.

Posebno boli što dobar deo njihovih sunarodnika navija protiv tima vlastite države.

Kao da su rođeni na Marsu, a ne u Bosni.

Umesto da se sjedine i ujedine, rade na zajedničkom dobru, ubeđeni su da su im prava braća preko Drine (a Vučić ih samo laže i zloupotrebljava), a ne oni sa kojima žive i dele i dobro i zlo.

Zato je i sjajno što igra Aleksandar Lazić, da ih demantuje,

kao dokaz da je u Bosni svako dobrodošao, pod uslovom da je čovek.

Bosna i Hercegovina uvek igra najemotivnije utakmice. Nemaju ni jaku ligu, ni sredstva, da im teren bude jedina briga, nego moraju mnogo mnogo više da se daju.

Zato je ova pobeda tako velika, ne samo košarkaški, nego i ljudski.

Bosna bi, da je sve kako treba, mogla da sastavi još jedan podjednako jak tim, a možda i jači, da im igrači ne igraju za druge države.

Ali sve je to realnost sa kojom se bore, da ne kažem politika...

Pošto sam relativno često tamo, znam koliko im sve ovo znači, i da je to nešto mnogo više,

Iako odavno nema Mirze Delibašića na terenu,

Oseti se njegovo prisustvo, u mladićima koji su se rodili nakon rata, i neće morati kao on, nakon karijere da spašavaju živu glavu,

I da ih ne ubije rat, nego posledice...

Ovo momci ispisuju neku sasvim drugu priču i stranice istorije, zagledani u budućnost, a ne u prošlost, i to je ono najlepše.

Što su, kao i u Srbiji, došli neki novi klinci...

Uglavnom, navijaš za ljude, ne samo za dres.

Za sve ono što su prošli, a ne samo za ono što igraju.

Pobeda koja vraća veru u zajedništvo,

Kao dokaz, što kaže dragi Pejaković, da ima Bosne, i te kako ima.

I treba navijati za nju, srećna Bosna, srećni i svi mi zajedno sa njom,

jer ko je doživeo, zna o čemu pričam.

Bosna i Hercegovina, kao Božić i Ramazan za istim stolom.

Kao ponos i prkos, koji huči kao Neretva...

Kao emocija koja ujedinjuje i spaja, a ne razdvaja.

Ne mora čovek da bude Bosanac da bi to razumeo, dovoljno je da bude čovek,

kome je stalo do ljudi,

kome je stalo do čoveka.

Vaš komentar nakon utakmice na Eurobasketu između Bosne i Hercegovine i Grčke odjeknuo je u regiji. Što mislite da je glavni uzrok činjenici da pola građana Bosne i Hercegovine mrze svoju državu i državnu reprezentaciju, dok u isto vrijeme vole i navijaju za reprezentacije u susjedstvu?

-Nažalost, prejaka je propaganda sa svih strana, to sam po ko zna koji put video, nakon mog dobronamernog komentara, gde sam toliko “ogavnih” poruka primio. Ogroman broj ljudi živi potpuno promašene živote, i onda tu svoju nesreću projektuju na sve lepo i smisleno. Može čovek da bude optimista, međutim, toliko je zla posejano, koje se primilo, da ljudi, nesvesno, ubeđeni da brane “pravu” stranu, samo stvaraju dodatni razdor. Svet ide napred, tehnologija toliko napreduje, ljudi polude kada se neko iz Srbije obraduje što je Bosna pobedila.

Već 30 godina u Banjoj Luci i Mostaru državna reprezentacija nije odigrala nijednu utakmicu. Nadležni iz Nogometnog saveza BiH tu činjenicu opravdavaju tvrdnjama kako još nije došlo vrijeme za takvo nešto. Legendarni Vahid Halilhodžić je upravo tu činjenicu naveo kao razlog da ne sjedne na selektorsku klupu nogometne reprezentacije BiH.

-Sport je refleksija društvenog života, Vahid, verovatno oseća da se još uvek nisu smirile strasti, i da je traumatično biti selektor Bosne Hercegovine, Savo Milošević je dokazao da može. 

Oštar ste kritičar politike srbijanskog predsjednika Aleksandra Vučića i njegovog represivno-policijskog aparata potpomognutog plaćenim batinašima. Mislite li da građani u bh. entitetu Republika Srpska znaju što o njima stvarno misli Vučić?

-Vučić koristi svakoga koga može, i ko zna šta će još da izmisli, da bi produžio svoj ostanak na vlasti. Degradacija studenata je najbolji primer. Informer, i slični portali, najdobronamerniju podršku, Feđe Štukana, recimo, proglašavaju gotovo terorističkim aktom. Čim je neko iz Bosne, znači da ne valja, čim je neko iz entiteta Republike Srpske, znači da je dobar. Paranoja je podignuta na najviši nivo, a dobar deo građana sve to aminuje.

Bivši predsjednik bh. entiteta Republika Srpska Milorad Dodik velika je podrška Vučiću protiv čijeg režima su masovno ustali građani Srbije. Koliko bi eventialni pad Dodikovog i Vučićevog režima promijenio stanje u regiji?

-U Srbiji bi se više osetilo, međutim nacionalistički elementi su toliko jaki da se ideološki izlazi teško iz tih matrica. Kada se decenijama nešto priča, teško je posle da ljudi poveruju da postoji i nešto drugo. Svi se uzdamo u neke nove klince, koji će rasteretiti ove prostore, u protivnom, ponovo ćemo slušati iste priče. Mnogo je i ljudi razočarano, zato traže izlaz van ovih prostora, potreban je ozbiljan rad, međuljudsko povezivanje, ovako je sve stihijski, zato i košarkaške pobede mogu tako da odjeknu, u nedostatku drugih istinskih sadržaja.

Nacionalisti vladaju u regiji već 30 godina neprestano raspirujući mržnju među narodima, no u zadnje vrijeme sve češće je i bujanje fašizma i u muzici, kulturi... Slave se ratni zločinci i negiraju presude Međunarodnog tribunala u Haagu za genocid i ratne zločine. Kako riješiti balkanski gordijev čvor i krenuti naprijed?

-Svi to rešavamo na svoj način, međutim nacionalistički elementi su toliko jaki, da pod parolom “umetnosti”, “kulture”, “porodice”, dobijemo šta dobijemo. Sve je to mnogo dublje od dnevne politike, propaganda je toliko jaka na koju i dobronamerni ljudi nasedaju. Bez humanističkog obrazovanja sve se svodi na religijske priče. Ako se ne veruje u čoveka, Bog nije dovoljan.

Što se tiče rešenja, bukvalno su nam potrebni novi misonari koji će raditi na prosvećivanju ljudi, bez toga, imaćemo i dalje tri verzije istorije, međusobno suprostavljene, gde svako sluša “svoje”, a kada je tako, najbolji uvek stradaju.

Veliki broj građana srpske nacionalnosti smatra da je njihova država Srbija a ne Bosna i Hercegovina, kako na njih gledaju Srbi u Srbiji?

-Sve zavisi, otkako daju masovno podršku Vučiću, veliko je razočarenje, jer misle da pomažu, a samo odmažu. I Srbija je, kao i Bosna Hercegovina, sa jedne strane vrlo otvorena, međutim, toliko je podela, da ni nema jasnog odgovora. Neki bi hteli integraciju, neki da ostanu tamo, što se mene tiče, da se na ljudski način rešavaju stvari i da se nađe najbolje rešenje, ne samo za Srbe, nego za sve narode i narodnosti koji žive ovde.

Koliko su vjerski vođe odgovorni za stanje u kojem živimo, s obzirom da su zemlje nastale raspadom Jugoslavije barem na papiru sekularnog uređenja, a svakodnevno svjedočimo sprezi crkvene i svjetovne vlasti?

-Sve su to načini vladanja narodom, a crkva je jedan od najboljih mehanizama kontrole. Većina crkvenih lica ne želi revoluciju, nego što bolje mesto u sistemu. Verske vođe koriste ljudske slabosti, i umesto da vera bude univerzalna, deli se na “našu” i “njihovu”. Ogromna je njihova odgovornost za sve što nam se dešava, a opet teško je od njih očekivati da pričaju drugu priču, jer bi onda negirali ono što predstavljaju. Izlaz je novo humano društvo, kao sublimacija istinskih ljudskih vrednosti i društvo pravilne raspodele, u protivnom, vrtećemo se krug još ko zna koliko.

Na koncu, što biste poručili građanima u Bosni i Hercegovini?

-Da ostanu ljudi, kao što i jesu, i pored svega što su proživeli, i dalje je njihova vera u bolje sutra jaka. Imaju izuzetno lepu zemlju, velike umetnike, Bosna i Hercegovina je velika inspiracija, i treba tražiti načine kako da se sve to podigne na viši nivo, a ne da se sputava.

(M.I.)