Piše: Viktor IVANČIĆ (Peščanik)

Ona učiteljica Smilja je rekla: „Ka šta san van juče najavila, danas pišemo zadaću iz hrvackog! Naslov je Moj grad!“ Mi rulja u razredu smo zakolutačili sa očima. Uča je rekla: „Kane, šta ti radiš na ponistri?“ Kane Šteta je bio ustao iz klupe i ćiribimbijo je kroz ponistru. Kane je rekao: „Evo baš gledan kako četri mrgaša šaraju grafite po zidu od škole!“ Uča je pitala: „Kakve grafite?“ Kane Šteta je rekao: „Ima par kukastih križova, par ušatih U, pa Ubij Srbina, pa Srbe na vrbe…“ Mi rulja smo svi skočili iz klupa i pojurili smo prema ponistrama. Samo učiteljica Smilja je dreknila: „Mičite se od ponistri! Ajmo svi na svoja mista! Brzo!“ Mi smo u roku dz vratili se u klupe. Uča je rekla: „Da ste odma otvorili bilježnice i krenili pisat zadaće! Naslov je Moj grad!“ Svi u razredu su otvorili bilježnice. Onda sam ja pitao: „A šta ćemo sa mrgama šta crtaju ustaške grafite po školi?“ Uča je rekla: „Šta se to nas tiče? Mi imamo svog posla!“ Ona pederica Sandra je rekla: „Pa tribalo bi nešto napravit…“ Učiteljica Smilja se napečila: „A šta napravit, molinte lipo?“ Ja sam rekao: „Zvat panduriju!“ Uča je podviknila: „Ja da zoven panduriju?! Ja?! Pa da mrgaši skuže da san ih ja cinkala i negdi me natamburaju? Nou ćens, darling!“ Moj drug Dino je pitao: „Pa šta ćemo onda?“ Učiteljica je rekla: „Ništa! Triba ih pustit da se demokracki izraze, a posli ćemo osudit njihov vandalski čin!“ Ona Nela Svinjogojstvo je rekla: „Znači, ponašaćemo se ka da je sve normalno?“ Uča je zarežala: „A šta to nije normalno, Nela?“ Ona tuljanica Niveska je rekla: „Meni nije normalno ić u išaranu školu!“ Mala Teica je rekla: „Meni je ka Srpkinji bolje poć doma!“ Uča je zaškarpunila se po faci: „Šta ti to brbotaš, Teice?! Pa otkad si ti Srpkinja?“ Teica je dignila bradu i rekla je: „Odsad!“ Onaj flomić Boban je rekao: „I ja san odsad Srpkinja!“ Tu je u razredu uletijo revijski kes. Samo onda je učiteljica Smilja zveknila sa dnevnikom po klupi i viknila je: „Dosta je bilo! Neću više da vas čujen! Da ste smista otvorili bilježnice i krenili pisat zadaće! Naslov je Moj grad!“ Ja sam rekao: „Okej, ja van odma mogu predat svoju zadaću! Tačno znan šta ću napisat!“ Uča je pitala: „Štaš napisat?“ Ja sam rekao: „U mom gradu huligani šaraju ustaške parole po školi, a učiteljica neće da zove panduriju!“

Učiteljica Smilja je najprvo stavila ruke na kukove i piljila je u nas. Onda je ona izvadila mobitel i nazvala je. Onda je ona rekla: „Gospojo direktorice! Oćetel molinvas skočit do mog razreda, jer pošto nema uvjeta za održavanje nastave!“ Onda je za dva minuta u razred ugibala ona direktorica. Ona je pitala: „Šta je bilo, Smiljo? Koja je frka?“ Uča je rekla: „Dica su taman išla da će pisat zadaću iz hrvackog Moj grad, a onda smo skužili da četri mrgaša šaraju grafite po školi!“ Dića je rekla: „E znan, vidila san ih kroz ponistru! Lipi su in grafiti za popizdit! Ubij Srbina, Zakolji Srbina, pa kukasti križovi…“ Uča je pitala: „I šta ćemo sad?“ Dića je rekla: „Ništa! Nastavićete pisat zadaću! Šta se to nas tiče?“ Uča je rekla: „Ali tribalo bi nešto poduzet…“ Dića je rekla: „Ma šta poduzet, Smiljo, za gospu blaženu?“ Uča je rekla: „Zvat panduriju!“ Dića je viknila: „Ja da je zoven?! Jesi ti, Smiljo, pri sebi?! Pa da oni hahari uberu da san ih ja špijala i onda me negdi skrše na mrtvo ime? Nou ćens, darling! Šta ti ne zoveš muriju?“ Uča je rekla: „Nisan ja direktorica!“ Dića je rekla: „Nisan ni ja samoubica!“ Uča je pitala: „Šta onda, ponašaćemo se ka da je sve normalno?“ Dića je rekla: „A šta to nije normalno, bogati? Triba te tupamarose pustit da se demokracki izraze, a posli ćemo najoštrije osudit njihov čin!“ Uča je rekla: „Nije normalno da dica idu u išaranu školu! I plus toga ima masu Srba u razredu! Usrali su se ka grlice!“ Dića je zinila: „N bava kua? Koliko masu? Aj neka Srbi dignu ruke!“ Mi niko u rezredu nismo dizali ruke. Onda je uča dići prosikćala: „Jesan van rekla? Bil se vi smili autat u ovakvin okolnostima, a?“ Dića je skupljala usta i mrgodila je ombrve. Uča je rekla: „A da ne pričan šta mi je jedan od njih reka da će napisat u zadaći!“ Dića je pitala: „Šta će napisat?“ Uča je rekla: „U mom gradu huligani šaraju ustaške parole po školi, a direktorica neće da zove panduriju!“

Dića je najprvo stavila ruke na kukove i piljila je u nas. Onda je ona izvadila mobitel i nazvala je. Onda je rekla: „Jakove, aj hitno dođi u razred od trećeg a!“ Onda je za dvi minute u razred ugibao onaj podvornik Jakov. Dića je njega pitala: „Jakove, jesi ti vidija ona četri mrgaša šta šaraju grafite po školi?“ Jakov je rekao: „Jesan! Iša san ih pitat jel in triba još spreja, jerbo ga imamo u skladištu! Al rekli su da ne triba, da imaju dosta!“ Dića je pitala: „A zašto nisi zva panduriju?“ Jakovu je uletilo čudilo: „Zašto bi zva panduriju?“ Dića je podviknila: „Zato jer pošto si ti podvornik! Tvoj je posal da se brigaš za red i sigurnost u školi!“ Jakov je rekao: „Ne kužin šta nije okej sa redon i sigurnosti ako mladići na zidu pišu Ubij Srbina?“ Dića je viknila: „Jakove, neću se sa tobon raspravljat! Da si isti sekund nazva panduriju!“ Jakova je opet zdimila zbunjoza: „Ali zašto…?“ Dića je dignila kažimprst: „Ne zaboravi da si još na privremenon ugovoru! Nemoj me tirat da te zaminin sa nekin Nepalcom ili Vjetnamcom!“ Jakov je rekao: „Okej, nou frks…“

Onda je podvornik Jakov izvadijo mobitel i nazvao je. Glas iz sluje je rekao: „Postaja prvog zdruga grackog redarstva, izvolite!“ Jakov je rekao: „Triba bi panduriju!“ Glas je rekao: „Dobili ste redarstvo!“ Jakov je rekao: „Onda me spojite sa pandurijom!“ Glas je pitao: „Šta će van pandurija?“ Jakov je rekao: „Tija bi in javit da ovde neka četvorica šaraju grafite po školi!“ Glas je pitao: „Kakve grafite?“ Jakov je rekao: „A ono, klasika! Za dom spremni, Srbe na vrbe, pet-šest kukastih križova, desetak ušatih U…“ Glas je rekao: „Time se ne bavi redarstvo, nego milicija!“ Jakov je rekao: „Pa onda me spojite sa milicijon!“ Glas je rekao: „Samo trenutak…“ Jakov je rekao dići i uči: „Evo, saće me spojit…“ Glas je rekao: „Ostanite di jeste! Za desetak minuti će doć patrolna kola po vas, pa ćete dat iskaz u postaji!“ Jakov je pitao: „Zašto po mene?“ Glas je rekao: „Čim neko traži miliciju, znamo da je četnik!“

Robi K. (IIIa)